Бранко Јеринић
НЕДЕЉА, БЛАГ ДАН

 

            Чини ми се да је и друга вангла протандркала двориштем.

            Још бунован и непробуђен, закључујем да то значи да је недеља, рано јутро, негде око седам, пола осам, и да се после овога вероватно може још мало да одспава. Јер, ако сањив нисам лоше чуо, ако је то стварно била друга вангла, то би значило да је приредба у дворишту скоро готова. Ваљда ће сада бити и мало тишине и дремке, макар до Састанка у девет и пет, моје омиљене рокерске радио-емисије. Подижем главу, ослушкујем, тишина је и окрећем се на другу страну.

            А те приредбе је, сваким другим недељним раним јутром у заједничком дворишту изводио комшија из суседне зграде, Драгољуб – Дракче Живковић. Пошто му обавезно тог дана на ручак долази син са породицом, комшија мора да се постара да се спреми оно што унуци највише воле: кокошка печена на кромпиру, наравно, са супом дукатлијом и домаћим резанцима. Кнедле са шљивама и бабин сок од малине се подразумевају. Плус, за домаћина и сина „десет стакла пива, Јагодинског, ’лађених у лименом кориту са комадима леда“. Баба и снаја ће кафу, ’ладну воду и само по срк домаће, специјално са Охрида стигле, „жолте“ лозове ракије. А ако се омакне, и целу чашицу. Ваља се. И тај се репертоар годинама није мењао, а и зашто би кад чини огромно задовољство свима. За ту прилику је ваљало на пијаци набавити две кокошке. Две, стога што ће једна да се поједе за ручак тог дана а друга да се спреми за „послатак”, да деца понесу кући за наредне дане, нико не може да испече ко што баба уме. Наравно.

            Нешто пре шест сати ујутру, Дракче је на пијаци већ заузео ред да чим се тезге отворе може да изабере најбољу живину. Имао је свој метод како се роба бира и, пошто је међу продавцима већ увелико био познат, допуштали су му да, као редовна муштерија, без погодбе и закерања примењује своју науку. Ништа код њега није било случајно и никако није било свеједно какву ће живину да изабере. Наиме, кокошка мора нарочитим, давно провереним, увежбаним и стручним, врло прецизним захватом да се опипа баш непосредно испод тртице и ту не сме да буде ни тврда ни мекана већ, онако, осредња. То би значило да није ни матора, премасна, а ни баш незрела, неухрањена. Таман како треба.

            – Овакве су ти коке најбоље, слушај шта ти твој чика-Драчке каже… – убеђивао је продавце.

            Из необјашњивих разлога свој надимак није никад могао да изговори како треба већ је увек говорио Драчке а деца су га у дворишту задиркивала „Чика-Драчке-прича-наопачке“. Није се љутио, напротив, то је разумео и осећао као подршку и симпатију, пошто је и он њих много волео и изводио им нешто чиме ће да их фасцинира и покупи њихову пуну пажњу.

            Пре него што је кренуо на пијацу, у један крај дворишта је изнео велики пањ, секирче, масут за оштрење и две старе, емајлиране, добро олупане и већ зарђале вангле. А сада, када се вратио и затекао већ спремну раздрагану публику састављену од најмлађе деце из околних зграда и Циганчића из старих кућа са краја улице направљених од блата и сламе, оставља кокошке везаних ногу клинцима да их причувају и одлази кући да се пресвуче у радно одело, „да мож’ да с’ушљиска“, како је говорио. Успут се окрене и потпуно немушто, само дизањем обрва, упитно погледа најстаријег дечака, који му прстима обе руке показује десетку а девојчица поред њега додаје и још три прста обашка. Тринаест. Толико нас се данас окупило. Важи. Чиста рутина. Драчке се, пресвучен, брзо враћа у двориште носећи у керамичкој чинији тачно тринаест кнедли са шљивама које је Прија (како је, нико не зна зашто, звао своју супругу) још јуче спремила за госте, па је већ устаљени обичај био да се мало и ови Драчкетови обожавани клинци засладе и почасте. Публика којој се плаћа, бокте! А и севап је, недеља је, благ дан. Кнедле са шљивама су и омиљени слаткиш мој и моје мајке, мада, руку на срце, она није умела да их направи како треба и вероватно нису биле ни налик Пријиним, тако да сам и ја, понекад, пожелео да пораним и сиђем на приредбу.

            Драчке, све преврћући очима и намигујући клинцима, полако креће да суче рукаве, испушта гласове „уф, уф, уфф, уууф, уууффф!“ и даље све што ради, ради јако успорено, препуно драматике, да напетост стално расте… само фали туш на добошу, па да све буде као тачка у циркусу. Затим протресе, олабави руке и ударцима обема песницама у прса, показује да је још мало па спреман. Масутом се дуго и предано оштри секирче, кокошка се ухвати за ноге а глава стави на пањ као на гиљотину –  драма достиже врхунац! Уз тарзански урлик, секира пада. Ооооооп, цап! Од тог тренутка креће убрзање… Већ увежбано и искусно, пазећи да не повреди публику, одбацује секиру у траву, ванглом брзо поклапа обезглављену живину и ова заједно са ванглом јури, витла и тандрче по бетонском дворишту остављајући за собом крвав траг. Вангла са кокошком кривуда, удара у зграду, у степенице, у олуке, а клинци уз цику и вриску јурцају за њом, са пуним устима и већ добро умазани презлама од Пријиних кнедли. Кад се кокош напокон умири, Драчке је донесе до пања и поклопљену ванглом остави у травњак. Цео поступак се понавља још једаред, са другом кокошком и другом ванглом, све потпуно исто.

            И – готово је његово, за данас. Још тријумфални, победнички поздрав стиснутим шакама изнад главе и дубоки наклон клинцима, њихово бурно пљескање ручицама и Драчке прпошно напушта арену. Одлази да донесе лонац са врелом водом, да жена може да сиђе да ошури, очерупа кокошке, излупа бупце и све приреди за печење. Прија долази, седа на троножац и искусно и брзо ради; перје лети на све стране, додуше, публике више нема.. али, свеједно, она сва крвава, улепљена и умазана тихо и носталгично певуши „Биљана платно белеше…“. Тако је њена бака на Охридском језеру радила а она јој је, још као девојчица, помагала и певала јој. Вуче је њена Струга у којој је рођена и у којој је и упознала свог будућег мужа. Драчке је, тада, као млади феријалац, одлазио у Стругу на летовање. И ту се десила љубав. Једно лепо лето – и већ на зиму, ето ње у Крагујевцу. Само што овде, већ одавно, она сама шури живину. И сама пева.

            Добро… полако се вратио блажени мир, ваљда би могло мало да се и доспава. Ваљда.

            Па, можда би и могло – да сада већ мајка, такође сањива и још буновна, не тутњи по кући и гласно богорада.

            – Тог би човека требало ухапсити, одвести на посматрање, сместити у установу, сваке недеље нам приређује ове циркусе, убиства и дреку и урликање од сабајле… То, бре, није нормално! Па, стварно!

            Нервозна, лупа џезвом за кафу по рингли на шпорету. Ту се већ појављује и деда, радостан што се неко пробудио и што може и да се поразговара. Од пет јутрос, већ три пута је ишчитао и пажљиво и зналачки прегледао Бурде, премерио шнитове за шивење хаљина и блузица и прелистао све мајчине женске модне часописе.

            – Аман, ћерко, имајте разумевања, хоће човек унуке да обрадује! Па, сети се, и ја сам крварио руке, и ја сам ванглом за’ватао крв од заклане свиње да се не баци, да се праве крвавице, па то вас је и пре’ранило за време рата, у она погана времена. Па и после, богами. Да ја нисам ишао са мојим ножевима и ченгелама по селима, поцркали бисмо. Право да ти кажем, мени је баш нешто и мило да га гледам како вредно ради…И друго, уме човек, види се, мајстор. Свака му част!

            – Добро, тата, иди и гледај га и диви се, само ако може у тишини и без тандркања и урлика, била бих јако захвална. И мани ме више тих ратних прича и крвавице ми не помињи, ко бога те молим, не могу очима да их видим.

*

Уто стиже и отац. Он је већ од раног јутра напољу, пијаца и пекара у селу поред града су недељом његова омиљена места. Носи домаћег хлеба и пецива за пук војске, ногом и лактом мора да затвара врата.

            – Еј, вид‘о сам јутрос оног комшију на пијаци, пазари кокошке, са’ће да буде урликање и тандркање.

            – Да си ти жив и здрав, било је и већ давно прошло, све сабајлије и сабајлије сваке недеље. Не, не, он мора у установу на одвикавање, под хитно.

            – Кад пре, мајку му! Само што сам скокнуо до Кормана за домаћи ’лебац. Баш ми криво! Баш сам волео опет да видим оне његове Циганчиће како јуре ванглу. Још им ја купио и переце. ’Оће л’ бити доста туце, може после Брана да им однесе?

            На све то, звоно на вратима. О-па! Мајка престрављено гледа у оца и деду, обојица невино слежу раменима, у смислу „немамо појма ко би то био“.

            – Једино би ваљало да је судски позивар, да идем да сведочим против овог убице… дваес’ до осам, недеља ујутру, људи, ово није хумано… – готово кроз сузе ће мајка и стропоштава се на столицу у трпезарији.

            Отац пажљиво отвара, само одшкрине улазна врата и мајка и деда у трпезарији чују забринут глас комшинице са спрата изнад:

            – Људи, доле, између првог и другог спрата стоји онај старији човек што долази код вас, сав задихан, канда му није баш добро…

            Отац није ни стиг’о да реагује, схватајући о коме је реч. Већ следећег тренутка рука „оног, задиханог, што му ваљда није добро“, лагано одгурне комшиницу:

            – Допустите, поштована госпођо…

            И у кућу супериорно и прав као стрела, скидајући шешир, улази чика Јова, пјесник и очев професор књижевности из Гимназије. Знали смо ми за тај његов раноранилачки обичај и често смо се правили да нисмо код куће, нисмо отварали и он је после неког времена и упорног звоњења одлазио. Али сада… ухватио нас је на легалу. Дакле, улази и како кога угледа, тако га пјеснички ословљава, наведе неку пословицу и доста гласно, одржи краће предавање:

            – Ђе си, Томиша, добри мој… Уранио, зору преварио! Ако, ако… рано устајање је најбоље за тјелесно здравље, а за духовно још и више – како је говорио Васо Пелагић, највећи учитељ нашега напаћенога народа… Знаш ли ти да сам нашао у забиљешкама једног мог врло блиског пријатеља, академика из моје дичне Горе Црне, да је Васо у својој цркви у којој је службовао, имао са стропа висеће гимнастичке кругове и да је свакога божијега дана прије јутрења вјежбао? Дааа, дааа… – пролази оца, који скамењен остаје на вратима.

            – Оооооо, Зорице, зоро моја! Уранила косовка ђевојка, уранила у свету неђељу, у неђељу прије јарког сунца.. Ако, снајка, ако, тако чине праве домаћице, свака ти час’! Дедер, тури једну будилник-кафу своме чика Јову – али кајмаклија да буде, како само ти у ову лијепу и драгоцјену варош умијеш.

            За деду се посебно обрадује:

            – Ђе си ми ти, ђед-Рако, здраво био, здраво про’одио! Е, мило ми те је виђет у здрављу и весељу. Како су ти они твоји солунци споменичари из Удружења? Солунци, ратници, хероји и дике наше…Еј, ђеде, слушај, она женетина ме на стубишту пита је ли ми добро па стојим између спратова, јесте ли се уморили? Ја?! Чу’ш, ја се уморио?! О, свети Василије, слава ти и милос’… Не, јадна, но кроз оније прозориће уживам у пејзажу дворишта вашега, доље нека вриједна жена шури кокош, сјајан призор, диван пејзаж, пејзаж диван, баш лијеп пејзаж, диван за осликат’…

            Док отац полако затвара врата, ко да не верује шта нас је снашло – а професор се већ сместио у вр’ совре, како му, јел’ да, и доликује. Мајка процеди „О, откуд ви, професоре овако рано, је ли невоља нека?“, и полако креће у спаваћу собу да се пресвуче и очешља. Успут лагано отшкрине врата моје собе и пошто види да не спавам, тихо ми и скрхано саопшти:

            – Сине, само да ти кажем да смо га данас… да простиш мајци… најебали.

            Професор је, дабоме, превидео мајчино питање и већ почео да гуши деду актуелном међународном политиком, а Радивоје, радостан што напокон има с киме да се поразговара, прихвата причу, сасвим несвестан да ће од тог тренутка да га снађе улога у којој ће да изиграва најбољег и најпажљивијег слушаоца, потпуно лишеног сваког права да било шта каже, пита или прокоментарише. Али, ђавола, професор вади из џепа своју лулу, прибор за пуњење, дуван и шибице, а деда на то запањен и разочаран почиње да пукће и у неверици устаје од стола:

            – Слушај добро, да знаш и да запамтиш и сад и за убудуће, пријатељу, мени је после инфаркта дуван забрањен. И активно и пасивно, ’еј! – успева некако да процеди, намргођен због неувиђавности госта. Пропаде му дружење и прича – али бар ће имати данашње новине, зет је малочас донео.

            И то би био тек сами почетак дана… Није да је баш најнормалнији, али, какав је – такав је, ту је и нема узмака. Размишљам шта да радим и како да поступим? Нема још ни осам сати, да се развлачим по кревету, не вреди ми, да заспим нећу моћи а да слушам моју радио-емисију, нема шансе. Дакле, да устајем. Идем на бојиште, па шта буде. Барем мало да растеретим моје, да преузмем и на себе мало битке, хоћу рећи пажљивог и, наравно, сасвим ћутке слушања професорових предавања. Таман да пробам да га мало чачнем за Михаила Лалића и Лелејску гору, моју тему за матурски рад. То је његово поље, још и црногорско, биће, верујем, да ћу нешто и корисно да ухватим, нешто чега нема у литератури, нешто чиме бих могао да обрадујем Дују, моју професорку. Дабоме, ако успем да проговорим и да питам.

            Док се умивам и сређујем, и у купатилу чујем професорово предавање о његовој новој књизи путописа. Нека Италија јесте, не разумем најбоље које градове помиње ни да ли је заиста у њима био али ме зато полако опија мирис његовог дувана из луле. Кад је довде допрло, како ли је оцу и мајци за столом? Чика Јовин глас и дим једнако се шире, ни двоја врата и ходник им нису препрека. Уђем код деде, и тамо се осећа дим; он, мученик, нагурао фотељу уз широм отворен прозор и тако чита новине. Молим га да убудуће, ако треба, не цима он фотељу, тешка је, нека ме зове, ја ћу, и пробам да га умирим; лажем га говорећи да ће профа ускоро да иде, само што није. На то је деда само бесно одмахнуо руком у којој је држао новине, успут их и мало поцепао, и ја сам утек‘о да га више не једим. Дакле, идем за сто.

            – Оооо, Бањо, јуначино! По три коња у даљ прескакује, по три копља у вис намашује! Шједи, младости и будућности наша, шједи и казуј како школа иде, види ли се крај?

            – Па… – хтео сам да нешто пристојно одговорим, није да нисам, заправо, покушао сам.

            – Дакле, Томиша и Зорице, до Тоскане смо, ево, стигли…

            И ту је профа наставио по свом, превидевши да ме је нешто питао и да сам ја, сасвим пристојно, ђачки, хтео и да одговорим. Све је, дакле, нормално. И нисам баш био сигуран да је утрефио стихове о Милошу Војновићу, царевом заточнику из Женидбе Душанове – али су лепо прилагођени, нема шта, ауторитативно. Ко би приговорио?!

            И даље је текло као на правом школском предавању, осим што сам ја без питања устајао до кујне да поједем нешто и очијукао преко чика Јове са мојима: како да се решимо напасти? У једном тренутку сам погледао оца и он ми је више пута кажипрстом показивао неке уврнуте кругове као осмице по ваздуху, као да играмо пантомиме, па кад је видео да не схватам, очима ми је показао да одем у предсобље. Дошао је за мном и са чивилука скинуо зембиљ у коме је било нешто замотано у белу пекарску хартију.

            – Иди испред Општине, тамо су сада венчања и биће ових клинаца из дворишта. Кумови бацају кинте а они јуре и купе. Знаш оно‚ „куме, изгоре ти кеса!“ Дај им ове переце, то сам ти цртао прстом, нека поделе, задоцнио сам јутрос. Мени су преслатка деца.

            Одјурио сам, наравно, само да утекнем, да побегнем са часа у трпезарији. Нисам све клинце нашао, али умеће они да поделе и без мене, колико год да их је. Одгледао сам мало свадбаре и полако се враћао кући, ногу пред ногу, само да потраје што дуже, што дуже да сам на ваздуху.

            Затекао сам исту ситуацију. Није баш тотална депресија али, ту је, на видику… Само је мајка сад, повремено, уз покрет руке „са’ ћу ја“, устајала да скува још кафе, да направи лимунаду за деду, да му однесе лек, али и да послужи драгог госта. Једино је био проблем што ни кафу ни чашу са водом није могла да спусти пред професора како ваља јер је овај већ направио брдашце дувана и пепела на белом столњаку, па све укруг пола метра око њега. Али зато ни трунке у пепељари која ту уредно стоји и која му је донета откако је сео за сто.

            А онда ми је, из чисте досаде, пала на памет идеја како да пробам да решим проблем. У једној малој паузи коју је профа направио, више да узме ваздух да настави, узвикнуо сам:

            – Ладо Тајовић!

            Застаде чика Јова малчице, канда се препаде:

            – Што је с њим, Бањо?

            – Главни лик из Лелејске горе Лалићеве, моја матурска тема.

            – Милош Бандић – ко из топа одговори – тамо, код њега погледај! Он ти је наш највећи Лалићевац, ништа ти више до његове науке не треба – кратко одговори профа и настави своју причу, тачно од места где је стао.

            – Али, професоре… – пробао сам још једаред.

             – Милош И. Бандић! – одсече, додајући и средње слово, да не буде, евентуално, какве забуне.

            Одустао сам, дабоме, и прикључио се слушаоцима на путовању.

            – Стигли смо до Падове. Не, још смо у Фиренци ? Не знам ђе смо, мој Томиша, превише је љепоте тамо, вјеруј твоме чика Јову.

            И то превише љепоте, превише је и потрајало.

            У неко доба, мајка већ није издржала, искористила је прилику јер јој се учинило да је профа полако почео да попушта, можда му је било и време за подневну дремку, те му нагласи да је сада већ увелико прошло два, скоро ће и пола три, да је она јутрос била кренула да спрема недељни ручак и да би јој било баш мило да га погостимо али да, ето, није стигла од лепог и корисног разговора и да има само да понуди хлеба и кајмака – ако гост нема ништа против…

            – Толико сати?! Је ли могуће? Најљепше захваљујем, снајка, све ово чиме си ме почастила је више него довољно. Многи ме у овом граду дивно примају – али, да знаш, ретко ко овако као ваша породица. А ја сам вам се зато достојно реванширао, како само ја умијем, уосталом. Је ли тако? Јесте! – сам пита и сам одговара. – Лијепо је било ово замишљено путовање. Да. Вријеме је да крећем, морам још двије посјете данас да по’одим, не би’ волио да разочарам људе, обећао сам. Остајте ми здрави и весели. Поздравите ми ђеда, живели ви мени!

            И пође професор, без завршнице, без стиха или приче за памћење – а мени је остало неразјашњено на шта је мислио када је рекао „замишљено путовање“? Да ли је он замишљао да је путовао или смо ми били ти који смо замислили да смо се преселили у Италију с њим? Свеједно, допутовали смо, па да се распакујемо.

            – Милош И. Бандић, јеси ли упамтио, Бањо? – добацио је са врата машући ми шеширом.

            – Ништа не брините, професоре, сутра идем у библиотеку да тражим.

            Отац га испрати на улицу, сигурности ради скроз до раскрснице. У повратку, покуца код деде и рече му да може у трпезарију, само док излуфтирамо. Затече мајку и мене како седимо и гледамо у ништа. Заправо, мајка не баш у ништа већ тужно гледа столњак који је још јутрос био чист, испеглан, леп и снежнобео а сада је сиво-пепељасте боје и са гомилом изгорелог дувана на месту где је седео профа. Пет, шест, запаљених и изгорелих дрваца од шибице, приде.

            – Ја сад ово могу само да бацим. Ово се не пере.

            – Добро, смислићемо нешто, не секирај се, купићемо други, није вредно секирације, бре! Него, одох ја до кафане да купим нешто за ручак. Узећу и за Радивоја нешто лагано. ’Ајде, Брано, са мном да ми помогнеш, брзо ћемо.

            *

И заиста, донели смо леп ручак који су мајка и деда спремно чекали за постављеним столом и другим, чистим, неки дан опраним, додуше неиспегланим столњаком. Али, ко ће сада о томе да води бригу. И таман смо хтели да на крају отворимо боцу црвеног вина, да се куцнемо и данемо душом, и деда би смео пола чаше.. кад нас, сада већ као потпуно нормално, прекиде звоно на вратима. Опет! Деда на звук звона, брзо извади сат из џепа на прслуку, погледа, нешто као да јаукну, пљесну се по челу и шмугну у собу залупивши врата за собом. Згледамо се, звоно се понови, ја кретох да отворим.

            – Нека, сине, ја ћу – устаде мајка намргођена – ваљда ћу да разбијем малер данас. Ко је да је, у недељу у четири поподне, имаће, вала, достојан дочек.

            Пажљиво отвори врата и угледа старију, дотерану, отмену госпођу у складном комплету, са ташницом о рамену и шеширом на глави, са иглом и лепом шналом.

            – Госпођа Константиновић.

            – Не станује овде, погрешили сте – одговори мајка и крете да затвори врата, мрмљајући „само си ми ти фалила“.

            – Пардон, нисте ме разумели, госпођо. Ја сам госпођа Константиновић, а мени је потребан господин Радивоје А. Ђорђевић, секретар Ауто-мото савеза у пензији.

            Ко ли је ово, шта је ово… баш је велико изненађење.

Али мајка реши да одигра до краја.

            – А, је л‘ те ? Па, опростите, јел имате заказано? Није нам најављено. Допустите да погледам да ли госин-секретар у пензији прима данас.

            Затвори врата, оставивши запањену госпођу да чека, па прво нама намигну и оде до деде:

            – Господине Ђорђевићу, имате посету, извесна госпођа Константиновић. Нема заказано, колико ја знам? Да јој откажем, да је уведем или ћете ви сами?

            – Уведи је, Зорице, не зајебавај оца, то ми је… Ма, уводи је! – као да се мало спетља и узнемири деда.

            – Бићете услужени, господине. Него, прилагодите свој речник пред онаквом дамом. И још нешто, ви и гошћа пазите како се владате и шта радите, молим, има малолетника у кући.

            Мајка-батлер обави своје и уђе код нас сасвим задовољна због игранке коју је направила.

            – Па, људи, јел ће то тата да ми се жени а ја, јадница, појма немам? Мада, морам да признам, не изгледа ми зла маћеха хрђаво. Отмена је, види се из авиона. Али… парфем… није баш од скупљих.

            Отац и ја прихватисмо завитлавање и крете џезирање на тему дедине скоре свадбе…

 

*

Али, наравно, и већ нормално – опет звоно.

            – Докле, бре, више, данас! Докле, има л’ краја?! – сад већ бесним шапатом ће мајка.

            – Да није матичар? – прихвати отац. – Сад раде и по кућама, не мора се више у Општину.

            Мајка сада већ прсну у смех:

            – Није лоша идеја, да све обавимо данас и да смо мирни. Него, обрукаћемо се, немамо младенцима поклон…

            – Па, добро, смислићемо нешто, али ево, ја могу да кумујем, нисам у крвном сродству а за другог сведока зваћемо неког из комшилука. Могао би Драчке, код куће је, има госте данас – предлагао је отац смејући се и идући ка вратима.

            – Друже Томо, добар дан, извин‘те, да није мало незгодно време, можда? Ја сам комшиница из суседне зграде, Елена Живковић, Дракчетова жена.

            Мајка и ја не верујемо шта слушамо. Дракчетова жена?! Није ваљда дошла да се извињава за јутрошњу галаму, тандркање ванглама и тортуру?

            – Добар дан, не, не, све је у реду, знам ја вас, комшинице… изволите, којим добром?

            – Па, ево…него, је л‘ могу да уђем, да не стојим овако на вратима?

            – Наравно, само изволите, Зорице… – хтеде отац да најави гошћу, али касно, јер у нашу трпезарију са широким осмехом ступи Прија лично, носећи у рукама лепу, малену, чисту керамичку ванглу, прекривену салветом. О, не… зар још једна вангла – замало да углас јаукнемо мајка и ја.

            А гошћа стаде, устобочи се и у цугу, крете ко песмицу да декламује:

            – Добар дан, комшинице, здраво, сине, па, ја решила да свратим, откако смо овде, никад нисмо једно другом ушли у кућу, мислим, ред би био да се лепо упознамо, а сад имам и добар разлог, унуку ми рођендан, па се славило код нас данас и син и снаја са децама, сви били од јутрос. Дракче убио две кокошке, то они много воле. Ја ситниж бацим у супу, резанце сама развијам, супа жута ко дукат, док ври, сам’ бије у плафон. Ресто меса испечем на кромпиру… И обавезно направим две огромне шерпе кнедли са шљивама, моји обожавају, а и да се она дечурлија почасте, они доле у дворишту што навијају док Дракче… ради оно… од сабајле. Доста је претекло, па реко’ да донесем и вама, ред је да се сретнемо и да частимо за Славчетов рођендан. Једанести, бабина срећа, данас прославио. Уживасмо, частисмо се, писмо и јесмо, што се каже – рашили смо се једући!

            – Седите, комшинице, седите, хвала вам и баш лепо што сте дошли. Па, прво да честитамо унуку рођендан. Једанаест година, велики момак, са срећом било и наздравље! Реците, за шта сте, шта да вас понудимо? – живнусмо и мајка и ја и скочи нам расположење од Еленине неке доброте и честитости која просто зрачи из ње и плени, а свакако, и кад подиже салвет са вангле и кад угледасмо у њој цело брдо кнедли.

            – Како вам дивно изгледају, мора да су и јако укусне. Мени никад не успеју, нешто ја не умем, не знам где оманем – правдала се мајка.

            – Ја ћу ти то покажем, правим их више од три’ес година, могу жмурећи да урадим. Него, кад већ нудиш, има ли какво добро црно вино, пола чаше, само да наздравимо.

            И тако се упознавање обавило сасвим неочекивано и на најлепши и најспонтанији начин и, богами, потрајало је, јер је отац, пази сад: на мајчин предлог(!), отишао да доведе и Драчкета, оног од јутрос, ипак није ред да човек седи сам у кући. Да, дошао је и радосни комшија, и њега смо угостили како доликује, имали смо за њега и стакла пива, ’ладног, Јагодинског, све што треба а он је у госте донео и по литра „Жолте“, лозове ракије са Охрида. Ја сам дискретно деди и његовој гошћи унео две лимунаде са медом и две кнедле, уз дубок наклон госпођи Константиновић и брзо се удаљио из одаја госин-секретара у пензији, који је, опет, у пристојно време и готово кришом испратио пријатељицу, вратио се због нечега врло расположен и сео са нама, и са комшијом коме се због његовог умећа искрено дивио, терао причу о ратном времену, ченгелама и ножевима, за‘ватању крви заклане свиње у вангле и прављењу крвавица. Мајка је кусајући кнедле пажљиво бележила рецепте које јој је Прија диктирала, и за кнедле и за штошта још, успут све испод ока меркајући комшију који јој је јутрос дигао притисак и о коме је изговорила све оно, а сад, лепо се видело, као да је попуштала и налазила разумевања за његове поступке а нарочито за велику љубав према унуцима и породици и девојчицама и дечацима из улице…

*

            А отац и ја… ми смо полако сркутали жолту и философирали о томе како на самом почетку утакмице може бити да примиш пет голова, да се потпуно изгубиш, да помислиш да си готов, али да је и данашњи дан, како је почео, и ево, како се завршава, најбољи наук да је крај само онда када судија одсвира крај. И да резултат понекад уме потпуно да изненади, да испадне и врло, врло повољан. Само од играча зависи.