Огњен Петровић
ПО ИНСТРУКЦИЈАМА УМРЛИХ ИЛИ ПОЕЗИЈА ВЕСЕЛИХ ПЕРСПЕКТИВА

 

Раде Шупић: По инструкцијама умрлих

Поетикум, Краљево, 2022.

 

            Актуелни цивилизацијско-културолошки процеси – деградација општих хуманистичких вредности, алијенираност и атомизација појединаца и свеобухватан поглед „након реинкарнације очних капака“ на посттранзицијску рушевину српског друштва, свакако су стајна тачка Шупићеве поезије у дебитантској збирци са интригантним насловом По инструкцијама умрлих. Ауторска очуђена перцепција појавне стварности – сасвим изједначеној са другим, умноженим стварностима у распарчаном свету, у ком се, како нам је познато, довршио продор огољеног капитализма у све сфере човековог живота, а да се ни не наслућује која би га идеолошка матрица „добровољног ропства“ могла сменити у блиској будућности, условила је да он, за разлику од многих својих савременика који су визију неког (другачијег) лепшег живота потражили у земљама (ирационално) омрзнутог Запада – одлучио да емигрира, у једну утопистичку творевину, ни мање ни више, у град-државу литературе, поезије саме:

 

Моја домовина је једна пољана

где утопија није одбачена као могућност

 

Наша домовина је била мртва

а ми смо добили карту за исељење

 

Зато смо овде

зато пишемо поезију.

 

            Тако иницијално одређена песничка позиција није плод унапред строго пројектованог и реализованог поетског наума, већ је пре последица релативизације како објективних животних околности тако и целокупног инструментаријума којима се оне тумаче: на ово нас упућује не само посве специфичан Шупићев однос према властитом индивидуалном искуству које песник промишљено лишава атрибута аутентичности („можда ова песма потајно жели да буде грана смокве или било шта живо“) – већ и однос према кључном средству које му је дато – да се о поменутом искуству изрази поезијом и кроз поезију. Шупић, наиме, није песник који егзалтирано прихвата своју литерарну судбину – усуд, онако како умногоме чине песници његове генерације, но не само и они, смештајући „поетски чин“ у мистично-религијски контекст, несумњиво утврдивши како он извориште има у ентитету у који се беспоговрно верује – Богу и божанском, већ је пре (опрезно) тумачи стицајем околности, унутрашњих и спољашњих, њиховим садејством које излази из узрочно-последичне каузалности, које су ипак, заједно у песнику произвели стваралачку искру. Сама литература за овог песника јесу „небеска тела: звезде које се по потреби гасе“ а поезија „вентил за испољавање властите несреће“:

 

Био бих сам и невидљив као Годо

јутро би цветало као тикве у оној књизи

захвалан и незахвалан због живота

Због могућности писања

које ми је тако олако дато на коришћење…

 

            Релативност свега постојећег, стварносног и имагинарног, у оквиру матрице меланхоличне субјективности нису Шупићу омогућили само потребну дистанцираност у односу на оно о чему пева – већ, пре свега, вешто избегавање улоге „сведока“ једног времена и његових објективних датости. Песник се у књизи јавља првенствено као онај који (вероватно и против своје воље) писањем узгредно утврђује факте сопственог постојања: али чак и када би они остали расути, необједињени или изгубљени негде у пропутовању кроз различите епохе (од праисторије до XIX и XXI века) у којима се оцртавају вектори песниковог кретања – она су помешана, укинута њихова логична следственост (из будућности се често реферира на прошлост у којој је на рушевинама уписана садашњост) – није важно, јер како сам песник пише:

 

постоји једно дивно сметлиште општих места

о ком ти нисам говорио: нити ћу“.

 

            Максима која повезује писање и постојање – „Пишем, дакле, постојим“ – анулирана је неутралном позицијом бележничара сопствене несреће која је хазардерске природе; дакле, случајност да се постоји баш у овом времену и баш на овом простору. Исто тако се могло постојати и писати и не утврдити ништа, или пак – само постојати без икаквог писаног трага о истом и ништа се суштински не би променило. У одавно дехуманизованом свету чија су утемељења, вредности, значајне идеологије – извесно је – доживеле колапс, под чијим се заљуљаним темељима налазе рушевине светова који су му претходили и за којим ће остати нове рушевине – песник Шупић детектује главну болест XXI века: „недостатак смисла“ од ког је човечанство неизлечиво оболело. Било да се може пронаћи у библиотеци (Борхесовој) или ескапади рада (од тридесет часова) или у хладовини палминог дрвета (оно ће се лајтмотивски појављивати читавом збирком, оправдавајући привилегију своје учесталости у представама песнику блиског, вољеног бића или тек повремено доступној „оази“ у којој се може повратити изгубљени спокој), смисао о ком Шупић пева увек је привремен и несталан, као што је, уосталом, несталан и привремен амбијент у ком је песник „заточен“. Трошан и пропадљив појавни декор лако је заменљив другим декорима, појединац је заменљив другим појединцима, једнако анонимним: отуда бива потпуно свеједно хоће ли се, током кратког интервала човековог постојања „догађати само поезија“ или ће се космос рушити, расклапати и наново склапати „након новог праска“. Прах охлађених шкриљака у Шупићевој оптици није доказ некадашњег постојања – поузданији од трошног папируса „на ком су записане легенде о световима о којима не знамо ништа“. Ни сам песник није ништа поузданији у њиховом „тумачењу“ од оних који су читајући о ишчезлом и прошлом изгубили „можда цео минут живота“. Прочитане „инструкције“ могу се схватити двоструко: најпре као (нејасна, магловита) подсећања о судбинама оних који су живећи „у оквиру својих могућности“, у околностима које су биле такве какве јесу – одређене укупним географским, економским, социјалним, културолошким, политичким чиниоцима – на депонији „пронашли све због чега су се жртвовали“, али и као жива, телом и духом запечаћена порука коју сам песник оставља неким будућим археолозима о узалудности борбе против устројства света који, како знамо, много за питања духа и не хаје, у ком социоекономски антагонизми перманентно продубљују борбу за голи опстанак, борбу која је прикривена тријавама и карневалским шаренилом (но који ће колико сутра бити тек „плодно“ налазиште трагова некадашњих форми, згаслих у непрекидном протоку и преобликовању материје).

 

на плодној земљи јучерашњице

не брини

своје име пронаћи ћемо на камену

како одмара ногавице

у трокрилној шуми

 

            Срећно се уздигавши изван аподиктичких тврдњи, Шупић је отворио point blank за литерарну игру лишену предвидивог исходишта добитка или губитка и која се игра ради игре саме. У песниковој констелацији успостављених односа на релацији ја–други, појединац је углавном сам, осуђен да се довија и измишља себи улоге, напуштен од богова „који умиру од досаде“, али и од људи. Понекад је он још само „један атом који пише“, понекад „дух враћен у своје станиште“, на маргину постојања и рукописа, увек на граници различитих светова које по потреби прелази са лакоћом. Стога Шупићев субјект наликује на Харона који је остао без посла и у доколици чита стихове Милоша Комадине „Нигде се ништа не дешава“: усвојивши их као гесло – распршује се свуда, хетеротопијски, у различите темпоралне и просторне равни, не очекујући ништа, али нипошто слаб, никада ван „погона“ да се прошета кроз личну митологију, јукстапозиционирајући материју и ектоплазму, стварносно и фикцијско, доживљено и сањано. У збирци су подсвесно посебно истакнути сан и акумулирано подсвесно. У песми Hatsuyme (по јапанском фолклору „први сан“ који се сања сваке наредне године и који има велику важност за онога ко га усни) предиктивно се уводи идеја среће која би за песника наступила у појачаном промишљању „смисла појава“ које можда, на јави, у садашњем тренутку не успева да разуме, због симултаности и брзине којом се догађају. Аутореференцијалност је, међутим, код Шупића обуздана и ненаметљива; видљива је интенција да се, колико је то могуће, покушајем „одмицања“ од ауторског Ја проговори о рекапитулацији проживљеног (уобичајено су ту опажања о усамљености, неспоразумима, отуђености, несналажењу, љубави, прогнаности из подношљивог хабитуса у неку врсту земаљског пакла, пропуштеним приликама, лектири – али и реминисценције о пропадљивости свега људском руком створеног и дотакнутог) и непремостивости провалије имеђу онога што песник јесте и што је могао бити:

 

Желео сам да будем ватра

 

а постао сам шума

 

О мени ће свакако

сведочити пожари.

 

            Хефестов несуђени ученик тако нехатно прихвата додељену улогу трагача својих и туђих разасутих трагова – свестан да сакупљањем „зрнаца свих могућих пустиња“ увећава ону коначну пустињу у себи, у пресудном времену поклоњено му да га троши, но које ће му обезбедити једино „привилегију да умре заједно са њим“. Фатализам учитан у констелацији перспектива које се пред човеком множе у једну једину, перспективу тихог нестајања – умногоме је ублажен Шупићевим одмереним хуморним пасажима у песмама, који их „релаксирају“ и спасавају такозваних високих тонова и патетике. Све је уосталом, у збирци По инструкцијама умрлих одмерено. Песме се смењују природно, принципом „спојених судова“ заокружујући фрагментизовану „причу“ о потрази за ослонцем у вихорном времену и смислом који ту потрагу може искупити. Грађене сигурно, комбинацијом јаке, упечатљиве сликовности и рефлексије, са доследним песничким Ја које ретко бива транспоновано у Ми (но чак и тада Шупић нипошто не говори у име других, што је срећна околност јер „онај који говори у име свих, не говори ни у чије име, па ни у сопствено“) и свим елементима укомпонованим тако да никаквих вишкова (осим у две песме где је ауторска логореичност „пригушила“ идејно интересантне предлошке) нема, очит је песников рад на језику, стихови су махом елегантни и брижљиво распоређени у синтаксичке целине, поентирање резонско, никада унапред „уписано“ – тако да поједине песме „изневеравају“, у најпозитивнијем смислу, очекивања која се у њиховим уводним деловима могу стећи. Као карактеристичан пример може се навести у целини песма Ово није поглавље у Библији али јесте потоп:

 

Гледао сам емисују о ковертама

како бих научио

где ће то почивати наши снови

Постоји једно дивно сметлиште општих места

о ком ти нисам говорио: нити ћу

Постоји пољски камен

спреман да га загрлиш образима

мртва природа

која кад је погледаш

уобрази се

и умисли да је жива

Постоји један пас жељан костију

након што је појео своје

кад се кожа није више имала

на шта ослањати.

 

            Није се Шупић превише ослањао на оно што су његови претходници писали, утисак је да је више ослушкивао. Његова референцијалност је пре декоративног типа – (нарочито када се спомињу Кад су цветале тикве Драгослава Михаиловића, Ернесто Сабато, Адам Загајевски, Хорхе Луис Борхес, Томас Стерн Елиот; збирка се отвара мотом Момчила Настасијевића, затвара кратком песмом којој претходи прозаида са цитатом Албуса Брихта), но што се „комуницира“ са именима и делима домаће и светске литературе. Ипак, видљиви су на појединим местима – настасијевићевско језичко рударење („писање је процес где појединац увек заврши у каменолому“ – пише Шупић) и његова добро позната језичка редукција, затим повремена попинска елиптичност и склоност игри и тек повремена семантичка непрозирност која у Шупићевом случају, заправо, јесте значењско поље велико онолико колико су велике интерпретативне могућности самих читалаца. Они ће, свакако у Инструкцијама умрлих пронаћи један компактан, заокружен текст о потрази за смислом, сврхом и лепотом у огољеном, изразито материјалистичком амбијенту – који се могу пронаћи чак и док се све руши и декомпонује око човека али и у њему. Шупићева поезија може читати и као ведро певање о пролазности свега и свих у једном посве кратком интервалу вечности који ипак треба славити, његову непоновљивост, као и саму величанственост непрекидних смена и природних циклуса. Не чуди стога што се његова „конкурсна“ збирка прилично издвојила својим укупним књижевноуметничким дометима у готово непрегледној грађи исподпросечних и просечних дебитантских књига које су током прошле године преплавиле „књижевну сцену“, али и у целокупној прошлогодишњој песничкој продукцији.

Што се самог аутора тиче (рођеног 2000. године) – као и за све песнике који спадају у најмлађу генерацију српске поезије – након више него успеле прве књиге, могуће је следеће: или ће у књигама које тек буде потписивао бити уочљив његов даљи (експлозиван) песнички развој или ће, што је мало вероватно, По инструкцијама умрлих остати његово најбоље и најуспелије дело.