Нагиб Махфуз
УЗНЕМИРУЈУЋИ ГЛАС
Као и сваког јутра седео је у башти казина „Ал-Шаџара“, сркао кафу и пушио цигарету. Посматрао је мирну воду Нила или гледао у чисто јулско небо убледело од жарких сунчевих зрака. Затворио је очи покушавајући да се прибере након неспокојног размишљања, а затим их изнова отворио. На столу је лежала бележница отворена на празној страници а на њој је чекала нехајно одбачена оловка. Погледао је по башти и уочио две особе овде и две тамо. Других гостију није било. Чак је и конобар седео беспослен на зидићу који је гледао на Нил.
Био је једини који је дошао да ради, да тражи надахнуће, овог врелог јулског дана, за нову тему којом ће испунити колумну у недељнику Јуче и данас. Тема из недеље у недељу мора стално да буде нова. Сва његова срећа зависи од тога да ли ће успети у томе: његов леп стан, супруга, дете од две године, аутомобил марке „Oпел“, да не помињемо гарсоњеру у згради „Шарк“ предвиђеној за посебне потребе.
– О, небеса, будите дарежљива идејама…!
Погледао је кроз наочаре у палату која се налазила преко пута, на другој страни обале. Њени прозори и врата били су затворени, зидови усијани од разливених сунчевих зрака, никаквог кретања није било, чак је и дрвеће мировало скамењено попут скулптуре.
– Ох, како би било лепо живети у палати! Лишен притиска да се заради за живот, без брига, само у размишљању.
Уздахнуо је гледајући у остатак талога кафе на дну филџана.
– Имам идеје и планове, али живот траћим бележећи бескорисна запажања и предлажући општепозната решења за познате проблеме… Аух…
Изненадио га је нежан глас изнад главе:
– Професоре Адхам, добро јутро.
Окренуо се осмехом кријући збуњеност, затим је устао потискујући малопређашња размишљања.
– Надира! Баш пријатно изненађење.
Руковали су се, затим је села преко пута њега положивши белу торбу на отворену страницу бележнице.
– Видела сам вам леђа са улице и одмах вас препознала.
– А када ћеш ме препознати по лицу као што си ме открила по леђима?
– Ваше лице је утиснуто у моје груди – рекла је шаљиво.
Све време је посматрао њену фигуру нежне грађе и лице које је блистало младошћу. И мада су њене године спој детињства и младости, шминка joj је покривала кожу, очне капке, трепавице, обрве и нокте.
Занемаривши њену искричаву досетку, упитах:
– Идеш на састанак или се враћаш?
– Не волим јутарње састанке, само сам лутала колима без циља.
Лутати без циља! Заразан израз. Само што си ти у тридесет петим а она у седамнаестим. Ипак, девојка је слободна у мери која изазива узбуђење код сваког ко има гарсоњеру. Особа која се одушевљава делима Франсоаз Саган. Колико га је само збунила оне ноћи када ју је упознао на седељци у друштву пријатеља у „Сан Сусију“. Особа способна да сјајно говори о уметности и животу, по потреби и да исприча мастан виц. Похађала је предавања из сценарија, пошто је занемарила универзитетске студије – вероватно очекујући да се вине међу звезде. Имала је неколико литерарних покушаја, али није успела да их објави у часописима или на радију, и поред њиховог квалитета. Током нашег последњег сусрета, у присуству неколико пријатеља, рекла је да је одушевљава егизистенцијални атеизам.
– Шта желиш да ти поручим?
А затим додао полуозбиљним тоном:
– Или ћемо то одложити када одемо у моју гарсоњеру?
– Поручите кафу и немојте маштати…
Понудио јој је цигарету и запалио. Испијала је кафу равнодушна на његове упорне погледе.
– Шта је са егзистецијалним бригама? – упитао је шеретски.
– Све је у реду, само што не спавам више од два сата.
– Бежиш у размишљање и философију?
– У питању су препирке са мајком и оцем, као што знате.
Присетио се са зебњом да још није смислио тему за следећу колумну, док је она продужила имитирајући своје родитеље:
– Заврши школовање… Удај се… Немој ноћу скитати попут момака …
Увек иста прича. Девојка је лепа а сусрет надахњује. Ко зна? Само што још данас мора да смисли тему за колумну, по цену отказивања вечерњих састанака. Упитао је:
– Како родитељи могу разумети малог философа?
Опоменула га је због упорног подсмевања, па рече:
– Нико не жели да призна мој напор да обликујем себе, већ кажу да сам блиска пећинским људима.
Сетио се неколико наступа њеног оца на телевизији.
– Али твој отац је савремен човек.
– Савремен?!
– У поређењу са мојим оцем.
Прикрила је осмех.
– У поређењу са каменим добом?
Погледао је у даљину сањалачки и рече усхићено:
– Камено доба… Е, кад бисмо се вратили у њега макар на један сат, понео бих те без икаквих проблема на раменима и однео у своју пећину у згради „Шарк“.
– Рекла сам вам да не маштате и дозволите ми да вам кажем због чега сам дошла…
– Аха, значи нисмо се случајно срели?
– Добро знате да ми је познато да свако јутро долазите овде да пишете.
Рече полуозбиљно:
– Онда хајдемо у моју гаросоњеру која је право место за озбиљне разговоре.
Запалила је цигарету са цигарете.
– Зар не видите да се не шалим?
Затим га је погледала очима прозрачним попут меда.
– Једном сте ми обећали да ћете ме упознати са господином Али Кабиром.
Радознало је упитао:
– Да ли си озбиљна?
– Сасвим озбиљна.
– Нема сумње да му се дивиш као глумцу!
– Наравно.
Разменили су погледе. Затим је рекао:
– Он је у четрдесет петим!
– Знам. А да ли сте чули за магију времена?
– Не, али сам доста чуо за трагедију времена.
– Понашате се попут моралног саветника у недељнику Јуче и данас, али овде…
– Каква је моја улога у овој причи?
– Ви сте му најбољи пријатељ.
– Он има ћерку твојих година.
– Да, мислим да студира права.
Дуго је размишљао, па упитао:
– Кажи, шта имаш на уму? Да ли можда размишљаш да му разориш породицу и удаш се за њега?
Насмејала се.
– Дефинитивно не размишљам о нечем сличном.
– Значи у питању је само чиста љубав?
Слегнула је раменима не изустивши ни реч.
– Пречица за успех?
Она ће са презиром:
– Нисам опортуниста.
– Па онда шта?
– На вама је да испуните обећање.
Главом му је прострујала неочекивана мисао, па узвикну:
– Имам тему за колумну!
– Коју?
Размишљао је смирено.
– Слободна љубав некад и сад.
– Будите јаснији.
Не покушавајући да сакрије бес, рече:
– Ево ти примера за ову тему: некада када би девојка погрешила, њено понашање се описивало као посрнуће, а данас се означава као немир генерације или философски немир.
Она ће оштро:
– Ви сте конзервативни и поред настојања да се представите модерним.
– Шта очекујеш од потомка палеолитског претка?
– Зар не можете да на мене гледате као на људско биће, попут себе?
– Ти си нарцисоидна.
– Ето, понашате се непримерено као и мој отац када урла.
– А ти?
– И даље од вас тражим да испуните обећање.
– Прво ми дозволи да ти нешто кажем о њему. Он је велики уметник. По мишљењу многих, међу најбољим је филмским глумцима. Међутим његов стил је познат и од њега не одустаје: када упозна девојку попут тебе, одмах је води у свој стан у близини пирамида и онда са њом довршава причу попут других.
– Хвала вам на лепом савету.
– Да ли и даље инсистираш?
– Свакако.
– Добро, али то има своју цену, тражим да ми се плати унапред – рекао је изазовно.
Упитним покретом главе од кога се заталасао прамен њене црне косе уплетен у локну изнад обрве, показала је знатижељу.
– Да ми стишаш жудњу посетом мојој гарсоњери.
Насмејала се без коментара и прихватања.
– Да ли се слажеш?
– Била сам уверена да сте одустали од тих идеја.
– Ипак и ја помало патим од савремених немира.
– Не… не мешајте шалу са озбиљношћу. – А затим, са жаљењем: – Трошите драгоцено време.
Упалила је трећу цигарету. Разменили су дуге погледе. Заједно су се насмејали. Поново је на тренутак промислио о теми за колумну. Сада је атмосфера међу њима била лишена подозрења. Опет се осетила мучна врелина и влага.
– Ви сте старомодна особа преобучена у модерно одело – рекла је шаљиво.
– Није тачно, ти ниси искрена према себи. Ипак, пријатна си особа и твоје шале су угодне. Договорено, упознавање ће се обавити у мојој канцеларији у редакцији часописа, зато наврати као случајно, у девет увече.
– Хвала.
– И да знаш, твој сам дужник за следећу колумну.
– Баш ме интересује шта ћете написати.
– Док пишем ја постајем сасвим нова особа.
Насмејала се.
– Пишете оно што се очекује да кажете, па макар лагали и изневерили себе.
– Може бити. Чињеница је да оно најбоље у мени још није речено.
Када је приметила да гледа у своју бележницу, одустала је од даље расправе и померила торбу на празну столицу. Он је по други пут бацио поглед на успавану палату, величанствену и замандаљену. Допао му се балкон спојен са баштом, а још више онај на горњем спрату који се ослањао на два стуба попут обелиска. Како би само било дивно седети на том балкону на месечини и неспутано размишљати, без обавеза према састанцима и навикама. Или имати јахту и непрекидно обилазити мора упознајући људе, под условом да ти супруга остане у Каиру. И играти се са ружама на Хавајима. И заборавити на колумне за Јуче и данас и свакодневне проблеме попут сиромаштва, незнања и болести. И откривати непознато, и скривене тајне у одређеном периоду историје човечанства. Ниси лишен сумњи у свој талент, међутим изненадне ерупције идеја засењују те сумње. Ти необични изливи мисли које збуњују, одбацују сваку одговорност, неразумљиве и неупитне, тешке за непристрасан суд, осим за доконе коментаторе који их тумаче по крчмама и пушионицама хашиша.
– Шта мислиш, Надира, о апсурду?
Она ће одушевљено:
– Веома је логичан.
– Са мном се поиграва попут снова.
– Размишљам да напишем представу апсурда за позориште лутака. – А затим тужно уздахну и настави: – Да није мог оца, написала бих луду причу о својим искуствима.
Насмејао се.
– Како би лепо било да и мене укључиш у своја искуства.
– Немојте се шалити и замислите који би успех то постигло.
Уследили су тренуци пријатног размишљања и утонули су у дугу ћутњу.
Изненада проломио се оштар звук од кога у трену уздрхташе. Зачуо се људски узвик „хооо-рууук“. Угледали су човека како вуче једрилицу смотаног једра. Као да стоји, не мрда се, или се креће веома споро. Скоро да се залепио за спољшњи зид два метра од места где су седели. Вуче пловило дугим конопцем омотаним око рамена. Упире напред напрежући мишиће свом снагом и напором, а једрилица мили спорије од корњаче по мирној води и без дашка ветра у ваздуху. На прамцу је стајао старац у тамној гилбаби[1] и тупим погледом, сажаљиво, пратио борбу оног другог. Страх је нестао и његово место у њиховим грудима заузели су јед и бес – али нису проговорили ни реч. Човек је исцрпљујућим напором наставио са мучним послом, док се није нашао насупрот месту где су седели. Момак од неких двадесет година, тамнопут, грубих црта лица, голе, обријане главе, босоног, обучен у безбојну гилбабу, раздрљених груди, са упадљивим венама на ногама од напрезања. Избуљених очију, укочене вилице и погнуте главе савио се, не би ли заштитио лице од врелог сунца. Кад год би малаксао, застао би на тренутак да дубоко удахне, а старац би тада повикао:
– Снажније!
А овај би узвикнуо:
– Хооо-рууук! – и наставио жестоку борбу.
У тренутку када се нашао наспрам њих, запахнуо их је људски воњ помешан са знојем и прашином, и лица им се скупише. Надира је танак нос покрила марамицом натопљеном пријатним мирисом. Међутим, потиснули су осећај гађења и узнемирености док су гледали ту мучну сцену. Пажљиво су посматрали сваки његов покрет док их посматрање није изморило, па одвојише очи са њега. Разменили су погледе, затим се тужно насмејали и запалили по цигарету.
НАГИБ МАХФУЗ (NAGUIB MAHFOUZ, 1911-2006), дипломирао је философију на Каирском универзитету – када је у Египту реткост било имати и основну школу. Истиче се наративном техником која ни до данас није превазиђена на арапској литерарној сцени. Њему захваљујући, арапски роман достиже пуну уметничку зрелост и уздиже се на нивое светских остварења овог жанра. Објавио је велики број романа, збирки прича, есеја. Многа његова дела су екранизована а филмови постижу велики успех широм арапског света. Нобелову награду за књижевност добио је 1988. године. Преминуо је у Kаиру 30. августа 2006. Прича Узнемирујући глас (Ṣaut muzʿij) је преведена из збирке Крчма код Црне мачке (H̱ammāra al–qiṭṭ al–aswad, Каиро, 2006, стр. 204–212).
Избор, превод с арапског и белешка
Мирослав Б. Митровић
[1] широка кошуља, хаљина (арап.)