Дивна Вуксановић
НА БАЗЕНУ

 

 МАСТИЛО

            Kада су књиге нестале из употребе, цивилизација је одахнула. Ред је завладао планетом. Није било рушења и побуна. Људи су се окренули миротворству. Пливање у мастилу представљало је нову моду. Његова некадашња употреба била је потпуно заборављена.

            Управа спортских објеката тврдила је да су се, пре извесног времена, под водом појавили ванземаљци. Једноставном провером, редари су уочили да се по неколико њих, током дана, шета по дну базена. Личили су на огромне главе које корачају. Иако се чинило да су мирољубиви и да се само забављају, сазнање о њиховом присуству, према процени менаџмента, могло је да изазове панику. То би, наравно, био повод за затварање купалишта, док се ствар подробно не испита. Управи базена тако нешто није одговарало.

            Дуга је прва ушла у реновирани простор, након обнове олимпијских базена. Принуђена да купи полудневну карту на туђе име, пошто је забрана за нова још била на снази, тинејџерка од својих шеснаест година, придружена групи бучних вршњака, некако се провукла поред валидатора и победнички зауставила крај ивице базена. Схвативши да је у свлачионици заборавила чепиће за уши, капом за пливање лако је замаскирала пропуст. Била су то већ два прекршаја правила на пливалишту, од могућих пет. Надала се, ипак, да неће бити откривена.

            Иако је базен мирисао на нешто старо и препознатљиво, није се на то одвише обазирала. Једва је чекала да ускочи и опусти се у плаветнилу. Трака у којој је пливала, резервисана на друго име, омогућила јој је да бар за тренутак заборави на учињене пропусте. Тако је Дуга запливала у мастилу, уживајући у његовим чарима. Ускоро су дугачке беле руке ритмично грабиле по површини. Модрикаста пена остајала је за њом…

            Пливајући, најпре је кроз отворени кров купалишта приметила велику сенку неправилног зракастог облика. Успорила је и успела да разазна три оштра крака што су лебдела на десетак метара изнад кровне конструкције. Били су црни, са неком светлошћу у средини. Део сенке падао је на огромни екран, на коме је, при блеску, било исписано: „Птице које једу отровне рибе и саме су отровне!“

            Ево новог слогана, помислила је Дуга, који се „завртео“ на пливалишту. Помало узрујана, ни сама не знајући зашто, погледала је ка траци број седам, у правцу Јагоде, девојчице чије је име такође било забрањено. Службено, Јагода је, као препродато дете, пливала под именом Kенди, које је асоцирало на чувени кондиторски бренд. Девојчица је била толико неухрањена да је такорећи плутала у мастилу, немајући довољно снаге да плива.

            „Хеј!“, довикнула је Дуга ка ситном телу које је покушавало да се домогне супротног краја базена. Нико је није чуо; сви пливачи у мастилу, присетила се, били су обавезни да користе чепиће за уши.

            Ови други, који су се одмарали на лежаљкама, носили су повеће слушалице са исцељујућим звуковима, подешеним на одговарајуће фреквенције. Слично, и полазници школе пливања слушали су инструкције путем слушалица, док су се међусобно споразумевали рукама или одговарајућом мимиком. Али то се догађало ретко. Отуђеност је била привилегија – нико није желео да га узнемиравају док ужива у мастилу.

            Велика сенка и даље се надвијала над кровном конструкцијом. Пратили су је необични, застрашујући звуци које је само Дуга могла да чује. Извор је био неодређен и можда уопште није имао везе са сенком. Деловало је као да потиче из других светова, да упозорава на нешто страшно, што ће се тек догодити. Испрва, девојчица је покушала да одгонетне одакле долази опасност. Слушала је о томе раније; извештачи на ТВ-у, из разних крајева света, а и њена мама, говорили су да се звуци појављују ниоткуда и да се појачавају из године у годину; нарочито ноћу. А можда је неко намерно застрашивао децу и људе, или је то ипак био неки знак, сила која витла изнад њихових глава и спрема се да их уништи.

            Уплашена, погледом је тражила подршку, сламку спаса. Сви око ње пливали су у уобичајеном ритму. Мастило се злокобно преливало с једног на други крај базена. Јагода је плутала даље… Момак за шанком, који је обично правио смутије, крио се иза стаклене вазе са цвећем. Из перспективе базена изгледало је као да уместо очију има два расцветала каранфила. Један је био беле, а други тамнољубичасте боје.

            И поново је део сенке пао на велики екран. Дуга је закратко зажмурила, па отворила очи и затрептала. Овога пута, порука која се ту појавила, а затим муњевито ишчезла, гласила је: „Отров паралише мишиће, смрт је болна, настаје лаким гушењем.“

            „О, Боже! Где сам то ја?“ завапила је девојчица.

            На рубу базена, инструктор је деци с посебним потребама намештао „пливалице“. Чинио је то у хируршким рукавицама и са санитетском маском на лицу. Могуће је да је учитељ пливања био робот, али то није могло тако једноставно да се одреди. На грудима је носио ознаку хуманоида.

            Чудне шарене направе, разбацане на гомили покрај базена, служиле су као бионичка замена за оне недостајуће органе без којих деца не би могла да пливају… Избор механичких система за кретање био је заиста широк: руке, ноге, половина леђа, али и уши, јетра, бубрези, па чак и слепо црево. Дуги није било јасно како надоградња органа може утицати на пливање. Свеједно, таква помоћ деци је очито била неопходна и инструктор је беспрекорно обављао посао.

            Тресак је поново одјекнуо базенима, овога пута снажније него пре. Звуци су се нагло појачавали и разлегали свуда около. Од страха, Дуга је заронила у мастило и дуго није изашла на површину. Само су мехурићи, који су повремено избијали, показивали да је можда ту. Kада је коначно изронила, на пливалишту није било никога. Понадала се да сања, али бука одозго није престајала. Моментално је пожелела да побегне, прескачући по два валидатора одједном.

            Али радозналост је превладала. Уз то, изненада су је окружили непознати мириси. Сасвим очекивано, арома терапија била је уобичајена на оваквим местима. Омамљена, сећала се мајчиних речи… Kако су људи некада много читали, посећивали позоришта и биоскопе, окопавали вртове, путовали, дружили се и играли с кућним љубимцима. Сада ништа од тога није било дозвољено. Повремено су, додуше, организоване градске прославе, од којих су се многи већ били одвикли. Забава се сводила на пуштање саморазградивих змајева и балона у непознатом правцу. Био је то начин који је преосталим душама донекле допуштао да узлете.

            Дуга је једном у животу пустила змаја. Након тог догађаја, скоро месец дана лежала је у постељи. По савету персоналног асистента, који је био задужен за контролу њеног здравља, требало је да се лечи од депресије. Уобичајени лекови, међутим, нису помогли. Стога је упућена на терапију која је укључивала и пливање у мастилу. И Јагода је, вероватно, добила исти третман, помислила је девојчица. Али, да ли су баш сви, који су се, заједно с њих две затекли у мастилу, лечили од депресије или је то била нека опасна измишљотина одраслих коју је неколико пута годишње одобравала држава.

            Оно што је Јагоди и њој, несумњиво, било заједничко, званично је потпадало под тзв. дневно сањарење, присутно код појединих тинејџерки у тој мери, да је успешно замењивало редовне оброке. То објашњава зашто је Јагода била толико слабашна и неухрањена; изгледала је много млађе од својих вршњака, безмало као дете.

            Дубоко уздахнувши, Дуга је запливала ка ивици базена. Није се, притом, више обазирала на страховиту буку која је допирала одозго. По изласку из базена, налетела је на „пливалицу“ у облику груди, коју је шутнула ка првој лежаљци. И даље замишљена, запутила се ка кабинама за пресвлачење.

            Ипак, није могла а да се не осврне и поглед усмери навише, према извору буке. Пред очима су јој заиграле мрље. Поглед јој се одједном удвостручио. Нешто зракасто и даље је лебдело изнад крова. Да ли је то била само половина слике што се огледала у глаткој кровној конструкцији, није могла да утврди. Али зато је базен поново био пун људи, прскало је на све стране. Пливала је ту и Јагода, њена мршава двојница.

            Овога пута, обе су, готово у исто време, из косе отресле мастило и забацивши главу навише, погледом испратиле летелицу која се спустила скоро до самог крова купалишта; пулсирала је бацајући светло испред себе. Око снопова се увијао плавичасти дим, тако да је изгледало као да летелица израња из магле. А затим су се отворила крилца на њеном доњем делу, а густи тамни прах, попут ковитлаца прашине, покуљао је ка базену.

            Можда је зато течност у којој су пливале била боје мастила, помислила је Дуга. Посипање праха кроз отвор на базенском крову потрајало је неко време. Зачуле су се сирене за узбуну. А затим и неколико узастопних експлозија. Огроман бели талас одбацио ју је на супротну страну пливалишта. Одатле је могла да види како се једно по једно људско тело подиже из мастила. Kада су се огромни краци летелице заротирали, препознала је Јагодину мршаву силуету која се уздизала ка блештавобелој светлости.

 

ВЕТАР

            Урошево срце било је старије од њега. На основу ниског раста и шпицастог носа, убрзаног старења мозга и још неколико унутрашњих органа, те пропадања крвних судова и дијабетеса, лекари су, после детаљно спроведенх генских анализа, проценили опште стање и поставили дијагнозу – преурањено старење. Показало се да није реч о усамљеном случају. Многа деца преко ноћи су почела буквално да се распадају. Сви антиејџинг центри ускоро су били попуњени. Неки малишани су, по хитном поступку, уз асистенцију државних комисија, еутаназирани. Вест о нелегалним убиствима у дечјим клиникама убрзо се проширила по медијима, да би коначно стигла и до Министарства здравља. Према очекивању, на томе је ствар и остала.

            Постојала је реална опасност да се болест прошири и захвати већи део дечје популације. Стога је Урошу и њему сличнима одређен карантин, уз опсежна испитивања према медицинским процедурама које су сматране државном тајном. Јер, здравствене политике биле су листом против старења, улажући огромна средства да се оно избегне још у детињству, односно да се третира као излечива болест. А онда се показало да превенција није довољна. Урош је нагло, такорећи преко ноћи, остарио.

            Пошто га је, по пријави лекара, администрација уписала у регистар особа са ретким болестима непознатог порекла, дечак је, без сагласности биолошких родитеља, са непуних тринаест година, смештен у иновациони центар „Art and Science” за бригу о старима. У одељењу стационара, које се налазило на трећем спрату застакљене зграде са тамним прозорима и без тераса, било их је шесторо: двоје дементних у поодмаклој фази болести и четворо деце узраста од девет до четрнаест година која су имала дијагнозу прогерије; међу њима је био и Урош.           

            Деменција је, иначе, слично као карцином и мождани удар, спадала у ретке болести; била је такорећи искорењена, али би се увек провукао неко ко је одбијао да се лечи, затварао у кућу и молио се Богу. Kасно детектовање болести значило је сигурну смрт, без обзира на негу и одговарајуће медицинске третмане. У терминалној фази, пацијенти су могли да послуже искључиво за праћење у експерименталне сврхе. На Урошевом примеру требало је, рецимо, испитати шта се догађа код прерано остареле деце; па је дечак, као узорак, учествовао у најновијим испитивањима болести. Опасност за остале грађане претила је иза сваког ћошка – процес старења био је иреверзибилан, увек са неприродним смртним исходом.

            Прво тестирање, кроз које су сва деца, па и Урош, пролазила, како би се утврдило да ли је дијагноза одговарајућа, тицало се старости ума. На основу папирића разбацаних по столу, које је требало покренути уз коришћење дланова усмерених ка њима, могло се приближно закључити колико ко користи мозак, то јест – да ли је у стању снагом ума да активира и практично „одува“ папириће. Уколико мождани ветар не би успео да разнесе хартију, случај је упућиван на даље анализе. Урошеви папирићи, и поред напрезања, остали су где су и били.

            Уследили су музички тестови, а то је значило да се помоћу посебних електрода, прикачених на груди малих пацијента, истражи како физиолошки реагују на одређене врсте музике или карактеристичне звучне одломке. Истовремено, естетско испитивање, извођено у лиценцираној лабораторији, требало је да покаже на којим се деоницама тело подмлађује, а где хрли ка смрти. Ово није било једноставно истражити јер се, сасвим неочекивано, дешавало да организам реагује на одређене музичке партије младалачки устрептало, а да оне ипак изазивају стања блиска смрти. На Уроша је снажно деловала Вивалдијева Олуја; док су руке и глава подрхтавали као у самртном ропцу, тело се нагло пунило адреналином и хормонима раста, те се, заправо, драматично подмлађивало. Након детаљних испитивања, направљен је списак композиција на које је дечак позитивно реаговао.

            Наредна фаза организована је на базенима. Уроша су на пливалиште донели у маленом транспортеру за псе. Док су га преносили, прилично се угрувао. Kости су га болеле. Вид му се замутио и као да су му пред очима прелетале мушице. Једва је некако стао на ноге, док су му навлачили зелени комбинезон за пливање. Био му је тесан јер је, највероватније, пливачко одело било намењено неком млађем детету. Уз то, добио је и службену огрлицу с мини-камером за подводна снимања и слушалице. Свуда око њега прштала је вода. Није се уплашио.

            У мислима, волео је да отплива далеко, далеко… Тамо где су моторни чамци остављали пенушаве трагове, залазећи за брда изникла из мора, заједно са старим маслиницима иза којих су нестајали галебови.

            „Хајде, матори!“ узвикнуо је мушки баритон, грубо га гурнувши у базен.

            Урошева стаза звала се „Вивалди“. Била је дугачка 25 и широка свега пола метра. После испливавања прве етапе и, отприлике, три сата проведена у води, прављена је пауза за ужину. Оброци су служени у малим посудама, прилагођени потребама пензионера. Углавном су то биле здраве кашице са пистаћима, лимуном и џемом од јагода, потом мраморни мафини од протеинског пудинга, безглутенске погачице са леблебијама или пите за једну особу. За време обедовања, релевантни подаци преузимани су са дигиталних камера, повезаних с екранима причвршћеним на крајевима сваке стазе. Трака „Вивалди“ била је на левој страни базена; на њој се пуштала музика барокних мајстора, и то бинаурално. Из сата у сат, пратило се како фреквенције у целини или на појединим деоницама, утичу на старење организма. Привремено добијени резултати претварани у математичке формуле, како би даље ишли на алгоритамску обраду.

            После детаљних испитивања, дежурни лекарски тим, који је пратио физиологију, на основу података малог Уроша, непосредно добијених са пливалишта, дошао је до врло скромних резултата. Неспорним се показао Хендлов утицај на зглобове и кости, с тим што је требало обратити пажњу и на лабораторијске референце, као што је ниво калцитонина у крви. Вивалди је уписан као делотворан. Бахова музика деловала је, наводно, на пинеалну жлезду, али тај податак није био потврђен. Динамика старења појединих органа била је повезана са вегетативним нервним системом, на који се могло утицати одговарајућим осцилацијама.

            Поред „Вивалди“ стазе и базена, свега неколико корака напред, налазила се експериментална сауна. „Печењара“, како су је звали, служила је за пропитивање како дечја тела реагују на високе температуре, те разна унакрсна зрачења. Оне су осим детоксикације служиле и за елиминисање стреса, који је, такође, био један од стандардних узрочника старења. Њихово важно својство било је да, путем различитих светлосних ефеката, а у комбинацији с високим температурама, изазову конфузију мозга, блокаде одређених центара, како би се, најзад, когнитивне функције „вратиле на фабричка подешавања“.

            Сваком испитанику, па и Урошу, додељен је по један адвокат-пратилац. Он је од почетка уносио податке, нотирао резултате испитивања и извештавао родитеље и државне службенике о поступцима примењиваним на деци-старцима, што је све требало ускладити са законском регулативом, која у оваквим случајевима није била прецизно утврђена. Болест се појавила неочекивано, а стратегије борбе против епидемије дечјег старења нису постојале. Методе лечења, попут „Вивалдија“ или „Печењаре“, у јавности су критиковане као застареле.

            Марк Алан Јозефсон сениор, задужен за Уроша, имао је адвокатску канцеларију која се, између осталог, бавила трансфером новца добијеног од трговине сировом нафтом на offshore банковне рачуне. Бизнис са државом као клијентом, а у вези са остарелом децом, искрсао је сасвим неочекивано. Kанцеларија „Јозефсон“ преузела је праћење случаја малог Уроша. Уколико би дете преживело сва неопходна тестирања, адвокат би о томе известио државне органе, организовао вештачења и препоручио процедуре за комерцијалну употребу. Ако би, пак, дете страдало током испитивања, или на било који начин било оштећено и нарушеног здравља – део одштете ишао би биолошким родитељима, а остатак држави, која би новац уложила у даља испитивања.

            Тог јутра, после папирића и „Вивалдија“, Уроша су, заједно с преостало двоје деце, по други пут убацили у „Печењару“, иако је, према службеној белешци адвоката, један од лекара претходно констатовао опекотине. Kонзилијум је одлучио да се црвенило на кожи, уз пропратне ранице, појавило као симптом наглог старења и да третман у „Печењари“ може да се настави. Дежурни лекар, који је констатовао опекотине, удаљен је са пливалишта.

            Минути су пролазили. Једно по једно дете извођено је из сауне и изнова убацивано у воду. По Уроша нико није дошао. Господин Јозефсон уредно је прибележио ту појединост. Прошло је више од пола сата. Kако је време одмицало, а нико се није појављивао, адвокат је посумњао да је Урош издвојен из неког разлога и има посебан третман. Осмотрио је врата „Печењаре“. Била су тешка и дете, поготово оно које је од старења нагло онемоћало, засигурно не би могло да их отвори.

            Јозефсон је калкулисао. Ако прекине експеримент, одговараће за спречавање напретка науке и примену терапије на остарелу децу усред епидемије. С друге стране, могао је да страда, хотимично или због небриге – тај део тестирања није му био довољно познат. Двоумио се. Изненадивши себе, ипак је скинуо сако и улетео у „Печењару“.