Анђела Милинковић
РИНГИШПИЛ, ЗАУВЕК

 

ГОДИНЕ МУДРОСТИ

Цртице мог раста пузале су ка прекидачу за светло,
када сам невољно постала најмлађа богиња мудрости.

Направили су ми пиједестал, офарбали га, нацртали цветове.
Зелена боја љуштила се као лак са неуредних ноктију.
Газила сам сваки дан по том пољу, ђонови су кидали латице.
Долазили су по савете, о ратним и мировним стратегијама.

Моје лутке добиле су нова тела – шиљке кућне капије.
На конопцима су се клатили плишани зечеви,
исплажених језика под операционим светлом бандера.
Димњак је избацивао одјеке увек истих питања.

Када сам брадом могла да осветлим собу,
престали су да долазе. На пијаци сам купила играчку,
медведа са црвеним носем и лакованим шапама.

До данас није много остарио, расплићем му ућебано крзно.
Гурам прст у његово ткиво, на пресеку врата и главе.

Под тегет шатором, шапућем му на уво све
што је одавно требало да зна.

 

ПОГЛЕД ИЗ ЧАМЦА ЗА СПАСАВАЊЕ

у подножју очерупаних брда
послагане кикладске лего коцке

тихо је
као у минијатурној цркви
уклесаној усред стене

налик неспареним чарапама
људи су разбацани
по пешчаном пространству

један се бесно залеће
с папучама у рукама
као ножевима за гађање
циља девојку разапету на пешкиру

кад испуца ударце
коленима јој прави огрлицу
око врата

дрвене кабине за пресвлачење
постају мртвачки сандуци на ногама

завеслала бих ка обали
али весло удара о стену

стену која израња из воде
налик на корњачин оклоп

 

НЕВИДЉИВА ОДАНОСТ

удисали су све са стола
оловке, биљке, перница
залепили би се за ноздрве

издах је долазио са севера
било је тешко у вртлогу
ухватити свеску

уздахе мојих родитеља
заменила сам терапијом
столицом затварам круг

у стану предмети
кришом плешу

 

РИНГИШПИЛ, ЗАУВЕК

метална краљица
изводи вртоглаве пируете

са светлеће круне
ланци шибају кроз ваздух

за њих се држимо
вртимо укруг
родитељи, брат и ја

у летећем дупку
шест руку ме затеже
као камен у праћку

лансира
да ухватим гумену патку
за све нас

конструкција се тресе
скелет у кући страве

а када ухватим паткицу
шта са њом

можда је поклоним
босоногом дечаку
у чијим очима
нестају рингишпили
усред вашарске гунгуле

 

МАМА, ДОВЕШЋУ ТЕ НА ПСИХОДРАМУ

и за руку до парка
у љуљашкама
летећемо авионом

умазаћемо се чоколадом
заједно

стаћу испред сваког
ко замахне каишем
обарати са њим руке

направићу ти
лавиринт плетеница

гледаћу те
како одрасташ