Милош Д. Михаиловић
ШТА СЕ ГУБИ ДОБИТКОМ

 

Милица Шпадијер: Ново гробље

Контраст, Београд, 2022.

 

 

У свом роману Бледа ватра Владимир Набоков гради лик песника Џона Шејда, чија истоимена поема представља покушај сазнавања оног непознатог што лежи иза смрти, раблеовског Великог Можда. У стиховима “It isn’t that we dream too wild a dream: / The trouble is we do not make it seem / Sufficiently unlikely; for the most / We can think up is a domestic ghost” велики руско-амерички аутор је, концизно и упечатљиво, сажео сву проблематику покушаја размишљања о нашем крају и некој будућој егзистенцији, која се покорава законима какве не можемо ни замислити и чије апроксимације у земаљским сликама морају деловати банално. На овај проблем надовезује се и песникиња Милица Шпадијер, чија песничка књига Ново гробље доноси песме о губитку, томе како се носити с њима, али и страху пред оним што долази. Без обзира на то што се ауторка користи хришћанским сликама, што се у њеним стиховима пројављује васкрсење – они горе љубављу за живот, овде и сада и свешћу о његовој непоновљивости; чак и да смо сигурни да ћемо се са својим вољенима поново сусрести, знамо да нећемо моћи да будемо оно што смо сада, да нешто заиста не може бити обновљено.

У првој песми, Свети Ђорђе, својеврсном прологу збирке, јавља се римски војник испод „тешког металног шлема / који још није био ореол” у сусрету са „Диоклецијановом женом Александром / коју је требало да спаси од змаја”. Његова осећања су јасна, али то да ли их је следио и рекао јој „да је најлепши плод / мирисног дрвећа са истока / што је жарко желео” – остаје неразјашњено. Цела песма провејава тугом, јер иако Ђорђев Бог „није Бог мртвих, него живих; јер су Њему сви живи„ (Лк. 20,38) и светац је у Његовом присуству, као људи не можемо а да не осетимо дилему и патњу, и да не саосећамо са њом. Милица Шпадијер већ на почетку своје књиге успоставља тон који ће њоме владати, и наводи нас да и сами размишљамо који су то наши људски, сувише људски дрхтаји којих нисмо спремни да се одрекнемо. Песма Гост, која отвара циклус Чишћење крви, додатно потцртава тему пролазности. У њој се уводи мотив госта — у складу са фолклорним кодовима који захтевају да се зло не именује — који постоји „само као сенка / на плућима / која се види на рендгенском снимку”. У питању је, наравно, смрт, последњи непријатељ човечанства, чије постојање лирски субјекат прихвата као чињеницу („Не можеш се отписати као нешто / Пролазно / Небитно / Бенигно”) само да би му се супротставио.

Тема телесности продубљује се у Малој аутопсији, која доноси камерну сцену из живота једног пара; наслов је без сумње алузија на израз la petite mort. Песма прати ток замишљене аутопсије (са анализом свих важнијих органа: срца, плућа, јетре, жучне кесе, црева, желуца, слезине, панкреаса, као и крви), али завршава се једним упечатљивим преокретом: „Сипам назад / И пошто ово није филм он седи поред мене и мршти се / Зашивам / Све је на теби лепо љубави”. Карневалистички тон песме банализује идеју оргазма као „мале смрти” и фразеологизам доводи до апсурда, показујући тиме суштинску некомпатибилност секса и смрти, која се оштро супротставља идеји о Еросу и Танатосу који вечито постоје у клинчу. Ауторка анализира још једно људско искуство које је суштински некомпатибилно са било чиме што се налази ван оквира нашег живота, и тиме се поново враћа централној теми збирке, теми губитка. Песма је двоструко успелија самим тим што је њена негација смрти смештена у оквир једне сцене, али иако су „плућа прелепа готово да се мој дим не види на њима”, мрачни Гост ипак провирује из позадине, говорећи нам како врхунци животног искушења представљају само тренутне пермутације на кривој која се постојано спушта према нули. Ипак, снагу која макар тренутно превазилази смрт може понудити љубав, ако секс не може, што се види у песми Тужно воће, у којој је све захваћено пропадањем и деградацијом: „Трешњу сам ти / Малену / Црвену / Црвљиву / Донела / Појео си је / То нико други / Не би могао”.

То пропадање света, које представља супротност раблеовском простору у коме, према Бахтину „све што је вредно, вредносно позитивно, мора остварити свој вредносни значај у просторно-временском значају, распростирати се што је могућно даље, постојати што је могућно дуже” најбоље је представљено у песми Анђео Соме. У њој младић, који „седи са бившом” – кругови губитака се шире! – говори о томе како је путовао Француском и обишао трагове Првог светског рата, односно Великог рата, и дели са њом запажања са места највеће од рововских битака, са преко милион жртава: „Невероватно / Каже јој / Земља је тамо / Где су битке биле најжешће / Потпуно црна // Као да је све оно зло / Још ту”. Овде опет видимо присуство Госта, али сада је оно јасније, видљивије; у питању више није сенка на плућима, већ црнило које се увукло у саму земљу, која представља извор живота. Свет је, у овој крајње хришћанској визији, болестан, носи ожиљак смрти који се не може отклонити, али и даље представља све што познајемо, без обзира на то колико страшан био. Насупрот њему стоји обећање васкрсења, утешно, али и обеспокојавајуће, пошто позива на вечито напуштање јединог дома који смо икада имали, и у томе се оличава безмерно растојање између шлема и ореола у песми Свети Ђорђе.

Циклус Лазаров знак већ својим насловом експлицитно се позива на библијску симболику, конкретно, на Јованово јеванђеље и причу о васкрсењу Лазара Четвородневног, круну Христових чуда. Будућности васкрсења Милица Шпадијер оштро супротставља садашњост пропадања, најочитије у песми Мали оглас: „Продајем желудац (…) Могао да свари све (…) Сем да је смршала за месец дана толико / Да сам затекла другу жену / Која је појела моју баку / А онда престала да једе”. Смрт се појављује у различитим облицима и зато „Мора да је лепо не живети у сталном страху / Да ће ти се срушити кућа” (Док сам ја на послу); међутим, нада ипак постоји, пошто „Јако дубоко испод земље” можемо пронаћи „Велико округло брдо читаво обрасло цвећем” (Цвеће добра). Брдо се, у контексту песме Анђео Соме, поставља као супротност потпуно црној земљи. У смрти се налази и нешто позитивно, семе нечег новог, али „Ти то не можеш ни да замислиш”, пошто је у питању несазнатљиво. И заиста, ауторка се не задржава одвећ на нади, ношена ритмом дешавања који у којима „једу критика / и ауторефлексија” (Шта једе кртицу у шуми), а једини излаз је ослонити се на неког другог: „Буди моја кртица у шуми / Лакше је кад смо две / А и теже нас је појести”. Избор кртице за лирског субјекта нарочито је успео, пошто је она слепа на исти начин као што смо ми метафизички слепи, али и даље трага за Цвећем добра.

Вешто је изведено претапање из ове суштинске потраге у слепо копање свакодневног живота, тематизовано у циклусу Послови и дани, који доноси једну од најуспелијих песама збирке, Аутобиографију: „Ја сам страшна жена / Вечно уплашена // Свега ми је мало / А превише стало / Жена мало лења / Жељна васкрсења // Жена коју прсти / Пеку кад се крсти”. Аутобиографији припада повлашћено место у нашем тумачењу Новог гробља, пошто сматрамо да се у њеној фолклорној, разиграној, али минималистичкој форми најбоље сажимају супротности које чине видокруг бића лирског субјекта. Као додатна субверзија и продубљивање теме смрти, у овом циклусу јавља се и страх од самог живота, страх који наводи да мислимо „Опет сам пропустила воз” (Страх), и који поново тематизује Госта, овом пута у свом обличју лакановског (присутног) одсуства: „Рупа ћути / Њој је свеједно док год је грејем својим телом”. Живот је камион који „Можда и може брже / Али не сме / Премоћан је / Мора бити спор”; живот је куцање на затворена врата (Пролеће), живот је „пољана / На коју је у прошлом веку / Долазио циркус” (Нови Београд). Живот је, дакле, неодвојиво везан за смрт, која представља противприродни ожиљак на њему, ми већ грејемо своју рупу, а Нови Београд смешта се у исту раван с Новим гробљем, што нас директно уводи у завршни циклус (који назив дели са књигом).

Песмом Преображај уводи се још један значајан појам, и објашњава се механизам непоновљивости живота: „Онај ко је без некога остао / Трагично је брзо / Неко други постао”. Промена, међутим, није ограничена само на смрт, већ и на свеопште пропадање, на другарицу која је „мирисала потпуно исто / Као док смо биле другарице” (Посета). Живот представља низ губитака, и они су разлог због којег се непрестано мењамо; али, и нови живот ће донети губитак старог, тако да не знамо „Како то изгледа док нас гледаш на гробљу / Мислиш ли / Јадни / Ми / Или / На небу имате неке друге форме размишљања” (Не знам). Овај страх, ипак, на крају бива надвладан љубављу, која се доказује као једино што може да премости јаз између живота и живота будућег века: „Не знам како си ме волела док сам била онако мала и смешна / Ни да ли би ме препознала оволику / Чини ми се ипак да би била поносна / Сада свашта знам и / Полако се пењем ка теби” (Година и пет месеци). Оптимистичан тон којим се књига завршава додатно бива наглашен наизглед хумористичним библијским цитатом који претходи епилогу: „Али који претрпи до краја благо њему” (Мт. 24,13). Ближи поглед на контекст у коме су те речи изречене у Светом писму говори нам о томе да их ауторка није без разлога ставила ту где јесу, и да оне представљају израз једног чврстог веровања у крај овог света и Времена чији монолог пратимо у епилогу, као и у и понован сусрет с вољенима.

Целина песничке књиге Ново гробље сведочи о чврстој ауторској замисли, умећу да се оно спроведе, и ретко виђеној зрелости у третману великих питања у светлу свакодневице, што само учвршћује положај Милице Шпадијер као једног од највећих имена српске књижевности XXI века. Посебно треба нагласити излазак из оквира светоназора и тема, који доминира нашом савременом поезијом и дубоко посеже како у лично, тако и у културну свест заједница којој ауторка припада. Успела полемика са модернизмом (на који се алудира преко негације Бодлеровог Цвећа зла) и милитантним секуларизмом говори нам да смо добили песника особитог идентитета и самосвојне филозофије, чије ерудитно образовање није само ризница из које се мотиви извлаче и користе као већ готове речи и слике, лишене свог суштинског значења – већ тек средство за стварање поезије која успешно спаја лично и колективно, страх и веру, смрт и васкрсење.