Љиљана Павловић Ћирић
СИМБОЛИЧКА ДОГРАДЊА ИДЕНТИТЕТА

 

Катарина Пантовић: Ритуал пред спавање

Суматра, Нови Сад, 2022.

 

Нова књига поезије Ритуал пред спавање Катарине Пантовић нашла се недавно у најужем избору за књижевну награду ,,Милица Стојадиновић Српкиња“ и тиме је показала да међу најмлађим песничким генерацијама стасавају будући значајни песници и песникиње. Ова млада песникиња, силином емотивног набоја, ширином песничких слика и успелим стилским средствима, израста у постојану квалитетну песничку фигуру наше књижевности.

Ова млада, а опет изузетно зрела песникиња, својoм поетичком постојаношћу осликава песничке пресеке и уније унутарњег и спољашњег света. Сам наслов књиге може се полисемично тумачити. Појам ритуал, у индивидуалном и колективном погледу, представља радњу, гест или реч-молитву, песму чак или стих, и понавља се свакодневно у циљу побеђивања колотечине будности. Ритуали се код песникиње јављају као тежња уравнотежења са светом у себи и око себе. Њих затичемо на различитим локацијама: у спаваћој соби, у купатилу, за тоалетним сточићем, на путу, у цркви, у болници, у сећањима. Тон певања је одмерен, стилски уобличен и сигуран, али под пригушеном светлошћу, без шљаштења и сјаја. Нема помпезности, нити упињања да се поетише из когниције, стихови почивају на самосвесној мудрости проживљеног и патетике лишеног искуства.

Књига је подељена на циклусе са темама трансформације јединке, тј. бића, те прелазака истог на виши, савршенији ниво. На самом почетку, стихови уводне песме: „И, ево, и ово се завршило“ доноси завршетак пре почетка. Поновљени везник „и“ сугерише на закључак да се све то и раније догађало, да се све заврши пре него што почне.

Циклус Сама у стану сведочи о самотражењу у свету без могућности тачне оријентације: „Преко ноћи порасла сам као дивље цвећe“. Овде ни хронотоп није прецизиран: „Време је када крећу купине и када људи / у улици без бандера извирују иза мрака“. Лирско Ја је тој потрази за собом, где нема романтичности нити снатрења. Гледајући веласкезову слику оно (само)свесно препознаје себе у другом уметничком делу: „бледа инфанткиња, разорена / свакодневним тривијалностима / и одучена од игре“ / (песма Слика на зиду).

            Међу ритуалима је и нагон за самоодржањем у виду писања (песма дневно). Ритуал је и посег за јединим леком који помаже, а то је стварање: „Континуитет и присила / једини су лек који ми помаже“. Са сјајним стилским фигурама компарације преплићу се лака испадања из ритма: „као из равнотеже на олимпијској греди и сигурно“, но тешко враћање у ритам живљења: „враћам се тешко као војник у спаљено село“ (Песма на дан). Ту су и мајсторске метафоре и персонификације. У песмама у овој књизи расправе могу бити „будни калуђери“ или „погинули пекари“, дакле – увек има ко да кори, али не и ко да храни. Лирско Ја јесте само, али је у константној борби против усамљености. Свет је немилосрдни океан пун морских паса а пливати се мора. Незадовољства се тичу микро и макро планова – од самог положаја индивидуе у основној ћелији друштва тј. породице и улоге детета (ћерке), па све до ширих размера. Глува, а присутна немоћ исказана је стиховима „стискам шаку у песницу / правим малу атомску бомбу“. Хоће ли успети да подигне глас? Хоће ли то нешто променити? По већ проживљеном, закључује: „одјекнуће као / врисак у свемиру“ (Глува немоћ). Ноћна атмосфера у дому бива подношљивија са укљученим телевизором, при чему је тешко разлучити да ли се тенисерима током меча „дах отима / у оргазмичном заносу или услед примања метка“. Неспокој света са оне стране телевизијског екрана резултира спокојем лирског субјекта. Разлагање страха од самоће на ситне чиниоце, чини лирско Ја победоносцем у тој вечној борби са светом око себе: у стану је ,,кафкијански распоред просторија“, време се ,,мери залогајима“, врше се ,,обдукције“ над сећањима; самоћа је тужна, али премостива уз прави ритуал (Сам у стану).

Када завири у туђе светове, лирски субјекат разоткрива лажни сјај и намештену срећу извиканог запада; тамо је „све заражено лажним пролећем“ и „бог је непрозиран“ и он чак носи зелени мундир; „Зелена трава растужује“/ зелена боја није боја живота; Румено егзистира тек да подсети на живот, да одглуми импулс; Оно што се прећути остаје „у оквирима тела“. Cвеже окречен свет сличи живом кречу у који тоне лирски субјекат (На западу све мирише на свеже окречено).

            Хронос у овој збирци је за лирски субјекат посве неодређен: њен ће „живот почети прекосутра“. А сутра? Оно се свесно прескаче са тежњом одлагања неминовности. Ипак, решеност на кретњу, борбу, не јењава: „Ходаћу док се горњи и доњи притисак не изједначе“ / љубав права, искрена, рука пријатељства сламка је спаса прекопотребна: „док ми се у очима не буде видело да имам пријатеља“. Сучељавање са страхом као праисконским принципом који претходи борби за самоодржањем, основа је успешности самовођења живота: „док страх у мени не пукне као мехур од сапунице“ (Живот ће почети прекосутра).

Циклус Историја света у седам слика доноси песме означене редним бројевима, без наслова; ово се може на више начина тумачити; један од њих је: време иде, пролази, неумитно и неминовно, свет се развија и одвија пред очима лирског Ја; измењују се места битисања, радња се преусмерава из затвореног простора (стана) на отворени, често брисани простор који тешко улази у чула. Задржава се интиман тон са дозом побуне и пркоса. Стихови лишени патетике сведоче о достојанству: „Дозволи да те проучим као/ врата и прозоре пред одлазак на дуг пут“; Обогаћена сваки пут за ново искуство, унапред зна чему се (не) може надати, шта очекивати. У овом се циклусу назире зачетак неког вида суматраистичког (пре)бега из једне у другу стварност: путеви и пејсажи као да су од картона – смењују се плаже, сунце, шуме, предели, грчко копно. Море може бити добар слуга а зао господар. „Бог је терет на леђима“, чак и када по Њему добијеш име.

Циклус Ехо одлазака доноси мотиве гробља, пролазности (Јутро слави властити празник); ту је обухваћено неколико лирских бележака виртуозно прокомпонованих уз помоћ персонификацијā, метафорā и компарацијā: „верујем да се смрт преноси врло/ перфидно и суптилно, на пример додиром тканине“ (Белешка о смрти). Срамота је „пуцањ који прекида молитву“, осећање стида због позитивних и у људску природу добоко укорењених вредности: „ја бих да у мени куцају два срца“ (Белешка о срамоти). Ритуали помажу да се заспи, али и да се остане будан у свету који спава, где присутност – одсутност није јасно дефинисана: „Једини знак да отац није ту / је коначно спуштена даска на клозетској шољи“. Танка је и често обрисана граница између стварности и отупелости, сличне сну: „једини знак да je мајка ту / су моји покрети главом и сузе / док слушам Прокофјева“ (Белешка о породици). Лирско Ја у трагању за Истином и собом, понекад трага и за богом или божанством тражећи име драгог бића на фрескама: „у покушају да се молим / неком нејасном богу“ (Игра)

Мајаковски је чекао љубав која је закаснила. Овде лирски субјекат не чека, јер зна исход: „У четири ће већ пасти мрак / кажем себи / нећеш чути оно што очекујеш /нећеш добити оно што желиш / иди кући / одустани“ (Ехо одлазака). Ова тема наставља се у духу доградње идентитета уботребом симболике и ироније: „изгубила сам се као шал заборављен у гостима којима си отишао први и једини пут“ (Јесења равнодневица). Лирски субјекат се враћа на колосек обичног, и (раз)носи се по свету: „сваког јутра започињем нову сеобу и налазим се у транзиту“ (Паралелна монтажа). Довија се у свету губитака у коме је брзина живљења често важнија од самог живљења: Кроз нови губитак оплакујем други, стари (Електрична столица). Ипак, повратак некоме или нечему, важан је колико и сам пут, ма где водио, ма која боља времена чекао: „Кажем ти:/…затвори све прозоре али не и врата“ (Игроказ).

Циклус Изгубљени плодови слика наизглед животне баналности, уз задржан аскетски тон са нотом нихилизма: „чини ми се да бих овако могла заувек / не недостају ми ни живи ни мртви / мислим да је сад прилика да пресечемо пупчану врпцу / и укротимо животињу која нам бесни у утроби“ (Ветар одлази на спавање). Лирско Ја затичемо у ресторанима, у куповини хлеба, на улицама, путевима… Јавља се назнака кошмара: сања да чека дете, плод који изнова одлази и тако јој остају јалови тренуци утрнулости где се окреће себи: „У зависности од озбиљности твога погледа / ветар моћно мења правац /…окренула сам се себи / и тамо нисам затекла никога“ (Признање).

Циклус Јутро без намере носи неколико песмама које су, по својој успелости и домету, најлепше у овој књизи. У њима се опет налази смена натуралног, путености и саркастичних резова, где игра и мисао о убиству прелазе у могућност (Веристичка песма). Лирско Ја сопствену главу доживљава као гиљотину, покушава да испере „испере неуролошке запрљаности“, тело је једна „рабљена мапа“ (Incognito). Загледана у себе и другог у себи, она схвата: „Могу ми очи бити и планинска језера/ и рупе за сијалична грла/ али нисам ништа важнија од свеже опеглане / кошуље / на вешалици“ (Прича древна попут старог млина). У трвењу са светом и собом у њему, јутро се дочекује ненадано, нежељено, без намере, са збуњеношћу: „и биће те много мање него што те је било/ претходне ноћи“ (А ујутру).

Овај циклус-откривалица дијагностичке карте лирског субјекта долази кулминативно на самом крају књиге: „сазнала сам где се налазе сви кључеви света, али ми / то место више није доступно; уместо тога остали су ми / само новчићи поноса и извесна смртност“ (Успостављање клиничке слике). Као резултат свега изгубљеног, проживљеног, недочеканог, испраћеног, преостаје само тиховање: „мало по мало, почећу све ређе да говорим“ (Кад будем открила од чега болујем). Овај свет је отрован нестварношћу друштвених мрежа, и никаква метода неће помоћи, нити какав ритуал да се тренутно стање окрене на боље: „Паукове мреже су стварније од друштвених… (у мени) ти и даље суверено паразитираш/…никакав ритуал пред спавање нема смисла“ (3-6-9). Онда када се чини да све снаге посустају – игра тек почиње; циркуларна композиција пантареизма се наставља: „више немам снаге да растем / и почињем из почетка“ (Птице лете ноћу). Књига се заокружује (никако завршава) последњом песмом са симболичким насловом Последњи ритуал: гледаш на које све начине можеш да нестанеш. Овде као да се даје искуствена порука у ком се смеру треба кретати када „мумифицирана соба“ постане тесна као тело које није „хладно као мермер“.

Потиснути бес као да ишчезава под велом мистике и отворене путености, са тежњом да се уравнотежи све оно што је у овом животу на својеврсној клацкалици. Катарина Пантовић овом књигом одолева световним неравнотежама.