Александра Димитријевић
ФАНТАЗМАГОРИЧНИ ДИЈАЛОГ ЧУЛНОГ И УМНОГ

 

Радови Митје Фицка, представљају јединствени приступ ликовној поетици. Уметник у појединим сeгментима не прилази сликарству са теоријске тачке гледишта, већ више са емпиријског становишта, те сам његов однос према сликарству као медију изражавања, остаје отворен и недогматичан у погледу одабира мотива. На радовима се опажа извесна доза фантазмагоричне перцепције стварности, где уметник користи стечене техничке вештине, познавање композиције, перспективе и анатомије, и на тај начин ствaра специфичне микросветове.

Новообликована ликовна сцена, која омогућава конституисање везе између академских начела (које он демистификује) и савременог уметничког приступа. На овај начин, указује се могућност обнове традиције новим садржајем, што у ово сликарство уноси јединствену синтезу реализма, фантазије и савремене сликарске идеологије. Фицко својим радовима тежи да повеже схватање епохе нове културе и концептуалних ликовних исказа.

            Ликовни мизансцени Митје Фицка имају шире значење: наиме, његове фигурације подразумевају скуп односа који могу да укажу на функционисање слике као објекта, који се односи на њен визуелни и афективни капацитет. Таквим ликовним творевинама Фицко обликује нови ликовни поредак без позивања на конкретан субјекат. Као такви, његови радови поседују аутономију у односу на традиционални слој који се кроз њих прожима, а који је Фицко у свом процесу ликовног остварења изучавао.

На слици Чадрг уочава се Фицково поимање слике као носиоца неканонизованих естетских норми. Своју експресивност, као и фрагменте чистог психичког аутоматизма, окреће у корист равнотеже између интуиције и рационалних потеза четке. На основу тога, сликар у свом раду ствара један специфични дијалог између семантичког и чулног нивоа слике. За Фицка, слика је самој себи довољно свеобухватно и комплексно искуство, те нема потребе да је додатно формулише или дефинише.

Уметник је асимиловао врли број академских ликовних постулата, али и изнедрио ново поимање питања симбола. Фигурације и боја на његовим сликама и цртежима одражавају апсолутну дистанцу према утилитарним поткама ликовности, док у исто време покрећу једну врсту међусобне повезаности и јединствене ауре. На тај начин може се закључити да су његови радови у извесној мери повезани са тренутком у којем ствара, и делује да он црта и слика у једном даху, како не би изгубио тај тренутак који је желео да забележи.

На свом раду под именом Нешто је у ваздуху, Фицко конципира стечено академско знање на један интересантан начин, кроз призму колористичког експресионизма дајући извесно психолошко тумачење одређених друштвених питања. Понављањем истих симбола и елемената, уметник ствара једну изразито експресивну (уједно и потмулу) атмосферу – што посматрача наводи да се запита да ли је нешто присутно, и шта се то осећа у ваздуху. Да ли је сликар мислио само на одређени мирис, или пак на неку више метафизичку или неку психолошку конотацију?

Слика Ловачка подсећа на Ларионове лучистичке манифесте који говоре о чисто сликарским законима унутар задате плошности, која гради илузију тродимензионалног простора. Ова слика представља једну врсту миметичке референцијалности, чије су дескриптивне функције веома редуковане, али не у потпуности апстраховане (јер садрже и фигурацију). Упечатљива је изражена плошност као основна јединица артикулације, главни, структурни елемент слике, са сопственим значењем. Специфична инструментација боја на слици кореспондира са линијским устројством, чиме је целокупни концепт овог дела у некој врсти динамике.

            Уколико се узме за пример слика која се зове Прескочити пукотину, могла би се сагледати нека врста симболистичког заноса, који путем необичних еклектичних склопова ствара јединствену хибридну и експресивну форму. Као таква, слика говори о формацији једног концепта стварања (који се ослања на стратегију субверзије) и једне дозе изазова (који позива на кршење устаљених норми и на превредновање утемељених вредности).

            Целокупан однос Митје Фицка према ликовном стваралаштву може се уоквирити ауром специфичне сликовне пластичке функције понављајућих елемената, сликаних у складу са стилистичким кодом читаве слике коју у датом тренутку ствара, истим поступцима, при чему је њихова асоцијативна функција ојачана. Могло би се рећи да се ликовна поетика овог уметника на његовим радовима испољава у највишем степену сликарске културе, баш онда када се круцијални елементи који сачињавају његово дело привидно своде на минимум. Тада то квантитативно редуковање бива једнако квалитативном повећању.