Небојша Лапчевић
CANTI
CANTO
Di Comunione
1.
Све је слободан пад
ка осванку,
милосрђе и љубав
које се даје ближњима.
Слободан пад
није скок очајника
с немог торња.
На раме ми стаде
лелујава гусеница:
Да ли би ти постојао
да нисам дошла?
Од вуне плетем ружу
на крсту Умберта Ека.
Canto di comunione, хорски одјекује
док облачим кожу јагњећу,
и прамење меко око главе обавијам
да бих осетио блискост
чисте душице беле,
а она ка осванку усходи.
У поткожној топлини
и спокоју, угодно је,
поново кажем:
Ово је тело моје!
CANTO
Della Terra
2.
Тамо је све скривено
у пергаменту модрог мора,
тамо твоја мала барка
тражи коначну обалу
где наше сунашце
учествује у Постању земље.
Тамо јасно чујем вулканску лаву,
измешану с Музиком тишине;
Ботичели је без очију,
и пева својој видовитости.
Окнаста јутра и очне дупље,
у свим пигментима
за хоризонте отворени су.
Тамо је све скривено;
и патетично је рећи:
булбул у кавезу пева.
Моја рука је на четвртастој
теракоти, у отиску сећања
кад сам те чекао на пристаништу,
или усправљен пред Понтом.
Тамо је све скривено,
док пожар захвата овај свет
намењен сетвама…
Твоја мала барка
удаљава се у таласима
постеље ил’ пучине
као сплет многоструког кретања
од мене далеко, а тако близу
поморских градова…
Видех да ти руке
силно веслају
водом,
земљом,
небом.
CANTO
D’Amore
3.
Мелодијо виоле
гудало почиње моје,
где девичанство почиње…
Aria… Arioso… Allegrisimo…
Глатко гуде струне,
О, струне косе напрегнуте!
По леђима додирујем
чулне забрањене књиге,
сладострасне и недочитане;
девојка са ђoкондским чешљевима
нагло лиже пламеним језиком
дрво, глатко обло, гудало,
или је то пуж-голаћ
који пагански хрли
ка влажним витицама
и бршљану.
Слава брадавицама руменим
којим ме успављујеш и дојиш!
На далекој обали Средоземље
је прогутало Троју. Док читају се
псалми, неко треба да спасава свет!
За мном је велика планина…
Из јутарних сливова
реке, теку обзорја и лозја.
Увиру, извиру
А ја израњам чист, љубави,
и прамцем гудала бродим
горе, доле,
излазим, улазим,
Sto entrando
Nella Citta Santa,
док не клонемо
пред буром морја и
времепловља.
CANTO
Di Carnevale
4.
У лименим трубама – Карневал,
град по град – Карневал.
У мноштву сенки свет по свет
својим проглашавам.
Прасак шампањца, окрзну ме чеп,
а пехар усана гргољи пени:
Руке горе! Уз химну ову!
Жива птица, крило, перо!
Жива риба, пераја, азурно!
Грохот и песма – Карневал
и филм врти – Карневал.
У добошима трбуха голих
треперим и пенушав урањам:
– Чуј, лудост ту волим!
– Да те обуку у морнарске
пруге и стари век? – пева Хор.
Промичу сукњице и прегиби колена,
и гипке бутине од срме у бљеску.
Шта вечерају мрестишта мора?
Док сукњице голобраде младиће вечерају
с венчићима око врата, са јарболима
што вире ван рубних докова,
вечерају присне дланове маслина
и наге мажорет, заставе, заставе…
Тај Карневал – вал по вал.
Жива птица, крило, перо!
Жива риба, пераја, азурно!
Ко сад Гарибалдију свира
кад све чиоде костима скида
и перику као космату мисао?
Каква отменост, какав спектакл.
А богиња Ника није ћутљива
већ разборита и распевана,
с капом џокејком на пјаној глави,
у реверима принебесним слави:
Жива птица, крило, перо!
Жива риба, пераја, азурно!
Јадан прибеглица
свечаност сања
ил’ скровиште тражи
у малим, тамним улицама…