Биљана Миловановић Живак
ЗАКОН ШЕСТАРА СИЛЕ – ЕЛЕМЕНТИ ПОЕТИКЕ КЊИЖЕВНОСТИ МАСОНА У ПОЕЗИЈИ МИЛЕНЕ ПАВЛОВИЋ БАРИЛИ
Милена Павловић Барили (Пожаревац, 5. новембар 1909 – Њујорк, 6. март 1945), сликарка и песникиња, рођена је у браку Данице Павловић, праунуке Карађорђеве ћерке Саве, и Бруна Барилија, италијанског композитора, музичког критичара, новинара и песника.[1] Била је јединствена уметничка појава не само у завичају, већ на простору два континента на којима је живела и радила – Европе и Америке. Њена поезија, потпуно скрајнута у односу на сликарство, оригинална у времену у којем је настајала, занимљива је са становишта са кога до сада није посматрана: становиштва поетике књижевности масона.
У трагању за националним, уметничким и личним идентитетом, Милена се, сасвим могуће, повела за својим краљевским прецима међу којима је било масона. Требало би најпре изнети део породичног стабла Карађорђевића и сместити Милену и њену мајку Даницу на одређену грану, према чему се у литератури до сада односило махом површно. Даницa Павловић Барили је била праунука Карађорђеве ћерке Саве, значи, Карађорђева чукун-унука, а Петар Први Карађорђевић је био Карађорђев унук. Даница је служила на двору краља Александра (1888–1934), сина краља Петра Првог. Милена је тако могла бити упућена у дворски живот и литературу која се на двору изучавала. Знамо да је Даница на двору учила српском језику краљицу Марију (1900–1961), супругу краља Александра, која је била кћи румунског Краља Фердинанда Првог.
Милена је за живота постала прослављена ликовна уметница и модна дизајнерка. Други светски рат сачекао ју је у Америци, где је, нажалост, и преминула, у тридесет шестој години, под нерасветљеним околностима (двоумљење биографа око њене преране смрти, између пада с коња и последица срчане мане, те кремирање од стране њеног супруга, уместо православне хришћанске сахране, указују на различите претпоставке и могућности). Као доказ признавања на светској уметничкој сцени можемо навести и овај податак: Милена се нашла у Речнику уметности из 1943. године, у коме се наводи да је „југословенска сликарка која је студирала на Академији уметности у Београду и Минхену код Франца фон Штука. Први пут је излагала у Београду 1929. а касније у Паризу, Риму, Фиренци, Лондону и Њујорку. Њени радови укључују портрете југословенског краља Петра II, шведског принца Карла, аустријског надвојводе Франца Јозефа, румунске краљице Марије.“[2] У Речнику је и податак да је међу њеним најлепшим платнима Свети Јован и да је Милена рођака југословенског краља Петра Другог.
Потрет Свети Јован Јеванђелиста из 1941. године – која је једна од најлепших Милениних слика, као пример „женске лепоте“ на мушком телу – издвојићемо као револуционаран, с обзиром на библијски контекст и каноне портретисања светаца којих се Милена не придржава, супротстављајући им уметничку слободу. Међутим, за овај рад је интереантно још нешто: ако знамо да име Јован има посебан значај у масонерији, ни ова слика, посматрана у том контексту, не може бити случајност.
Систем енглеске масонерије, заснован на три степена, управо се назива „Јованском масонеријом“. Сем Јована Јеванђелисте, као заштитника масонерије, важно место има и Јован Крститељ. Њихови празници се у ложама посебно обележавају, па се говори о два Јована са комплементарном симболиком. Јеванђелиста се празнује 27. децембра, после зимске равнодневице и симболизује иницираног; Крститељ, заштитник средњовековног еснафа зидара, празнује се 24. јуна, на летњу равнодневицу и представља учитеља.[3]
„Када је о емиграцији реч, може се поменути да су и краљ Петар и краљевићи Томислав и Андреј били везани за јовановске редове.“[4] Томислав Карађорђевић помиње да је 1960. приступио британском реду Светог Јована, али описује га као хуманитарну организацију. О брату Петру каже да је 1963. године приступио ривалском јовановском реду са седиштем у Швајцарској, који је настао од једне руске организације. Ту је било и других Срба, углавном присталица расколничке дионизијске цркве. И краљевић Томислав наводи историју, према којој су малтешки витезови побегли у Русију са руком Св. Јована, а одатле су дошли у Југославију после Револуције и реликвију предали краљу Александру.“[5]
Према једном раду Умберта Ека, ред коме је припадао краљ Петар очигледно је један од псеудомалтешких редова, који су основали Руси у САД 1908. године. Шездесетих година се отцепио један огранак у Француској, који је Петра узео за заштитника, а сам Петар се опет одвојио 1965. са новим редом. Краљевић Андреј био је у реду који је водио његов брат, а потом у руском приорату из ког се касније повукао.[6]
„Сви главни сарадници краља Александра у Хрватској, у време пред 6. јануар 1919. и после тога, били су припадници масонских ложа. И већина министара у Влади, образованој 6. јануара 1929. године, потицала је из редова масона (…). И сам краљ Aлександар био је слободни зидар.“[7]
„Ред змаја“ је основао Павле Карађорђевић (кнез намесник Краљевине Југославије, после убиства краља Александра Првог Карађорђевића и једини син кнеза Арсена Карађорђевића, рођеног брата краља Петра Првог). Потом је старешина био Павлов син, кнез Александар Карађорђевић. Данас је старешина овог Друштва принц Владимир Карађорђевић, син краљевића Андреја Карађорђевића.[8]
По многим изворима који се овом темом баве, златно доба масонерије у Србији трајало је управо између два светска рата, дакле, у време када је живела Милена Павловић Барили. Само у Београду тада је изграђено 170 здања са симболима шестара, мистрије и пирамиде. Михајло Обреновић, Карађорђевићи, али и Његош, Никола Пашић, владика Николај Велимировић, Михајло Пупин и Слободан Јовановић били су „браћа по мистрији“. Тито крајем рата није дозволио слободним зидарима да неометано делују и тек 1990. они се „реинсталирају“ у Велику ложу Југославије.[9]
Милена Павловић Барили није могла припадати масонима, будући да је жена[10]. Али могла је да чита и слуша о томе. Могла је, такође, да слика, и да пише о томе.
Међу писцима је било много масона или оних који су се на различите начине бавили овом темом. Најпознатији је сигурно Толстој, који у свом роману Рат и мир креирао три масонска лика: Безухова, Бездејева и Кутузова. Томас Ман у роману Чаробни брег упућује нас у историју масонског Заната, а Гетеов Фауст је постао књижевни и масонски план, код, и манифест пута којим је кренула модерна масонерија. Масони су, између осталих, били и Пушкин, Бели, Блок, Берђајев, Волтер, Џонатан Свифт, а од домаћих писаца: Доситеј Обрадовић, Иво Андрић, Вељко Петровић, Борислав Пекић.[11] Од савремених српских писаца, овом реду се придружује пок. Раша Ливада, а од живих: Драган Великић, Радослав Петковић и Вук Драшковић (који је у Савез слободних зидара примљен 1999. године у Грчкој).[12]
Разумљиво је да се рад оваквих друштава увек држи под велом мистерије, будући да су она замишљена као елитистичка. Аукције и хуманитарне акције су јавне, али су све остале активности тајне. Било по материјалном статусу, образовању, пореклу, друштвеном и политичком утицају, чланови би требало да буду водећи представници области којом се баве. Такође, то морају бити угледни и поштени људи. Интересантно је да међу масонима нема пољопривредника. Највише има лекара, затим адвоката, политичара, професора и уметника.
Песму Радјарда Киплинга Ако – масони истичу као једну од најбољих песама масонске књижевности, и књижевности уопште:
„Врло често се за песму Ако каже да је најбоља песма икад написана, али врло ретко да ју је писао масон[13], и да је читава песма саткана од масонске филозофије. Писана је да би се објаснио основни идеал масонског Заната: грађење Човека од Човечности. Сама песма је клесање човека, мерење његових снага и слабости помоћу Шестара и Угаоника ког у руци држи Мудрост. Ова Мудрост изговара праве мере којих се човек мора држати између разума и губљења разума, између вере и сумње, чекања и умора од чекања, истине и лажи, добитка и губитка. Али најважнија порука у песми је масонски кредо:
Ако можеш да гледаш –
Твоје животно дело срушено у прах,
И да поново прилегнеш на посао са поломљеним алатом;
(…) Ако можеш да се помешаш са гомилом
А да сачуваш своју част
Или да општиш са краљевима и да остајеш скроман;
(…) Тада ћеш бити велики човек, сине мој.[14]
Песма је посвећена Киплиговом сину који је погинуо у Великом рату. Улогу Бога, који држи шестар, у објашњењу Драгана Павловића има Мудрост, мада се и у литератури која објашњава масонску филозофију може наћи управо анализа Блејкове слике, по којој Бог – Врховни Архитекта, држи тај исти шестар – симбол масона. У једном тумачењу Бог се изоставља, у другом се подразумева.[15] Но, у оба случаја, било да се Бог пориче или не, шестар је алатка која, уз угломер, представља симболе деловања масона. Латинично слово Г (G) налази се између шестара и угломера. Шестар је симбол духа, његове власти и надмоћи над материјом, а Мајстор масон је у улози посредника између шестара и угломера. У масонерији важи да шестар треба да употребимо да „опишемо кружницу око наших жеља, и задржимо страсти у дужним границама са целим човечанством“[16].
Та кружница, описана око наших жеља, може бити Миленина кружница исписана шестаром у песми Спалићемо месец, док крај песме даје апокалиптичну визију распадања у механичком ритму, који је упоредан са Игром. Међутим, користећи симболе масонерије, Милена тежи песимизму. Игра је та која ће бити сама, „као велики шестар“. Игра ће потећи са дланова, након паљења месеца и пуштања (одрешења) снова. Када снови замене стварност и Игра потече са дланова, она постаје једина, сама, над нама, над васионом, као магија, као велики шестар. У рукама Бога, Великог Архитекте, Знања, Мудрости, античког бога Актајона или неке више силе, Човека, свеједно, сходно томе у шта желимо да верујемо.
II
Спалићемо месец
да употпунимо ноћи
да одрешимо снове
да зауставимо дах.
Онда ће Игра
потећи из наших дланова
Сухих од живота. Ни хитра
Ни спора неће бити
Биће сама
Као велики шестар
потпуно упоредна
с механичким ритмом
распадања.[17]
Игра која води у распадање и смрт представља кружницу живота која се исцртава упоредо са смрћу, представљајући живот уметника спрам смрти која се (механичким ритмом распадања) одвија упоредо са њим. Игра је, заправо – живот сам, заокружен смрћу.
Шестар и угломер посматрани заједно у неодвојивој су симболичкој вези. Сагласно симболици круга који се исцртава шестаром, односно четвороугла који настаје радом помоћу угломера – шестар се доводи у везу са одређивањем времена, а угломер са одређивањем простора. Поред односа духовног и материјалног, уздржаности и моралне исправности, времена и простора, космичког и земаљског – однос угломера и шестара јесте и однос мушког принципа који симболизује шестар и женског принципа који симболизује угломер.[18]
Са овог становишта, и Миленина песма на шпанском Зло незнања[19], апсолутно би се могла тумачити у контексту масонских симбола. „Математички закон тачности“ са „законом шестара силе“ произилази из Миленине (сновидне) геометрије, а геометрија је основа масонског заната.
IV
Зло незнања
раздвајало је људе
који су се споразумевали старим речима
и очима од снега.
У рукама нису носили светиљке
Већ сјајне звезде.
Када би се препознали – било је досадно,
Када би се растали – долазио је заборав.
А ловац је дошао издалека.
Дошао је са много хртова[20],
Пролазећи између десет хиљада стубова.
Познавао је све тешке књиге
И није носио оружје,
Али само он је умео да прочита најтеже књиге.
На грудима је носио златну плочицу
Са натписом:
„ЗАКОН СИЛЕ
ЗАКОН ШЕСТАРА[21] СИЛЕ
МАТЕМАТИЧКИ ЗАКОН ТАЧНОСТИ
ВИБРАЦИЈА СИЛЕ
ЗАКОН ПУЛСИРАЊА СИЛЕ
Сличне мотиве проналазимо и у песми на шпанском језику Начинити копију мозга.
XIII
Начинити копију мозга
увученог у самог себе
и неки други пут га објаснити њим самим.
Запалити га
надути
надети –
све док не прекине круг.
Потом
спојити струје
у магнетни чвор
и махинално набацити
куку
на клин без хоризонта.
Потом
нема журбе
и нема закашњења.
Испада да је све
предвиђено
и спојено
у равнотежи.
Центрифугални плес
може почети,
носећи у врховима прстију
позлаћене спирале,
са ритмом који је вечан
који траје
који се нити умара
нити одмара.[22]
Елементи поетике масонске књижевности овде су, као и у песмама Спалићемо месец и Закон силе, јасни и очигледни: кружница (као „закон шестара силе“), која се исцртава шестаром, Игра „као велики шестар“, Игра као „центрифугални плес“, вечни ритам који „нити се умара нити се одмара“ у односу на Игру која ће „бити сама као велики шестар“. Магнетни чвор, кука и клин – поетизовани су елементи геометријског алата, основног алата слободних зидара.
Милена се овде озбиљно позабавила центрифугалном силом. Цетрифугална сила у механици је фиктивна или псеудосила, јер није изазвана интеракцијама између тела, већ је само манифестација инерције тела. Инерција је својство због којег тела настоје да остану у стању мировања или да задрже праволинијско кретање, ако се крећу. Овде, међутим, криволинијско кретање представља кружно кретање – а где је круг, ту је и шестар као алат и симбол. Да није центрифугалне силе, Сунце не би могло да задржи планете у свом систему. Милена се Сунчевим системом и центрифуглном силом бави и на својим сликама и илустрацијама, маштовито користећи мотиве из космоса и „алат“ астрономије.
И овога пута све је у равнотежи: у песми Спалићемо месец, Игра „ни брза ни спора неће бити“, а овде ритам, који се „нити умара нити одмара“.
Плес у песми Начинити копију мозга, носи у врховима прстију златне спирале, а у песми Спалићемо месец Игра ће потећи са наших дланова. Носиоци игре су прсти и дланови, ретки живи делови људског тела у механизму песама са симболиком алата слободних зидара.
И на крају, питање идентитета као кључно питање Милениног стваралаштва, такође је садржано у песми Начинити копију мозга, тачније, у њеном првом стиху који користимо у функцији наслова. Уместо Месеца, сада треба запалити мозак, увучен у самог себе. Удвајање, дакле, почиње из мозга уметнице. И сам мозак се, као посебан ентитет, удваја. Осим тога, мозак, тако увучен у самог себе, са све својом копијом, треба објаснити њим самим – мозгом. Мозак, у песми, као трећи елемент у односу на себе самог и своју копију, има исту улогу као трећа особа из публике која чини троугао са фигурама у (на) Милениној слици Сликарка са стрелцем[23], и као ауторка која пише о свом Лирском субјекту[24] и његовом двојнику у односу на себе – песникињу, и као „паспарту“ који одваја филм у филму од спољњег света у Бергмановом филму Персона[25].
Тај и закав мозак треба запалити, дувати у њега док не пукне, „док не прекине круг“. Зачарана кружница живота, исцртана шестаром, испоставља се као један од лајтмотива Миленине поезије, као непобедиви господар човекове слободе. Нема излаза до смрти. Од рођења до смрти, човек је заробљен у кружници безизлаза и нема много избора. Масонски кредо о мери и доброти, као и елементи који се на њега односе и алатке којима се човекова мера делања и постојања исцртава – угломером и шестаром, у овим песмама су заправо представљени као неостварив задатак који је пред човека постављен.
Милена је била усамљена и несрећна, растрзана између мајке и оца (који су се развели када је била мала), одбачена од завичја. Није доживела срећну и узвраћену љубав. Није имала деце. Њена поезија пршти од несреће и патње. Она је имала меру, поштење, љубав и доброту, али други нису. Зато њен шестар не исцртава меру доброте, већ затворску ћелију у којој је она осуђена да пева, прижељкујући смрт. „Певати/ Кад нико не слуша/ без струна/ и гласа/ јер срце ми је пуно./ Видим само снове./ Певати/ у тишини/ да се живот/ брже заврши.“[26]
Прва жена масон у Србији била је извесна Анка Бакић, стоматолог из Београда. Она је била и прва велика Мајсторица Женске ложе „Вера Фидес“, основане 2007. Но, тек пре годину дана, у односу на време настајања овог текста, формирана је Велика Женска ложа Србије: у суботу 12. марта 2022. Ова ложа има суверенитет и самосталност на националном нивоу.[27] Милена Павловић Барили је своје занимање за масонерију могла развити (само) на нивоу експеримента: научног, филозофског и уметничког, сликарско-песничког. За једну тако оригиналну, интелигентну, талентовану, и у свему посебну уметницу – сасвим довољно.
[1] Велиша Јоксимовић, Књижевност пожаревачког краја од Григорија Синаита млађег до Србољуба Митића, Град Пожаревац, Пожаревац, 2014, 485.
[2] Миодраг Ковачевић, Откривање Милене, Нови фрагменти о Милени Павловић Barilli, Фондација Миленин Дом, Галерија Милене Павловић Barilli, Пожаревац, 2019, 48.
[3] Немања Радуловић, Подземни ток 2, Службени гласник, Београд, 2020, 358.
[4] Исто, 48.
[5] Немања Радуловић према: Томислав Карађорђевић, Мемоари, Задужбина краља Петра Првог, Топола, 1999, 329-342.
[6] Umberto Eco, How to Travel With Salmon, Hartcourt & Brace Company, New York, 1994, 149-152.
[7] „Александар Карађорђевић, масон који је уништио српство“, Политика, Магазин Седмица, новембар 28, 2019, (из књиге „Србија и Југославија 1914-1945“ Васе Казимировића).
[8] https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/3766015/ovo-su-tajna-drustva-u-srbiji-masoni-templari-rotarijanci Др Марко Лопушина, новинар и публициста, написао је две књиге о овим друштвима у Србији: Братство слободних зидара, Витезови темплари, Ред змаја, Ротаријанци и разним сектама. (приступљено 22.11.2022)
[9] Када је та ложа добила подршку масона Немачке, њено вођство (руководство, прим. аутора) је почетком XXI века променило име у Велика регуларна ложа Србије, док је 2007. код државе регистрована и Велика национална ложа Србије. У Србији данас постоје још две легалне масонске обедијенције – Велика ложа старих прихваћених и слободних зидара Србије која је следбеник Велике ложе Југославије и која једина има повељу о оснивању, као и десетак ложа под заштитом Великог оријента Француске. Поред њих, ради и једна женска ложа и једна мешовито мушко-женска ложа у Београду – пише историчар Зоран Ненезић у књизи: Српско слободно зидарство 1764-1914. https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.293.html:381487-Srbija-okupila-masone (приступљено 1. 1. 2023)
[10] „Да одмах на почетку будемо кристално јасни и овде цитирамо шести од укупно седам критеријума регуларности које прописују „Општи прописи о раду Врховног савета Србије 1912“ и који гласи: Но. 6: Одсуство жена на ритуалним радовима“. (…) Нема рационалног објашњења које би забранило женама да упражњавају масонске ритуале у женским ложама. Као што је то случај на многим другим пољима где постоје мушки и женски тимови (у спорту, на пример), тако и у слободном зидарству, нико нормалан у XXI веку не би смео да игнорише и оспорава постојање женских ложа“. Непотписани аутор овог текста, са сајта: https://sirijus.rs/51-4-velika-zenska-loza-srbije-i-mi/ , међутим, оспорава такозване мешовите ложе – које нису масонске већ „комасонске“. (приступљено 3.1.2023.)
[11] Имена писаца масона преузета су из књиге Драгана Т. Павловића, Поетика слободнозидарске књижевности, ауторско издање уз одобрење и помоћ истраживачке ложе бр. 33 Quatuor Coronati Op:. Нови Сад, 2019, 57.
[12] https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.293.html:381487-Srbija-okupila-masone (приступљено 1. 1. 2023).
[13] „Јако је занимљив Киплингов масонски пут, јер је инициран са непуном двадесет и једном годином (што је била граница за пријем у масонерију). Том приликом му је дато специјално одобрење како би ступио у Братство. Примљен је јако млад пошто је Ложи био неопходан Секретар, а то је по процени Браће могао бити само млади новинар Радјард Киплинг. (…) Инициран је у ложу Нада и истрајност бр. 782 у Лахору 15. априла 1886. године, а на степен Помоћника унапређен исте године 6. маја, док је на степен Мајстора уздигнут 6. децембра исте 1886. године. Познати су и радови које је том приликом писао: Порекло Првог степена у Занату. Потом је радио скицу из масонске историје под називом Примедбе на ставове о масонерији. Киплинг је баш ове своје масонске радове користио за своју кратку причу Мадона из ровова у којој Странгвик, рањени војник присуствује упутствима ложе и слуша предавања на тему Зидање храма краља Соломона.“ (Драган Т. Павловић, „Радјард Киплинг: Након мене долази градитељ“, Поетика слободнозидарске књижевности, ауторско издање уз одобрење и помоћ истраживачке ложе бр. 33 Quatuor Coronati Op:. Нови Сад, 2019, 57).
[14] Драган Т. Павловић, „Радјард Киплинг: Након мене долази градитељ“, Поетика слободноздарске књижевности, ауторско издање уз одобрење и помоћ истраживачке ложе бр. 33 Quatuor Coronati Op:. Нови Сад, 2019, 57.
[15] „У масонској традицији се између шестара и угломера веома често налази слово „G”, чија су тумачења бројна и различита. У англосаксонској масонерији је доминантно схватање да слово „G” означава Бога – Великог Архитекту, у складу са почетним словом речи „God“, али има и другачијих семантичких схватања, која слово „G” сматрају почетним словом речи „goodness“ која означава доброту, суштинску одлику слободних зидара. Постоји још једно занимљиво језичко тумачење према коме слово „G” потиче од старе шкотске речи „greegriment“ која означава хармонију или слогу. Друго важно тумачење говори о слову „G” као првом слову речи „геометрија“, основи оперативног заната који је изнедрио модерну масонерију. По трећим тумачењима, слово „G” је настало као почетно слово грчке речи „гносис“ која означава знање и сазнање, толико важне у Слободном зидарству.“, http://tvmls.org/uglomer-sestar.html (приступљено 9. 1. 2023)
[16] Извор: http://tvmls.org/uglomer-sestar.html (приступљено 9. 1. 2023)
[17] Синиша Ристић, Срба Игњатоивћ, Спајајући вале са звездама: лирски распони Милене Павловић Барили, Београд, Апостроф, 1998, превео Никола Бертолино. Подвукла, Б.М. Живак.
[18] http://tvmls.org/uglomer-sestar.html (приступљено 9.1.2023)
[19] Милена Павловић Барили, Поезија, VERZALpress, приредио Милисав Миленковић, Београд 1998, 67.
[20] Ловац са много хртова може бити алузија на грчке митове. Слично као на Милениној слици Артемис, са мотивом из грчке митологије, по којем је Артемида, грчка богиња лова и чедности, пустила четрдесет својих хртова да растргну Актајона, који се хвалио како ју је видео голу док се купала.
[21] Подвукла, Б. М. Живак.
[22] Милена Павловић Барили, Поезија, VERZALpress, приредио Милисав Миленковић, Београд 1998, 83, подвукла Б. М. Живак.
[23] Видети Миленину слику Сликарка са стрелцем на: https://anaarpart.com/2017/11/07/olivera-jankovic-o-slici-slikarka-sa-strelcem-milene-pavlovic-barili/ (приступљено 6.1.2023)
[24] Биљана Миловановић Живак, Лирско копиле и баба-тетке, Центар за културу Пожаревац, 2019.
[25] Бергманов филм Персона: https://www.youtube.com/watch?v=Bf64ShtoXAo (приступљено 10.1.2023)
[26] Исто, 63, прва песма у циклусу Шпанске песме.
[27] https://sirijus.rs/51-4-velika-zenska-loza-srbije-i-mi/ (приступљено 12.1.2023)