Александар Б. Лаковић
ЈЕДНО ОД „ПРЕКРЕТНИХ МЕСТА“[1] СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ[2]
1.
Књижевник Видосав Стевановић, шездесетих година прошлог века, представио се књижевној јавности прво књигом песама Трубље (1967), а убрзо и књигом приповедака Рефуз мртвак (1969) и придобио поверење читалаца и књижевних критичара, међу њима и универзитетских професора. Као илустрацију таквог пријема довољно је навести утисак уваженог професора Предрага Палавестре о књизи Рефуз мртвак који јасно, без околишења и без икакве резерве, објашњава шта је то што карактерише Стевановићеву приповедачку прозу. Наиме, Палавестра је бројним српским књижевницима тог доба замерао одсуство изворности, пре свега, али и недостатак стваралачке снаге. „Изворност се јасније огледа у прози Видосава Стевановића, једног од најтемпераментнијих млађих приврженика новог реализма, код кога се унутрашња, дубоко скривена хуманистичка нота ослобађа у прожимању с местимично прејаким натуралистичким акцентима. Допуњујући и проширујући изобличени свет људске беде и понижености, што га је у послератну српску књижевност први увео Миодраг Булатовић, Видосав Стевановић своје јунаке са гњилог дна живота (Рефуз мртвак) приказује као олупине људских егзистенција, без икаквог алегоријског и симболичног значења“.[3]
У наставку истог текста Палавестра назначава особеност Стевановићевог прозног обраћања, а то је његово осећање да писац своју прозу, прожету животношћу, „остварује првенствено у језику, којим влада с таквим мајсторством да њиме успева да надокнади тематску скученост, мисаону једноличност и тонску једнообразност својих приповедака“,[4] што је, мора се рећи, условљавала овако конципирана књига представљања живота без икакве мимикрије и маскирања. Потпуно огољеног живота, онаквог каквог су појединци, уистину, живели, али се о томе није требало писати, ни говорити, ни обраћати пажњу на њих, иако је тај живот био видљив на сваком кораку: на улици, у кафанама, испред богомоља у лику просјака, у болницама, у свратиштима за убоге, попут оних ликова из књиге Божји људи Боре Станковића.
Истовремено и о садржају и о пишчевом исказу, сам Видосав Стевановић открио је како је стварао књигу приповедака Рефуз мртвак: „Сабијао сам и скраћивао – беше ме ухватило лудило сажетости, пуноће израза, прецизности, тих, по мом мишљењу, врховних својстава прозе. Реченице – које су ме окруживале, као ваздух – морале су бити пуне, крцате звуком, бојама, мирисима и смислом, морале су бити тачне и одређене, разговетне и логичне, попут музичке фразе, самосвојне, особите и препознатљиве“[5]. То је и остварио.
Писац Стевановић управо чини тај искорак којим свим тим изгубљеним, промашеним и трагичним ликовима, са светом мимоиђеним и суициду склоним судбинама, омогућује контакт са светом око њих, макар у његовим приповеткама. Можда је неко од Стевановићевих читалаца Рефуза мртвака и, без презира, погледао те унесрећене, који још нису знали да су то. На тај начин, дао им је и прилику да испричају своје горке судбине, тајне, болове и страхове, баш том истом свету који их игнорише односно који их је превиђао не желећи да зна за њихову судбину – судбину губитника која је увек и свуда иста.
Пружио им је Стевановић могућност да читаоцима из тог истог околног света приближи оно што гледају а не виде, што су могли и раније да виде, уместо да површно и незаинтересовано гледају. Јер они то заслужују и потребно им је. Да испричају како су и они били људи, као и околни свет. До једног судбоносног тренутка. До једног кључног догађаја. До оног момента када се њихов живот и додир са светом изглобио, почео да распада и препустио суноврату. То је Стевановић урадио својом причом, дубоко емотивном, исповедном, потпуно животном, збијеном дешавањима, али не и патетичном. До сада су били једино живи у њиховим међусобним шапатима, у њиховим разговорима, у бројним пороцима, у ниским страстима, у заједљивости, у лажима, у бесомучним пијанкама – које су се умножавале, што су они бивали све угроженији, све располућенији, све очајнији и све ближи смрти којој су се радовали… или не. Истовремено, то је била и својеврсна критика онима који су дужни да им помогну, да их као људе врате међу људе.
Палавестра у импресији о књизи приповедака Рефуз мртвак назначава још неке особености Стевановићевог стваралаштва, али га контемплира и као члана извесне књижевне генерације по систему блискости, у чијим остварењима се осећају мучнина, болне унутрашње тензије, драме и порази у сусрету са реалношћу; уједно их једначи с опором и тврдом визијом трагике и човекове зле коби, који у духу животне непосредности новог критичког реализма, исказују и доносе одређени прозаисти – Живојин Павловић, Драгослав Михаиловић, Борисав Пекић, Миодраг Булатовић, Слободан Селенић, пре свих, као и Мирко Ковач, Видосав Стевановић, Мирослав Јосић Вишњић, Милисав Савић…
Наиме, шездесете године су у бројним европским земљама донеле бунт одбачених појединаца, њихов револт, незадовољство животом, уметношћу и собом, нарочито у филмовима тог периода. Као и код нас, са преузимањем синтагме – „црни талас“. У филмској продукцији било је превише забрана, бункера, судских процеса – за разлику од књижевности, према којој је власт била значајно блажа. Већином, то је решавано нагодбама, делимичним исправкама својих рукописа, евентуално успоравањем и одлагањем објављивања њихових дела (Антоније Исаковић). Не треба их оптуживати због тога, јер ствараоци су дужни за своје дело, да ураде све. Неки – и баш све. Међутим, било је и оних бескомпромисних који то нису прихватали (Данко Поповић, Иван Ивановић, Видосав Стевановић[6]). Иначе, власт је приказивање живота онаквим какав јесте на филму прогласила „црним таласом“, док је исти процес у књижевности прогласила „стварносном прозом“[7], што сварно делује блаже. Вероватно због брзине и ефектности приближавања публици који је филм поседовао за разлику од књижевности и њене традиционалне успорене доступности читаоцима.
Што се тиче непосредног доживљаја и живота тих збивања у прози и на филму вреди навести интервју дат Милану Ђорђевићу, објављеном у Сарајевским свескама број 06/07 под насловом „Живот између два света доноси неизвесност и луцидност“. У њему је Видосав Стевановић прокоментарисао то време и појаснио разлике и сличности између „црног таласа“ у филму и „стварносне прозе“ чији је био непосредни сведок и учесник, уз то: „,Црни талас’ и ,стварносна проза’ комплементарни су појмови и настали су истовремено. Први је значио партијску пресуду. Други је изражавао чаршијску. Прва је пресуда била идеолошка, друга друштвена. Између ових појмова постојала је веза колико између партије и чаршије. Идеолози су избацили ,црноталасовце’ изван сфере званичног и дозвољеног, на политичку маргину. Чаршинлије су на свој начин осудили оне које су били против њиховог угодног паразитирања, гурнули су их на друштвену маргину“. Ни утицај чаршије није био уопште безазлен. Штавише.
Тренутак је додати – да су се и представници тадашње елитне српске књижевности јавно (или тајно) обрушили на писце „црног таласа“ (Данило Киш). Поред критике да оваква књижевност напада постојећу власт, а да је уз то и сумњиве вредности – чак су се чула и мишљења да прозвани писци бране режим, што је и тада, а и сада изгледа сасвим немогуће. Идеолошке критике и критичари склони су мимикрији и прерушавању, све зарад одбране система и остваривања личних ситносопственичких интереса.
Иначе, шездесете године, године промовисања Стевановићевог стваралаштва, биле су златне године српске књижевности. У свом есеју „Српска књижевност друге половине XX века и савремена књижевност” професор Михајло Пантић подсећа да се поменутих година „у поезији формира неформални круг неосимболиста (Бранко Миљковић, Милован Данојлић, Иван В. Лалић, Борислав Радовић, Јован Христић, Александар Ристовић), а поред њих дебитују и Матија Бећковић и Бранислав Петровић“, блиски бунту и критици. „Милош Црњански“ објављује изванредни, ванвремени роман Сеобе, књига друга (1962) и хибридну прозу Код Хиперборејаца (1966), а Меша Селимовић један од најзначајнијих српских романа свих времена Дервиш и смрт (1966). У тој деценији прве књиге публикују и писци високог модернизма Александар Тишма, Данило Киш, Борислав Пекић и Милорад Павић, напоредо негујући типове критичке, демаскирајуће и алегоријско-фантастичне, ерудитне, немиметичне прозе. Поткрај шездесетих година долази до снажне обнове реализма и неонатурализма, јавља се проза ,црног таласа’ (Драгослав Михаиловић, Слободан Селенић, Живојин Павловић, Видосав Стевановић, Милисав Савић, Мирослав Јосић Вишњић), док у поезији почињу да се испољавају неоавангардне тенденције“.
Јован Деретић, запазио је да се стваралаштво Видосава Стевановића ослања на Настасијевићеву прозу и промишља да је он „средишња личност међу“ тадашњим „новим прозаистима… Више од свих својих вршњака он је завирио у дно живота и описао свакојаке прљавштине и наказе језиком који је силовит, неодољив, изнутра богато диференциран“[8].
Као особеност писаца „црног таласа“ јесте њихова потпуна различитост у поступку и стилу, иако је прозни свет, сваког од њих, самосвојан и аутентичан, што је и њима и књижевном правцу дало додатни легитимитет и неспорну вредност. На примеру зачетника „црног таласа“ Петар Пијановић уочава битну и сликовиту дистинкцију између њих: „На поетичкој мапи српске књижевности проза ових писаца лако се разликује и типолошки разазнаје. Користећи типологију Јана Вјежбицког, који је одлично писао о српским писцима, Пекић би могао да буде близак виду ерудитске или коментаторске књижевности. Булатовић је на екстравагантан начин поклоник маштовите и разбокорене, гротескне и самосвојне приче. Према начелима исте типологије, проза Драгослава Михаиловића блиска је концепту модернизованог или осавремењеног реализма и доказ тезе о овом, вечито живом стилу, односно реализму са стотину лица”.[9] И, тада, најмлађи неореалисти Видосав Стевановић, Милисав Савић, Радосав Братић, Мирко Ковач, Мирослав Јосић Вишњић се међусобно толико разликују да свако од њих представља самосвојан и аутентичан књижевни глас.
2.
Поводом шездесет година књижевног стваралаштва Видосава Стевановића крагујевачка издавачка кућа Установа културе „Кораци“ покренула је едицију Златан гвозд у којој ће низати изборе из стваралаштва или награђене књиге крагујевачких књижевника. Свакако да је под редним бројем један – избор Стевановићевих приповедака или „најбоље је кад се почне са највећим“, како записа Мирко Демић који је сачинио избор приповедака и написао поговор Магија приповедања.
Избор приповедака, без икаквих промена у њима, у међувремену, учињен је, како се и очекивало, углавном, из већ објављених књига приповедака: Рефуз мртвак (преузето шест приповедака – Плод чрева твојега, Суђаје, Жута грозница, Златан гвозд, Рефуз мртвак, Житије Цифронија и Шоје), Периферијски змајеви (три – Прокоп, Емпиријско истраживање алтруизма, Јутарњи диск џокеј) и Царски рез (четири – Успомене из Раковице, Празници, пусти подземни ходници, Кућа путујућа, Мрачно је и хладно, кћери моја). Преосталих пет приповедака (Иницијали, Аусганг, Један дан Ивана Сергејевича, Дивна тишина краја, Ево светлости) преузете су из новије Стевановићеве прозе, до сада необјављене унутар књига. Неке чак нису ни у часописима представљене.
Оваква композиција изабраних приповедака промовише „намеру приређивача“ односно изборника „да у књигу уђу приповетке које на најбољи начин илуструју еволутивне мене јединственог приповедачког дара Видосава Стевановића“[10], и то кроз призму преливања садржајних стожера његових приповедака, као и у уочљивим преображајима, али не и превратима, пишчевог стваралачког прозног поступка. И не само њих.
Што се садржаја раних Стевановићевих приповедака тиче, морамо поновити да у средишту пишчевог промишљања јесте свет на дну друштвене лествице. То је, понављам, свет који гледамо, али га не видимо. Не обазиремо се на њега. Избегавамо га, да се не инфицирамо. Не желимо никакву комуникацију са тим „талогом“. Неки од нас их презиру. Игнорантни став окружења још више их сабија у блато, иако такав однос околине према њима, може се и схватити, јер је у том „дну гњилежи“ једино важеће правило да нема правила. Да нема никаквих ограничења, нити моралног кодекса, какав год био. Осим тога, у том, већином, урбаном односно периферијском суноврату, нема знакова никакве хуманости, солидарности, разумевања и утехе других. Иако се свакодневно друже, између њих постоји извесно непријатељство, завист. Царују лаж, крађе, преваре, туче, алкохолизам, прељубе, промискуитет, пропратне болести, социјална пропаст, па и преурањена смрт. И све то не утиче на њихово понашање. Напротив.
Готово да је у питању анимализација самоодабране групе људи, који узајамно пријатељују (читај – урушавају се и тону из дана у дан). Али, нико од тих губитника не жели да промени свој статус (мада, можда и не би могао – и да хоће). За овакав свет или полусвет (жаргонски речено) може се применити Толстојева промисао: „Човек се лако привикне и на најгори живот. Ако сви око њега живе лоше.“, као што је то, на пример, случај са Мијатом у причи Жута грозница.
Постоји још један, између осталих бројних, белега или етикета који је уочљив у скоро свим Стевановићим ликовима. Наиме, свима њима овладало је равнодушје и прихватање неприхватљивог, као и пристајање на пуко преживљавање човеку недостојног. Нико од тих ликова ни не помишља на могућност сопственог спасења. Сви свесно хрле у смрт. Спас није у њиховом видокругу и оптицају, због чега се може цитирати Вергилијева сентенца (посвећена пораженима, тачније побеђенима у рату) – у Стевановићевој прози, реч је о пораженима од стране живота. Но, њихове последице се не разликују превише. Све ове губитнике као да одржава једна надреална ситуираност. Наиме, „једини је спас побеђенима да се не надају никаквом спасу“, коју можемо посебно спојити са бројним ликовима, на пример, приповетке Рефуз мртвак. Али, и не само ње.
Зато се Стевановић потрудио да њима који ништа немају – у његовим приповеткама они имају реченицу, коју песник преузима од њих. Дакле, како сам писац пише да његови књижевни ликови: „имају реченицу… која не пролази“, а уз то „имају једно велико и доживотно немање“.
И Клемансоову медитацију („Беда не може ништа ономе ко јој понуди уточиште“) можемо, са иронијом и критиком, применити уз почетну приповетку Плод чрева твојего кроз лик остарелих Војина и Јаглике који, у страху да их неко не опљачка и убије, условно речено, одбијају да у олујном невремену прихвате у кућу трудницу која се, убрзо, порађа у њиховој штали.
За рану књижевну фазу Видосава Стевановића могу се употребити и његове исповедне реченице којима појашњава како је стварао поменуте приповетке, праћене бројним и бурним чаршијским и другим реакцијама: „О чему сам писао? Све што сам знао, све што сам видео, чуо, осетио, доживео и наслутио, преображавало се у слике – грубе, опасне и горуће. Нисам их изазивао нити звао, настајале су саме од себе, појављивале се из магле полусвести, мутне, а готово довршене – требало их је само изоштрити, средити и уклопити у некакву снажну, коначну целину, која ће им дати ред и смисао и учинити их уметничким“[11].
Дакле, садржај његових првих приповедака није пишчева уобразиља, већ део стварног света, који није било пожељно видети, нарочито не помињати га. Режиму није сметало што такви социјални, па и психички случајеви постоје и слободно се шетају градом – него што се о њима пише. Ни данас, међутим, скоро шест деценија доцније, свет гладних и сиромашних, свет просјака, спремних на све за свој опстанак, склоних преварама, лажима, пљачкама, убиствима – није нестао! Штавише, све их је више, и не сопственом грешком. Ови наши данашњи „божји људи“ надају се, ипак, да ће на некакав чудан начин променити своју судбину, што им још више отежава незавидан и понижавајући статус. Али, оно што се намеће из присуства убогих јесте актуелност Стевановићеве литературе и дан данас. Ваљда се ни ми нећемо правити да их не видимо и да им нећемо отежавати ионако безнадежан положај. А власт ко власт, нисам сигуран.
После књига Рефуз мртвак и Нишчи писац Стевановић помера своје окуларе ка другачијим људима, нарочито у приповеткама из Периферијских змајева и Царског реза, што својим избором апострофира приређивач. Наиме, нема насловних приповедака из Периферијских змајева и Царског реза. Иако је Света Лукић осећао да се ни у Периферијским змајевима ништа суштински не мења, поготово што се Стевановић већ представио као „изразито модеран прозаист, који зна и уме да води рачуна о ономе шта, како и зашто ради“, као и због утиска да његови актери „потичу углавном из једног слоја живота; увек поред матице његове, осуђени и сами себе осуђују на вегетацију и крајње дословну физичко-биолошку пропаст“[12].
Ипак, овакав Демићев избор, говори другачије и у својству језика и у фокусу садржаја. Али, треба узети у обзир и изостављене приповетке, са извесне дистанце и, претпостављам без зрачења ореола који је имала дотадашња Стевановићева проза, извршивши удар на темеље једне књижевне политике и конвенције књижевности, и била пропраћена бројним (већином, врло позитивним) књижевним освртима. Заједничко приповеткама из обе прве Стевановићеве књиге огледа се у томе што писац „страсно тражи онај слој првобитне егзистенције који је у оквирима патријархалне цивилизације, иако добрано окрњене и суочене са модерном цивилизацијом“[13]. Управо то је извор неснађености појединаца и група, као и њихова мимоиђеност са својим окружењем, које је било на раскрсници, као и појединци опортуно се бунећи новотаријама. И бранећи се од њих.
Ипак, дистинкције постоје, хтели ми то да признамо или не, и оне не угрожавају пишчево укупно стваралаштво. Напротив. Писац је на садржајном нивоу заменио Крагујевац периферијом Београда – Раковицом, што је захтевало и нов језик његових књижевних ликова (намерно избегавам реч јунака), али и представља нам другачије социјалне и психолошке категорије. Насловна приповетка нам открива управо то – пишчев језик, који увек одговара оном амбијенталном у њој и оном делимичној образованости њихових ликова, те припада градском жаргону тачније мангупском и колоквијалном, додуше, сликовитом и симпатично игривом. И нема више оне збијености речи. Нема више „задивљујуће вербалне енергије“ (Радивоје Микић у антологији Српска приповетка 1950-1982 из 1983). Овде је реченица спонтанија, плени језичким преображајима и могућностима. Жанета Ђукић Перишић у антологији прича награђених Андрићевом наградом – Прича и причање, поводом књиге Царски рез примећује да је у њој „нестало добро познате Стевановићеве ,језичке бујности’, распричаности и брујања језика на ,свим регистрима’ из Нишчих и Рефуза мртвака, језички израз постао је овде уравнотежен, строго функционалан, сведен и крајње редукован“[14].
Самим тим, и социјални, као и образовни ниво његових ликова је много другачији од оних ликова из Рефуза мртвака, као и потајна нада и уверења да ће им се судбина променити, и то на брз и ефектан, боље је рећи – волшебан начи н (читај, немогућ), што је још један предзнак угрожавања њиховог даљег трајања и нестајања. Наиме, могућности је било, али нису правилно и корисно употребљене од стране изгубљених и помрачених осамљеника.
Затим, иако је морална и психолошка задатост Стевановићевић књижевних ликова приближна, поједине приповетке, нарочито оне одабране за Златан гвозд, мењају миље приповедака. Ликови овог избора су и наводно поштовани, привидно имућни или не, али свако од њих носи у себи неку тајну и фалинку, удвојеност, пороке, мимоиђеност са светом – којих у већини случајева нису свесни. Њихов аршин контемплације забрињава, а они су убеђени у њихову оправданост. На тај начин, пројављује се трагичност, која се не може завршити на другачији начин, осим у смислу све присутније трагике.
Таква структура Стевановићевих приповедака омогућава један посебан надреалан и зачудан поступак; како сам песник признаје, „претеривање је особина мог карактера“. Дакле, раније евидентирана фикција проговара у изглобљеним ликовима, који су, нажалост, задовољни сами са собом, без моћи да увиде своју лаковерност и промашеност, у чијој основи може бити и болест, као што то осликава приповетка Емпиријско истраживање алтруизма у којој се неименована анти-јунакиња (морам је овако именовати) двоуми да ли да усвоји дете као надокнаду за изгубљеног кућног љубимца – пса, према коме је осећала „доживетну приврженост“: „деца су увек гладна, прљава, какана и расплакана. Будна су кад се вама спава, и обратно. У себи крију непознате склоности, рђаво примају дресуру. Могу да кажу нешто непристојно и да растерају друштво“.
Приповетка Јутарњи диск џокеј (Магоч) такође преноси хаос и кошмар мисли и фикције спикера на радију, који се одавно удаљио и од своје природе и од своје реалности и сачуване мрве стварности, прихватајући сваку врсту апсурда и бесмисла, све зарад наводног опстанка у медијском свету.
Нажалост, приповетка Успомене из Раковице, из књиге Царски рез, сведочи да еротичност и секс не могу обезбедити човеку опстанак у све тежој социјалној оскудици, док приповетка Кућа путујућа емитује и фантастику уз зачудност, која укршта различите психолошке равни. У свима њима судбина је појединачна, уз обиље других рукаваца, у којима је све порочно, аморално, ван времена, нелогично; у овим приповеткама, на први поглед, ненормално је нормално, болесно здраво, и обратно. Као ликови, у приповеткама се често јављају и писци – обично несхваћени и промашени, а да тога нису свесни у својој психолошкој неуравнотежености, на којој инсистирају тонући све дубље. И приповетка Празници, пусти подземни ходници одражавају салве неморала, психопатологију на нивоу појединаца и групе, преваре свих облика – што сви скупа уништавају прволикост јединке, немоћне да се заштите од присутних друштвених болести.
Зато је умесан коментар Свете Лукића који у Стевановићевим приповеткама уочава контраст „лица и наличја града“ и тада и данас, као и „судар новог и старог, кључање… између бетонске џунгле и старе, интимне, приземне душе градске“. У Периферијским змајевима, и у Царском резу, додајем, писац се није задовољио постигнутим већ је искорачио даље: београдску периферију, као и читав Београд и оно што он симболизује претворио је „у једну општост, у пресудно питање смисла: како и зашто се живи?“[15]
Ван корпуса прве три књиге издваја се приповетка Иницијали, посвећена пишчевом оцу, погинулом на самом крају Другог светског рата на Сремском фронту. Она се издваја својом потребом коју свако од писаца увек носи са собом: да траже одговоре којих нема, наслућују, чувствују неку празнину коју не могу утолити, а све је теже подносе. Она је део и пишчевих снохватица, сновиђења, дуге загледаности у прошлост и себе, све до одређеног тренутка, који се не може предвидети; тада се све побројано (уз чежњу која се прикривала и од себе) излије на папир, чекајући накнадну уметничку обраду. У таквим ситуацијама, књижевник Стевановић је изузетно вичан, што доказује својим прозним стваралаштвом; у овој пригоди – вештим ткањем својих приповедака.
Када се помиње несумњива, али не и драстична, еволутивност Стевановићевог приповедачког остварења, осим тематско-мотивског благог и спонтаног отклона, дошло је и до промене у његовом језику.
Наиме, у почетним приповеткама, осим што је пишчев израз прилагођен стварности коју је писао, очигледна је снага његовог даха. Поједине његове реченице заузимале су и по читаве две странице у књизи, без застоја, без загрцнутости, самоигриве до самог краја. Такав поступак су доцније, прихватили и неки млађи прозни писци, а само ретки остали доследни таквим предугим сложеним реченицама.
Одлика Стевановићевог језика јесте и завидно богатство речи које су у оптицају његовог израза. Са ретким умећем да речима, са свега неколико њих, сасвим ефектно дочара оно о чему пише. Нарочито када су у питању поједини ликови или атмосфера унутар приповетке. Поједине своје приповетке тако и завршава. Нагло, изненада и језгровито, захватајући и дуже временске периоде и решења самих приповедака.
Присутне су и бројне сложенице које су тако утиснуте у текст приповетке да се и не примећује посебно, али зраче својим значењем и утичу на ток приче. Потом, Стевановићев исказ одликује и не тако честа употреба сливеница, које саме себе објашњавају.
Стевановићева реченица у раним приповеткама зна бити и згуснута, и то у дужој реченици. Тада реченице добијају извесно убрзање. Постају муњевите. Настављају се једна на другу, без икакве паузе и одмора. Комуницирају међусобно. Али, све то не изазива конфузију (што би се могло очекивати), већ је у функцији замишљеног доживљаја оног о чему писац пише, а што његови ликови живе. Сасвим слично оном што се збива у стварности.
Од књиге Периферијски змајеви, Стевановићев израз условљен местом и садржајем, бива нешто спорији, спонтанији, са стварањем услова да се унутар текста уграђују медитације, филозофски ставови и сопствена промишљања, што даје посебан квалитет. И што песник често и вешто чини.
Управо ту разлику између муњевитог и напрегнутог исказа (у Рефузу) од оног споријег (у наредним приповедачким књигама), као и садржај та два језика, илустроваће сегменти из њих. Први је из насловне приповетке Рефуз мртвак:
„Знам ја једну куварицу што има слепљен нос, одазива се на Пикља, а била с мене у болницу педесет и леве због камена у бешики, а успут јој открили ванматеричну трудноћу. Касније пила соду због водоинсталатера Лаврње и сад говори на дугме, јесте! – заторока Аливера и ножицу помери ближе Тиодоровој руци. Која таман пипала комбинезон и гаћице ћутљивој и индиферентној Омилији. Која је то примећивала али се није бранила, јер гороломни Тиодор личио на њену прву љубав Ватрослава Ракоњца, поштара и доминаша, као на своју слику у огледалу.“
Други је пример из књиге Периферијски змајеви:
„Сваки дошљак је пио шеву до изнемоглости, док му пена не би тргла на уста, док не би пао у снефест – то је био први степен за примање у друштво. Други је био нешто лакши: морао је да набаци рибу свима или бар једном од нас. Нисмо много цепидлачили, прихватали смо што натрчи, чак и камењарке, било је важно да се не трси превише и да нам не дарује каквог афричког тришу – против домаћег нисмо имали ништа против, долазио је као велика матура. А трећи: табажа у некој заједничкој акцији према Крсту или Душкецу.“
Моћ и енергију да испише себе и свет око себе и у много дужим реченицама, књижевник Стевановић је често користио и у приповеткама ван његове три књиге приповедака. Ову тврдњу илуструје и завршни пасус приповетке Ево светлости која је, у ствари, фантазмогорична приповетка различитих и недовољно јасних, иако, чини се, познатих ликова и гласова – који само што се нису представили у пуном сјају:
„Не знам шта је рекао тај глас ни коме је припадао – сигуран сам једино да није мој, да није ниједан од мојих гласова што сам их стицао, користио и губио, опонашао их и стварао – али ми одјекује у слуху, зачудо разговетно, прича ми нешто, неку приповест коју не схватам, на језику који није ниједан мени познат, нема га ни у енциклопедијама које сам толике године узалуд прелиставао, пун је свет мртвих језика, свет је засут ситним честицама окамењених речи несталих језика, то је прашина коју гутамо, и овај језик који однекуда чујем је можда такав, бивши или непостојећи, нестао је и нема га, а опет јесте језик и разумео бих га да нисам толико уплашен и мутне главе, збуњен тиме што не разликујем приповедачка времена, ништа ми друго не остаје него да научим тај језик, да га схватам и разумем изнутра, сам у својој самоћи која се изједначава са тишином која се поистовећује са болом, и што пре, свакако пре него што се стара кола не зауставе и неки глас не каже да смо стигли, људи моји, то траје дуже од нашег стрпљења, вазда је тако било, вековима и на вјеки вјеков, све је спремно, будите храбри, не плачите, ево светлости.“
[1] Преузето од књижевника Свете Лукића који је тако ословио Стевановићево стваралаштво касних шездесетих и раних седамдесетих година прошлог века, којем су се придружили Милисав Савић, Мирослав Јосић Вишњић, Мило Глигоријевић, Радослав Братић, Ђуро Дамјановић и којe је, већ тада, ословљено као „стварносна проза“ а у суштини је то био и јесте „црни талас“ у књижевности.
[2] Поводом књиге Видосав Стевановић, Златан гвозд: изабране приповетке, УК „Кораци“: Крагујевац, Службени гласник: Београд, 2022.
[3] Предраг Палавестра, Послератна српска књижевност 1945-1970 и њена историја, Службени гласник, Београд, 2012, стр. 365.
[4] Предраг Палавестра, Исто, стр. 365.
[5] Видосав Стевановић, „После десет година“, у књизи, Видосав Стевановић, Рефуз мртвак, Кораци, Крагујевац, 2008, стр. 376.
[6] Вођен је шестогодишњи процес против Стевановића након првих прозних књига, који се окончао „застаревањем“.
[7] Истина је да ниједан филм такозваног „црног таласа“ није инспирисан прозом протагониста „црног таласа” у књижевности, али њихово читање је врло важно и за разумевање црноталасних филмова. Црноталасне приче из шездесетих година прошлог века су на сцену довеле људе који трпе, губитнике, обичне мученике опхрване теретом живота, а његове приповести су директан ударац оној пропагандној стварности која је служила држави. Дакле, на страницама књига, преко ноћи и без најаве, савршени херој уступају место онима који се боре за голи живот (пуко преживљавање) у „свету задимљених кафана, промајних барака, мемљивих соба, иза мусавих прозорских окана, на прљавим улицама, невољницима, који смисленост и не виде, и не траже“, каквим их је видео В. Рибникар у делима писаца „црног таласа”.
[8] Јован Деретић, Историја српске књижевности, Требник, Београд, 1996, стр. 521.
[9] Петар Пијановић, „Први идеолошки бунтовник поратне српске прозе”, У: Политика, петак, 09. априла 2010. године.
[10] Мирко Демић, „Магија приповедања“, у књизи, Видосав Стевановић, Златан гвозд: изабране приповетке, избор и поговор Мирко Демић, Службени гласник : Београд, Установа културе „Кораци“: Крагујевац, 2022, стр. 427.
[11] Видосав Стевановић, Исто, стр. 373.
[12] Света Лукић, „Видосав Стевановић у српској прозној књижевности: Општи осврт“, у књизи, Света Лукић, Ствараоци и критичари, Светлост: Крагујевац, Напредак: Аранђеловац, 1986, стр. 117.
[13] Света Лукић, Исто, стр. 109.
[14] Преузет из књиге Видосав Стевановић Златан гвозд (2022) и то из текста: Мирко Демић, Магијско приповедање, стр. 426.
[15] Света Лукић, Исто, стр. 120.