Милица Миленковић
ПОЕЗИЈОМ ИЗВАН УМЕТНОСТИ

 

Јелена Калајџија: У мередову

Поетикум, Краљево, 2022.

 

Збирка песама Јелене Калајџије[1] У мередову понела је награду Милан Ђокић на трећем конкурсу издавача „Поетикум“ из Краљева. Претходни добитници ове награде су песници Драгана Крагуљ и Ренато Вујаковић. Од 2022. године и књиге Јелене Калајџије награда носи име значајног краљевачког сликара и песника Милана Ђокића (1937–2018).

Збирка песама У мередову Јелене Калајџије почиње на 44. паралели и 20. меридијану поетским пропитивањем теме рата чија је последица „страх поклоњен будућим генерацијама“ и масовне гробнице у које су једнако гурнути и преци и потомци – затрпани земљом. Тако је, сведочи песникиња, кроз историју „слободарство утихнуло, клано тестером, али тихо“. Пре те тишине одјекнуо је пуцањ:

 

Пуцали су.

Сами себи у чела.

Ничега их није било страх.                      

Страх су поклонили будућим генерацијама

које су плакале на помен ријечи „бајонет“,

а од звиждука вјетра симулирали сигурну смрт.

 

На осмртници нису знали шта да напишу.

Па су претке и потомке прекрили грумењима земље

исте масовне гробнице.

 

У гротлу свих наших смрти, генерацијски нанизаних како унутрашњим тако и спољашњим утицајима, љубав остаје да лебди у ваздуху као промишљај и кратак стих: „Није да те не волим.“ Први циклус књиге кроз осам песама насловљеним различитим формама папира (Осмртница, Рачун, Флајер, Фанзин, Етикета, Позивница, Протоколарни редни број и Водостање) на посебан начин – кроз стилизацију и асоцијативне везе са нечим тако свакодневним – описује управо друштвену стварност и положај људи у њој. А потом и „изванумјетност“ и наставља да се одвија немила свакодневица:

 

Све су преровали и избетонирали.

Они. Неки. Безимени. Безименаши.

Безлични. Пљачкаши зелени.

 

Сада отопљавање, глобално,

може бити вишег степена.

 

Зелен се и у супи ријетко виђа.

 

Ваздуха је све мање.

 

У оквирима архетипа бајке, док тиха аждаја у трећем бурету и даље спава жедна, из генерације у генерацију појимо је женским и мушким разликама, јелом и оружјем, миграцијама између културе освајања и поседовања… Док полако пуцају обручи, један по један, Изванумјетништво у овој поезији није и заиста изван уметности. Оно је потпуно поринуто у њу, утемељено, јасно, гласно – исписано стиховима које би читалац најрадије пренео на транспаренте урлајући свој бол на демонстрацијама против историје страдања – бол о којем између осталог на емотивној равни ова збирка и пева:

 

Чувајте дрвеће онако како ковчег чува нас

(…)

 

Заумни, радујте се,

О вама се пише с љубављу

А живи са презиром.“

(…)

 

 Слободарство је утихнуло

Тако је и клано, тестером, али тихо.

(…)

 

„Мушке менструације“ и „женске миграције“ две су синтагме којима се могу описати значења наредна два циклуса збирке. Песникиња Калајџија у њима преиспитује токове историје и непромењене начине понашања генерација, али тако да кроз поетске скриншотове савршено хвата тренутке у којима се огледа сав пад друштва: „Развили смо орган толеранције и разумијевања/ до те мјере да пушта сукрвицу и гнојни задах на помен/ мајке,/ цркве,/ прољећа.“ Циклус песама по којем је књига понела и име У мередову затвара књигу метаморфозом лирског ја у Каона:

 

Мрежим ти очи скидајући кринке

У возовима шарених балона.

Не плаши се.

Приђи.

Запливај.

Постајеш као она.

Каона.

 

Каона je богиња невремена и горког „сјећања на простор“. Ако простор уопште и постоји.

Стилски уједначена, естетски високо кодирана, поезија Јелене Калајџије осваја сваким стихом и сваком песмом, а ми остајемо ухваћени у мрежу њених поетских нити, као рибе у мередову – само што ћемо систем „мередова“ у којем се крећемо, након ове збирке, и лакше препознати и лакше поднети. Имаћемо само једну идеју – да из њега изађемо и вратимо слободарству моћ говора и моћ побуне. Калајџија је тиме и поезији вратила њену суштинску вредност и потребу.

[1] Песникиња Јелена Калајџија рођена је 1986. године у Пакрацу. Завршила је мастер студије српске књижевности и језика у Новом Саду. Бави се писањем поезије, прозе, приказа, есеја и научних радова из области књижевности, библиотекарства, културе и теорије рецепције. Ауторка је два двојезична библиотечка приручника Под кровом књиге: друштвена одговорност у оквиру пословања јавних библиотека (2014) и Креативна конзумација културе: нови модуси читања (2018). Објавила је сликовницу Скровиште за Тајну и збирку песама Прљави Сњешко на усијаној хауби 2021. године. Исте године добила је награду за поезију „Новица Тадић“. У мередову је њена друга збирка песама.