Милуника Митровић
ЦРВЕНИ ЖИГ ИНТИМЕ И ДРУГА ПИСМА
Небојша Лапчевић: Филателист
Народна библиотека „Стефан Првовенчани, Краљево, 2022.
Свака мисао ниче из непрегледног дијалога
људи с људима, људи с књигама.
Сретен Марић
Најновија песничка књига Небојше Лапчевића Филателист, обликована је песмама епистоларне форме. У пуном замаху и складу са необичним садржајем, она је вишезначни сусрет микрокосмоса властите интиме, тесно преплетеног са бројним котама културолошке мапе макросвета. Концепт књиге као колекције острашћеног филателисте, симболички и метафорично везаног за класичну поштанску комуникацију, представља приступање смислу феномена писма и писања. Ова два ентитета можемо схватити као сведоке живота под ауром „црвеног жига интиме“.
У овим стихованим мислима, у исти мах реч је о објави поезије као есенције обраћања свету и човеку. Она је дигнута на високе цивилизацијске лествице стварања. Отуда песников изразити порив за дијалогом и надахнуће које се оспољава речником дубоке наклоности за одсутно-присутним фигурама блискости предела, уметника, дела и књижевних јунака. Ово кажемо без обзира на историјски контекст времена, народа, географских и других различитости.
Филателист, као биће непресушне радозналости и живе имагинације, шаље своја писма речју изабраном, „јер речи су гује грла које поверавају срце празнини папира, а то предочава пролошка песма Аd principium epistolae: „Срце речника отвара неотвориво…/ Сада је тајна у рукама твојим.
За песника је „наш живот попут недовршене колекције, сачињен од ексклузиве „маркица и њихових магичних путања. То се експлицитно каже песмом Недовршена колекција. Она отвара тематску и метафизичку комплексност концепта целе књиге:
И све одлети:
цедуље, фотографије, мноштво књига
твојих нових непрочитаних,
живот пребрзо изречен
дуж светих гробова.
Та вечна недовршивост колекције једначи се са животом самим по себи, чији је савршени колекционар, заправо Бог, онај бескрајни и недосегнути Творац свега у својој намери, моћи и пуноћи присуства: „Колекционар је/ Онај Који држи Крст и звезду.
Попут сновидог путописца, песник усмерава свој овоземни времеплов трагом призива лепоте душе која се безречно одзива љубављу, негде са дна смисла и самој васиони: „Ти видиш речник васионе/ и слику Дрвета живота/ чије смо иверје само… (песма Папирно огледало)
Зашто папир ћути?
О проналаску нуле,
о проналаску бесконачности…
Чекајући да се
Размножавамо деобом,
Јер звезде су преци наши,
Јер ми смо иверје само…
У песми Брајево писмо песничко Ја наглашава пријатељу значај одговора на писмо правом речју, која би морала бити тако чулно присна као додир: „Не пиши ми никада / речи и писма/ које не могу/ под јагодицама прстију/ видети… Са посебно топлом носталгијом, издваја се песма посвећена кћери Јелени, Пишем ти ћирилично, коју шаље у земљу чудесног сликарства великанима душе пејзажа. У њој, његови „беже сни:
Куда то пејзажом беже сни,
кћери моја загледана у Северно море,
загледана очима Рембранта ил Вермера
док ослушкујеш
слухом Винсентовог уха
Тај графит што шкрипи
по платненој белини,
која зове, и зове…
Герника, као и остали наслови песама под знаком postmark, предочавају доследно топосе сусрета са уметничким делима и ствараоцима. Они плоде песникову имагинацију. Његов дух је отворен за дијалог о кључним питањима вечног сукоба зла и добра. Пикасова славна слика Герника, симбол Шпаније и сећања на крвави грађански рат, надовезује се неизоставно на Лоркину поезију и судбину бунтовника песника. Са њом се идентификује, данас и овде: „Стављам твоју маску, бунтовниче, на своје лице. Гнушајући се над савременом „потрошњом оружја као уносним послом, Лапчевић призива снагу нужне обнове хуманизма:
Но пасаран! Господо,
из лажне наде лиге народа!
Све ће вас покосити поезија Лорке,
све ће вас затамнети боје Гернике
где је Пикасо насликао
аутопортрет своје душе.
Да је песник на много начина у дослуху са бројним културама, посредством књижевности, потврђује мноштво песама – одређеним мотивом, емотивним набојем, ритмом, рефлексијом и формалним поетичким решењима. Тако, у песми Кто убил поета, посвећеној Русији, песнички субјект се снажно фокусира на Татјанино писмо Оњегину: „Пошаљи ми Татјанино писмо Оњегину,/ и додај своје име/ у замену за име њено/ налепи маркицу од три копејке/ у замену за зимски пејзаж, / где ће наша тела бити разапета. Експресивно подастрт зимски пејзаж увод је у времеплов до Пушкина и апсурда трагике његове смрти ехом понављања: „Кто убил поета? Изостанак одговора на ово питање сугерише и универзално промишљање о томе ко уопште убија поезију и песника, као оно најлепше људско у нама, не само у случају великог Пушкина.
Листајући драгоценост своје колекције, песничко Ја филателисте води траг до чаровитих вртова земљиног шара са Истока на Запад, са Севера на Југ, где се посебно повлашћена места душе супротстављају пролазности, забораву и пепелу. Пропуштен кроз калеидоскоп слика и жамора света, песничко Ја живо пулсира на граници сна и јаве, посвуда у песмама као што су Сицилија, Жамор Монмартра, Гетеови страсни вртови, Лондон театар, У Трнову, Маглени језик Босфора, Шопенов концерт Глатковској, Даблинцима, Танго, Ка Маслинској гори, Љубитељ уличних свирача на тргу Вермешмарти, Балкон, Хотел Темишвар, Итака, Крунисање Одисејево… Сва та топонимија, без обзира на просторно-временску удаљеност опстају као фантазмагорија стварности, обухваћена летом маркица похрањених у Албум једног филателисте, песме у завршном делу књиге, где све о томе речено и прећутано може сажети усклик „Ово је тело моје!“
Специфична митска садашњост тренутка у овој поезији не руководи се прецизношћу Хроноса, већ језиком закона срца. Одлучујуће речи су као обредне ватре, које песник збира у колекцију, као сигнале вишег реда лепоте и туге поетског океана:
– о светионику,
О напуштеном светионику Исак,
Као о разбијеној клепсидри тврђаве,
Као одјек о одјеку наше шпиље,
Као о троуглу , највишем узвишењу
Где је хоризонт воде окућница…
Монах светлости у магичном Троуглу
Сви смо ми, на крају крајева, оно чега се сећамо у шапату историје несанице, знајући да је истина само оно што душа проснева а дух пуни надом да можда ћемо једном моћи додирнути рукама то што кажемо, како је говорио принц ватре Бранко Миљковић. Можда, тако ће, једом стићи и одговори на нека метафизичка питања из посланица љубави, што их исписује културолошка ширина и језичка раскош речника Лапчевићевог Филателисте:
Ишчекивање је нови завет овог времена!?
ишчекивање је потврда постојања,
непрекидних трагова предака.
Да ли је времену крај!?
Fine epistolae
Песник јесте одувек озвездани Одисеј, запућеник у вечно да из своје сутрашњице шаље телеграме сутрашњици, уздајући се усрдно у Творца и његово разборито сито, зрно по зрно, стих по стих… А филателија за Небојшу Лапчевића, чини се, превасходно је страсна мера и химера поезије као суштине, која истрајава на путу тајне праха што праху се враћа. Предајући се белини папира као властитој и универзалној Одисеји, коју ћемо у даху, или опет испочетка са узбуђењем читати, промишљати и уживати у колекцији Филателисте. Она то заслужује.