Рајко Лукач
ХОД ПО ОБЛАЦИМА МОГ ПРИЈАТЕЉА ШАЊИЈА
остављам ти кломпе:
правиле би исувише буке
док будем по облацима ходао.
Миодраг Раичевић: ОКОЛИНА ГАНЕ
Зашто ме зову Чиле? Ех, зашто! Живио сам двије деценије у Сaнтијагу де Чилеу, а људима лакше, изгледа, памтити Чиле него Срђан. Што прије прихватимо надимак, мање ћемо се једити. Мог кума зову Коњ и он, наравно, никада се није с тим помирио, те му иза леђа нико не изговара крштено име. Надимак је наслиједио од дједа, краљевског официра који је градом јахао на бијелом коњу и кад се оженио лијепом мјештанком, знала је да каже како се заљубила у бјелца. Нагађало се да ли госпођа мисли на просца у бијелој униформи или на његовог коња, те је тако краљев гардиста постао Коњ. Његов унук једино мени дозвољава да се нашалим. Кад му телефонирам, прво питам јесам ли добио хиподром, нашто увијек опсује, али се не љути.
Не, нећемо још стављати карабатаке. Пламен се угасио, али је жар преврућ за месо. Како знам? Ево, превуци длан изнад шипки – јеси ли осјетио колико је врело? Тек кад длан полако пређе кроз врелину, стављамо месо.
У Чиле сам послат почетком деведесет прве године. Пиноче је предао власт и Југославија, једина од социјалистичких држава која за његове владавине није прекидала дипломатске односе, своје конзуларно представништво у Сантијагу подигла је на ниво новоотворене амбасаде. Било нас је шест службеника, од којих су амбасадор, виши савјетник и конзул били Хрвати и одмах су кренули да испуњавају Туђманова наређења. Ја сам водио оперативне послове, обавјештавао МИП о битним догађајима и сазнањима. Не знам како су моји извјештаји тумачени, али сам се трудио да буду засновани на реалним процјенама. Два-три пута годишње долазили су дипломатски курири из Београда којима сам предочавао проусташка дјеловањa хрватске дијаспоре, а шта су они пренијели даље, то не знам.
Почетком децембра те моје прве чилеанске године добијем телеграм да ми је мајка много болесна и да хитно дођем у Београд. Понио сам са собом преписку између хрватске емиграције и хрватске владе коју сам успио да сакупим. Вратио сам се у амбасаду послије мјесец дана, само дан прије признања низа земаља самосталне хрватске државе. То је учинила и влада Чилеа, али истовремено признајући и Југославију. Донио сам хрватским службеницима отказе, уз обавјештење да у служби амбасаде могу остати ако желе да представљају Југославију. Амбасадор је истог дана постао амбасадор Хрватске, а осталој двојици сам платио авионске карте за Загреб.
Е сад можемо да слажемо карабатаке. Иначе, ова темпаратура задржаће се наредна три сата. Наравно, ако нас пређу ови облаци и не буде кише.
Амбасадор ме је дочекао на аеродрому и док смо се возили ка граду, изокола ми је саопштио: „Знаш, Срђане, све што си оставио у амбасади, више није тамо. Склонили смо и оружје.“ Био је отмјен и душеван господин, видио сам да се снебива саопштавајући ми. „Господине амбасадоре, мислим да ћете све морати да вратите“, мирно сам му одговорио, „и знам гдје се оружје сада налази. Сакрили сте га у ваш стан.“ Изненадио се откуд знам. „Ја све знам, господине Берковићу. А знао сам и да ћете то урадити, те сам на вријеме склонио средства комуникације.“ Изненађен, мало је подигао тон: „Знаш, Срђане, ти си се много заиграо. Заборављаш да нас Хрвата у Чилеу има сто тридесет тисућа.“ Одговорио сам му истом мјером: „А и ти пази шта говориш, имаш жену и троје дјеце, боље је да мислиш на њих него на успаљене земљаке,“ кажем му и тобоже случајно откријем футролу пиштоља. Почео је да муца: „Откуд ти пиштољ кад смо га нашли у канцеларији?“ Претпостављајући шта ме чека, пиштољ сам понио из Београда у дипломатској пошти. „Хоћу до вечерас да ми се врати све узето из канцеларије.“
Изнајмили су просторије за своју амбасаду на хрватском стадиону, чији је закуп као и све трошкове финансирала њихова емиграција, а ја сам остао да чекам новог амбасадора. Пет година ћемо се нови амбасадор и ја довијати како да преживи амбасада, а и ми. Због међународних санкција, биле су укинуте све могућности новчаних трансакција. Новац су нам доносили курири који су све ређе долазили. Једном седам мјесеци нисмо добили плате и од својих уштеђевина плаћали смо особље које је одржавало зграду. Новац смо једва намицали, те смо преселили у амбасаду. Кад му је дошла супруга, обојици нам је лакнуло. Био сам млад и тешко ми је падало што готово да нисам излазио, јер је неко увијек морао бити у згради, па сам њен долазак доживио као да сам пуштен из затвора.
Имао сам много проблема са хрватском екстремистичком емиграцијом. Стално су пријетили, а једног дана сам добио чак четристо телефонских „обећања“ да ћу бити убијен. Нисам се нарочито обазирао на псовке и пријетње, али сам ишао наоружан. Имао сам и један инцидент. Напали су ме у ресторану и морао сам извадити пиштољ. Дошла је одмах полиција и извукла ме напоље. На питање зашто носим оружје, одговорио сам: „Зато што се бојим за свој живот. Полиција сигурно прислушкује разговоре у амбасади, па провјерите и видјећете да ми свакодневно пријете смрћу.“
Негдје деведесет и треће у Сантијаго је дошао Далматинац о коме су кружиле страшне приче. Звали су га Анте Усташа. Од доушника сам упозорен да пријети како ће ме убити првом приликом и амбасаду дићи у ваздух.
Е, сада дај ћевапе. Могу одмах и пљескавице. Кобасице и џигерице ћемо још мало касније. Имамо среће, управо сам погледао временску прогнозу: облачно без кише, ако им је за вјеровати.
О Анти су кружиле страшне приче. Говорило се да је био немилосрдан убица цивила у Далматинској Загори и на Велебиту. Отворио је кафић недалеко од наше амбасаде и наставио да се хвалише како ће напокон да нас „дигне у ваздух“ и да ће убити „оног четника“, мислећи на мене јер сам имао браду. Њу сам намјерно пустио, јер су ме Хрвати ионако звали четником.
Његове пријетње су ми дозлогрдилe и дошао сам у Антин кафић са пријатељем на пиво. Мој другар, шпанско-енглески мјешанац, није знао шпански језик и причали смо на енглеском. Газда нас је примијетио и одлучио да лично донесе кригле пива. Упитали смо га одакле је и, на лошем енглеском, објаснио нам да је из Кројше, нашто сам му ја на српском рекао: „А ја сам, видиш, из Србије. Јеси ли ти онај Анте Усташа што стално пријети како ће нам дићи амбасаду у ваздух?“ Помјерио сам јакну да види пиштољ за појасом. „Бацићу те сада са терасе у ријеку, па ако преживиш, ти настави да пријетиш.“ Блијед, промуцао је: „Ма нисам ја никакав усташа.“ „Како ниси? Твоји сународници не престају да се хвале страхотама које си починио.“ „Ма то је прича коју сам ‘продао’ овим далматинским папанима како би ми финансирали отварање кафића“, рекао је мало смиреније и показао испод рукава утетовиран тенк и иницијале ЈНА. Имао је, што би се рекло, лице окорјелог убице – да га се препаднеш колико је био ружан а очи стално смркнуте, али сам брзо схватио да му је срце као од памука и да се од рата крио по Европи. Сународници су га трпили још двије-три године, очекујући напад на амбасаду, па кад су схватили да их обмањује, продао је кафић и побјегао у Шведску.
Наравно да сви Хрвати нису били екстремисти. Винко Томовић, Рабљанин, дошао је да му издам југословенски пасош. Објасним му да је сада држављанин Хрватске па нека пасош тражи у њиховој амбасади, чему се oн успротивиo: „Ја сам Далматинац-Југословен, нисам Хрват и нећу њихову путовницу.“ На крају издам му документа и јавим МИП-у, што су одобрили, чак им је било драго што још има таквих људи. Издао сам и пасоше шесторици Срба из Босне, а што није наишло на разумијевање службеника у Београду. Послао сам њихове захтјевнице, али ми неколико мјесеци ниje ништа одговорeно, те сам на своју руку издао документа.
Послије три мјесеца дође ми из Београда унутрашња контрола и шеф безбједности Министарства позове ме да попричамо насамо. Каже ми како зна да сам грађанима БиХ дао шест пасоша. „Наравно да имаш информацију, кад сам ти је ја послао.“ „Знаш да то ниси смио да урадиш?“ „Реци ти мени гдје си рођен?“ „У Бањалуци.“ „Значи да ти можеш имати наш дипломатски пасош а они никакав. По чему то? Послао сам вам три инструкције, нисте одговорили и по протоколу ја доносим одлуку.“
Борио сам се и за истинито писање чилеанских новинара. Листом су били на страни Хрвата и Бошњака, јер је њихова емиграција обасипала редакције новцем и пропагандом коју су преносили здраво за готово. Мада често нисмо имали чиме ни да новинара изведемо на кафу, успио сам да бар мало поправим слику о нама у неколико редакција.
Најгора ситуација за нас била је пад Крајине и догађаји у Сребреници. Амбасадор је добио позив на неку званичну државну свечаност, али му се није ишло због ових недавних догађаја и тражио је да пођем умјесто њега. Пристао сам. Поздравио сам своје познанике, а онда је пришао амбасадор Холандије и стао да ме изазива: „Ваши војници, господине, побили су десет хиљада цвивила у Сребреници.“ „Шта причаш?!“ љутито сам узвратио, „чак и да је све то тачно, ваша војска је подигла рампу и то дозволила, због чега ће вам пасти влада.“ „Какав сте ви то народ!?“ „Какав смо, то ви не знате, а за злочин су једнако криви и српски и холандски војници. Уостало, историчари ће имати чиме да се баве и оцјењују.“ Срдито се окренуо и отишао.
Е, сад да окренемо карабатаке и ставимо кобасице. Хоћеш ли ти то? Ћевапи су готови. Узми хваталицу, врело је за прсте. И одмах стави фолију преко шерпе, да се не хладе.
Чилеанци, искусивши и сами избјеглиштво седамдесетих година, радо су примали све Југословене, осим Шиптара. Једном ме звала гранична полиција са аеродрома да им помогнем. Добили су, кажу, групу од једанаест људи са словеначким пасошем, што им је сумњиво, јер не памте да је икада стигла авионом тако велика група из исте земље, па ме моле да им помогнем у идентификацији. Словенија није имали дипломатско представништво, а Хрватска амбасада је одбила да се мијеша у тако шта. Чим сам им видио лица, схватио сам да нису Словенци иако су им у пасоше уписана словеначка имена. Рекао сам службенику да им каже: „Ћифта нона“, објаснио шта значи и по њиховој реакцији да виде јесу ли Словенци. Кад је службеник изненада опсовао пред њима, сви су скочили на ноге и све је било јасно. Вратили су их авионом којим су и долетјели.
* * *
Моја дипломатска каријера завршила се крајем 1995. године. У амбасаду су дошли дипломатски курири и један млади Црногорац ме позове на страну: „Виђи, ђетићу, имамо информацију да се жениш Чилеанком.“ „Ма немој, шта кажеш: женим се? То значи да поред мене имаш још некога ко ти доставља информације.“ „Хвала богу, имам!“ „Е видиш, ђетићу, он те касно и нетачно информише. Тај појма нема. Ја сам се оженио још прије годину и по дана.“ „Како си то могао да урадиш а да мене не питаш?“ „Кога да питам, јеси ли ти луд? Ни свога оца нисам питао, а да питам тебе.“ „Добро, ја ћу написати извјештај, па виђи како ћеш.“
Одмах послије њиховог одласка, стигне шифровано писмо од начелника. Пита ме да ли је истина да сам се без њиховог одобрења оженио странкињом. „У чему је проблем?“ одговорио сам, а он се позвао на протокол по коме без провјере и специјалног одобрења чланови дипломатског представништава не могу да се жене странкињама. Предложио сам споразумни раскид радног односа, што је и прихваћено.
Жена ми је била службеница у банци и издејствовала је кредит да отворимо ресторан, а њен брат, пуковник, нађе нам одличан локал готово у центру Сантијага. Послије неких шест мјесеци мог успјешног бављења гастрономијом и угоститељством, јави ми се aмбасадор да има госте из Београда и да би жељели да ме виде. „Може, али ја имам пуно посла и позивам вас на ручак код мене у ресторану.“
Биле су ми то колеге из службе. Начелник почне да објашњава како су погријешили и да ми предлаже да се вратим у службу, да ми је све опроштено. „Ма шта има ви мени да опраштате?!“ „Ево, даћемо и твојој супрузи југословенско држављанство, само се врати, јер немамо довољно кадрова. Осим тога, ти и амбасадор сте упркос свему успјели да амбасаду одржите на ногама.“ „Хоћу, ако ћете ви да вратите кредит који сам подигао за ресторан. Ако имате сто хиљада долара, ето ме на старом радном мјесту.“ Нисам их могао до краја одбити, те сам прихватио да помогнем у деликатнијим пословима.
У Сантијагу није било Југословена који није свраћао у мој „Electric cowboy“. Највећи талас досељавања догодио се послије НАТО-бомбардовања и многи су се упознали баш у мом ресторану. Једном годишње правили смо скуп земљака. Ресторан те вечери је био крцат. Поглед ми је привукао лијеп црнокоси младић, био сам сигуран да сам га негдје већ видио. Са собом је понио хармонику и, кад је запјевао, глас и мелодија зазвучали су ми познато. Питам келнера зна ли о коме се ради и он ми рече да је то улични свирач, да га не могу препознати без шминке, шешира и одјеће коју има на улици. Најпослије се сјетим и приђем му: „Ниси ваљда, Шањи, и овдје почео да продајеш наше сладоледе? И јеси ли нашао купца за упаљач атомске бомбе?“ У том се и он мене сјетио. „Прошло је вријеме сладоледа, а не знам шта бих радио са упаљачем. Сада се трудим да пјесмом и музиком расположим пролазнике.“
Било је то још у вријеме међународних санкција. Враћајући се са одмора, морао сам да летим из Будимпеште. Отишао сам са куриром на зидине Будима, да прошетамо до одласка на аеродром. Пред кулом Сибињанин-Јанка спазимо велики фрижидер за сладолед и узвикнемо: „Види ‘Пекабета’!“, нашто и човјек иза фрижидера викну: „Дођите, земљаци, частим!“ Док смо јели сладолед, чувши да смо дипломате, испричао нам је како су неки сумњиви типови нудили да му продају, или да им нађе купца за упаљаче атомских бомби из магацина Варшавског пакта. Тога смо се сад сјетили а и био је ред да ја њега частим. Договорили смо се да дође сутра, па да насамо попричамо шта нам се у међувремену дешавало.
Упркос санкцијама – отворио је Шањи душу – организовао је продају Пекабетиних сладоледа на Балатону, у Братислави, Констанци и Кијеву, да би 1997. направио највећу грешку у животу вративши се у родну Кикинду са милион марака. Уз помоћ његове тадашње супруге, Државној безбједности требало је мање од годину дана да му све одузме. Питао се зашто то раде када се не бави политиком и не представља опасност по Србију. Рекли су му у очи: „Интелигентни сте, популарни, имућни, а Мађар сте, и то је могућа опасност по нас.“ Сутрадан се спаковао и са неколико хиљада марака отишао за Грчку, гдје се брзо снашао и послије три године, као улични забављач сакупивши око двјеста хиљада долара, са групом сарадника одселио у Доминиканску Републику. Новац је уложио у посао са туризмом који је добро кренуо. Послије неколико година у Доминикани је почела велика инфлација и постало је врло ризично живjети. Велико сиромаштво са собом је донијело криминал, посебно опасан за странце… Са својом садашњом супругом, Југословенком, послије шест година проведених на Карибима, ријешио је да пређе у Чиле.
У Кикинди и Новом Саду Шањи је осамдесетих година био запажен редитељ и одлучио је да се поново бави најнепрофитабилнијом професијом – позориштем. За то су биле потребне дозволе и чилеанска документа, па ријешим да му помогнем код полиције. Пошаљем га госпођици Соледад, лијепој жени поријеклом из Далмације, која је радо излазила у сусрет нашим грађанима. „Али прво мораш да се покажеш какав си мушкарац, Шањи, и ако будеш добар, све ћеш да испослујеш“, упозорио сам га у шали. Занимали су је само наши мушкарци, јер Чилеанци, ниски растом, нимало је нису привлачили. Добио је статус самосталног умјетника драмске струке, регистровао позоришну компанију „Teatro interartcom“, напусти свирање на улици и отвори своје позориште.
Негдје у то вријеме сам и сам промијенио професију. Продао сам ресторан и правио сушије за велике ресторане и хотеле док нисам постао директор „Скандике“, данско-чилеанске фирме за дистрибуцију и каталошку продају фабрикама електронских производа „Фарнела“ из Лидца. Директор је био тешки пијанац, често се опијао у мом ресторану, те се догађало да по неколико дана не дође на посао. Код мене је свраћао и генерални директор, Енглез, који је одлучио да га смијени кад је отишао на лијечење од алкохола. Видјевши да мој ресторан више не ради, кренуо је да ме нађе и понуди ми мјесто директора. Био сам на челу представништва наредних пет година, док фирма није продата.
* * *
Са Шањијем сам почео редовније да се виђам неколико година послије првог сусрета у „Electric cowboy“-у. Понудио ми је компјутер, еркодишн, плазма-телевизор и другу техничку робу, упола цијене. Потпуно зетечен, зачудио сам се: „Како упола?!“ „Упола! Добићеш рачун на пуну цијену, а мени ћеш дати само пола новца. Платићу својом картицом а ти ћеш мени дати кеш. Имам неких проблема и не могу да узимам свој новац на банкомату.“ Пристанем и нађем му још познаника којима је на тај начин набављао уређаје, шта год је коме било потребно. „Шањи је добар човјек, може све живо да ти набави и готово да поклања робу“, говорило се о њему.
Послије неког времена дође ми у ресторан познаник и каже да је Шањи у затвору. Изненађен, питам га зашто је ухапшен. „Нисам баш сигуран, али нешто са картицама с којима је куповао робу за препродају.“
Тек тад сам чуо да је штампао банковне картице на туђа имена и персоналне идентификационе бројеве. Сваком картицом могао је да обави једну куповину. Све је изгледало легално: прође ваучер, платиш картицом, добијеш рачун, једино што су то била имена и пин-бројеви америчких грађана. Помагала су му три службеника у банкама на Флориди, шаљући бројеве и имена корисника банкарских услуга, a он њима дио зараде.
У истражном затвору провео је три мјесеца, колико без пресуде дозвољава чилеански закон. Споразумијевао се на лошем шпанском језику, те ме његов адвокат и супруга позову да будем преводилац на суђењу. Чудио сам се да нису нашли никога другог. „Ма имамо испред суда неког Хрвата, овдје рођеног, који говори лош хрватски да га тешко разумијемо.“
Током суђења једва сам задржавао озбиљност, док су се сви у сали смијали. Судиница га пита: „Господине, шта сте ви то урадили?“
„Госпођо, могу ли ја вама то да објасним?“
Она га је гледала незаинтересовано, не очекујући да ће признати кривицу.
„НАТО-пакт је 1999. године бомбардовао моју земљу. Рушили су мостове, гађали возове и аутобусе са цивилима, стамбене зграде, школе, болнице. Цивилне жртве су огромне, међу погинулим војницима је и мој син.“
„Али, господине, какве везе то има са вашим случајем?“
„Има, има, и те како! Хтио сам да бацим атомску бомбу на Америку, али је немам. Зато сам се одлучио на овај корак. Ушао сам им у банкарски систем и правим банковне картице њихових грађана, на чије рачуне купујем робу у вашој држави. Новац за све што сам купио легао је на рачун ваших продавница. Дакле, ја робу нисам крао него куповао. А то што сам притом о’ладио америчке мајмуне за више стотина хиљада долара, то је ништа спрам онога шта су они урадили мени и мојој земљи. Да ли се на мене икада жалио или ме тужио неки грађанин Чилеа?“
„Није.“
„Па шта ћу ја онда овдје?“
„Губите се напоље из суднице!“
„А то што сам невин лежао деведесет дана, то ником ништа?“
„Губите се да се не бих предомислила.“
У одлуци о ослобађању писало је да му се боравак у Чилеу продужава на годину дана, под присмотром власти. Послије тога слиједило му је протјеривање, али га је спасило рођење сина, јер по чилеанском закону довољно је да један члан породице има право на држављанство па да га тиме и остали стекну.
Отишли смо у мој бивши ресторан да прославимо. Причао нам је и како су полицајци тражили да их научи како то ради. У затвору је упознао два брата, банкарска службеника, који су се бавили истим преварама. Они су фалсификованим картицама суграђана куповали робу и препродавали је. Дали су му безброј пин-кодова и бројева банкарских рачуна, па је Шањи наставио са старим послом, али сад није лично куповао, него је налазио наше људе и старе познанике из Доминикане који су куповали и дијелили зараду с њим. Он би куповао намирнице на своју картицу а иза њега је долазио сарадник са препуним колицима техничке робе и плаћао туђом картицом.
Док су браћа банкари била у затвору, Шањи се бринуо о њиховим породицама. Помагао је и нашим људима и странцима још у Грчкој и Доминиканској Републици а наставио у Чилеу. Мигрантима из Србије плаћао је авионске карте и старао се за њих док не нађу посао. Једном сараднику обољелом од рака платио је операцију. Док смо га возили џипом до болнице у Санта Домингу, једва смо избјегли остатке коња кога је згазио камион и разнио по путу. Наставио је да брине о земљаку и послије операције: дао му је већ на првој премијери, иако овај то никада није радио, да управља миксетом са свјетлима у позоришту. У ТВ-емисији за дјецу, Џиновски патуљак, нашао је за њега улогу, а у серијалу La Rosa Roja био му је главни глумац – у њој су се дјевојке такмичиле да освоје његово срце.
Сарадницима је правио лажна америчка документа на име „по избору“. Један се звао Алан Форд, а други је хтио руско име и презиме, те је постао Сергеј Калашњиков. То није никоме запело за око у робним кућама, јер су на благајни обраћали пажњу само да ли је платна картица исправна и да ли су легле паре.
* * *
Сакупивши приличну своту новца од „трговине“, одлучио је да коначно има и стално позориште. Позвао ме је да му помогнем, што сам у почетку одбијао, не желећи да се увлачим у мафијашке послове. Био је упоран, објашњавајући како жели да у позоришту отвори клуб који бих водио. Купио је у Валпарадизу позоришну зграду, изгорjeлу у вријеме Пиночеовог државног удара, реновирао је и правио у њој представе са чилеанским глумцима а ја водио клуб и ресторан.
Реквизити и техника за позориште, намјештај и асортиман за ресторан, купљени су на фалсификоване картице. Тражио је да цијене пића и хране у ресторану буду што ниже. Израчунао сам тек да будемо солвентни, али за њега је и то било прескупо. „Знаш, ми смо позориште и не плаћамо порез, па нека буду још ниже.“ „Да, јесмо, позориште које треба да живи од зараде у ресторану,“ упозорио сам га. „Ипак ти још спусти. Роба нас ионако ништа не кошта. Наше картице функционишу и колико год да зарадимо биће чист ћар.“ Морао сам да попустим.
Људи су због ниских цијена навалили у ресторан. Подсјећао сам га да ћемо бити сумњиви, да ће нам доћи полиција, а он је одмахивао руком и тјерао по своме. Обећано је да ће нам град и држава помоћи кад направимо прве четири премијере, али смо нешто новца добили једино од пиваре. Ћелава пјевачица, Ромео и Јулија, Црвенкапа… ређале су се представе. Почели смо да спремамо Сексплозију, која се некада играла у београдском Дому омладине, нашли и глумице пристале да се свуку на сцени, очекивали да је приказујемо широм Чилеа и да ће нас извући из дугова, али је цензура забранила њено извођење.
Било је све теже да по тим цијенама одржимо позориште. Требало је дати плате глумцима, техничарима, келнеру, куварици, чистачици, благајници, вратару. Глумци су почели да се буне. Предложим да свако за сваку представу прода по двадесет карата и добиће своје плате. Прво су негодовали, али није било друге него да прихвате. Проблем је био и што су се неки опијали па сам морао да их тријезним за пробе и представу, а сви су се дрогирали. Нема Чилеанца да није на кокаину, који је врло јефтин. И оно што ме је највише иритирало код наших „првака“ – живјели су животе презадужених хвалисаваца.
Сада скидај кобасице и пљескавице. Џигерице мораш чешће да вртиш, јер сланиница полако капље и букнуће пламен. Видиш ли!? Поспи мало воде,
Видим да смо на ивици пропасти. „Шањи, не ваља нам посао“, кажем му. „У дуговима смо до гуше, а ни твоја трговина са туђим картицама не може бити вјечна. Без помоћи државе и са цијеном улазница од два-три долара нећемо још дуго.“ Одговорио је да не бринем и доводио приличан број нових купаца-сарадника из Доминикане. Падали су једни за другима као домине, али нико није хтио да цинкари, знајући да без материјалних доказа не могу ништа. Требало им је плаћати адвокате, трошкови су расли, а полиција постајала све упућенија. Сумњали су на њега, али је он вјешто мигољио позивајући се на камере у продавницама, чији су снимци показивали да купује углавном воће, или какво скупо вино, и плаћа кешом.
Позориште смо, ипак, морали да затворимо. Ја сам се развео и због болесног оца вратио у Београд, а Шањи је поново правио уличне представе с којима је гостовао широм Чилеа и добро живио од њих. Једном ми се похвалио: „Од позоришта се не може обогатити, али може да се заради толико да са породицом живим у добром крају, сину плаћам приватну школу, часове тениса, пливања, фудбала.“
Понекад бисмо се чули преко Скајпа. Тако сам сазнао да је највећи успјех постигао аутобиографском представом Алекс Буфон, што ће постати његов псеудоним. Костиминиран у дворску луду играо је на улици нешто више од 2.200 пута и видјело ју је око пет милиона гледалаца. Предсједник Републике му је пришао послије једне изведбе и честитао. „Дакле, нисам обичан улични забављач, већ забављач којег познаје цијели Чиле и велики број туриста из свијета,“ похвалио ми се. „Живим у најтуристичкијем граду у Јужној Америци – Виња дел Мару, који припада региону Валпарадизо, а мој лик – Алекс Буфон – званично је заштитни знак на туристичким каталозима као и за велики број интернационалних умјетничких манифестација у овом граду.“
Говорио је како је Исус ходао по води а он по облацима. У разговорима преко Скајпа хвалио се да и дан данас посједује плави YU пасош, издат у нашој амбасади у Аргентини и који му важи до 2021. године. На мој приједлог да би о његовом животу требало написати роман, одговорио је: „Када будем старији, можда ћу да напишем своју аутобиографију, али до тада има још пуно, пуно година, а и искрено речено, треба ми неки добар завршетак приче.“
На Фејсбуку 14. маја 2016, на његовом профилу, супруга је написала: „Шањи је у болници, напрасно се разболио, у уторак му је дијагностикована леукемија, сада је у критичном стању, очекујемо да изгура овај викенд па ћемо видјети шта и како даље“, а четири дана касније: „Обавјештавамо пријатеље да је наш супруг и тата Шањи Келемен преминуо данас, 18. маја 2016. године, након кратке и тешке болести.“
Кад се загледам у небо, питам се на који је облак у том тренутку закорачио мој пријатељ. Моћи ће да прелази границе и послије 2021. За његову небеску шетњу нису потребни земаљски документи, па ни плави пасош с којим се поносио.