Година LVII · свеска 1-3 · 2023

КОРАЧАЛИ СУ

 

ВЕНКО АНДОНОВСКИ (1964) ради као редовни професор књижевности на Филолошком факултету у Скопљу. Један од најчитанијих романсијера и најизвођенијих драмских аутора у последњих петнаест година у Македонији. Освојио је све македонске награде за прозу, драму и критику, а добитник је и међународних награда Балканика (најбоља књига на Балкану), Југра (руска награда за најбољи роман из словенских књижевности) и Кочићево перо. Године 2017. био је номинован за Толстојеву награду, за роман Пупак света. Ове године је добио руску међународну награду Златни витез за драматургију. Дописни је члан Македонске академије наука и уметности. Тренутно живи у Крагујевцу.

 

БОЈАН АНЂЕЛКОВИЋ (Прокупље, 1976) је дипломирао на Филолошком факултету у Београду на Групи за српски језик и књижевност, магистрирао на љубљанском Институту Studiorum Humanitatis из медијских студија и докторирао на Факултету за хуманистичке студије у Kопру из Филозофије и теорије визуалне културе. До сада је објавио књигу поезије Лажни Орфеј (Дом Kултуре Врбас, Врбас 2002) и научну монографију Уметничко устројство Noordung. Филозофија и њен двојник (Umetniški ustroj Noordung, ZRC SAZU, Ljubljana 2016) коју тренутно преводи на српски језик. Аутор је бројних радио емисија, публицистичких, стручних и научних чланака. Био је уредик за културу и одговорни уредник Радиjа „Штудент“ у Љубљани (2007–2012), са којим и сада сарађује као координатор Отворене радио истраживачке платформе „РАДАР“, чији је оснивач. Оснивач је и директор завода за превођење и повезивање југословенских култура „YugoTranslate“ (од 2015). Од 2003. живи и ради у Љубљани.

 

ТАЊА БЕЉАНСКИ (Нови Сад, 1975) пише кратке приче. Уредница је модног часописа L’Officiel Arabia и сарадница часописа WatchTime Arabia. Говори енглески и холандски језик. Живи у Генту (Белгија).

 

ДАНИЈЕЛА БОГОЈЕВИЋ (Ваљево, 1979) дипломирала на Катедри за енглески језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду. Пише поезију и кратку прозу. Бави се преводилачким радом. До сада објавила три књиге поезије: Покрети у сенци птице (1997), Неустрашива Кирка (2005) и Конфузна стања (2018). Добитница је књижевних награда Раде Томић и Српско перо. Члан је редакције часописа за књижевност, уметност и културу Акт и хаику часописа Цвет шљиве. Песме су јој превођене на енглески, пољски, словеначки, македонски и албански језик. Члан је Удружења књижевника Србије. Живи у Ваљеву.

 

МАРИЈА М. БУЛАТОВИЋ (Краљево, 1990) завршила је основне и мастер студије на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета у Београду. Као докторанд, на Филолошком факултету у Београду ангажована је као истраживач-сарадник и припрема докторску тезу под насловом Филозофски концепт тела Мориса Мерло-Понтија и Ролана Барта као принцип естетске недовршености у его-документу. Објавила је научне радове и приказе у зборницима и часописима: Анали Филолошког факултета, Зборник Матице српске за класичне студије, Зборник Матице српске за славистику, Књиженство, Градина, загребачки часопис Treća, швајцарски студентски часопис Сognitio, као и међународни годишњак Aspasia. Књижевну критику досад је објављивала у Свескама, online часопису Libartes и Корацима. Критика на енглеском (преведена на немачки и арапски) о роману Привиђења из сенке Мансуре Изудин објављена је на сајту Qantara.de, огранку Deutsche Welle.

 

МИРКО ДЕМИЋ (Горњи Класнић, 1964). Књижевним и публицистичким радом бави се од 1990. г. Књиге прозе: Јабуке Хесперида (1990), Сламка у носу (1996), Ћилибар, мед, оскоруша (2001, 2005), Апокрифи о Фуртули (2003), Слуге хировитог лучоноше (2006), Молски акорди (2008, 2009), Трезвењаци на пијаној лађи (2010), По(в)ратнички реквијем (2012), Атака на Итаку (2015), Ћутања из Горе (2016), Пустоловине бачког опсенара (2018) и Ружа под ледом (2021). Драмски текст Игре бројева (2017) настао је као предложак за Велики школски час. Објавио је књигу драма Наше домаће ствари (2020). За књигу приповедака Молски акорди добио је Андрићеву награду (2008), а за роман Трезвењаци на пијаној лађи награду Дејан Медаковић (2010). За допринос развоју библиотечко-информационе делатности и културе у Републици Србији добио је награду Ђуро Даничић (2013). За роман Ћутања из горе награђен је наградом Меша Селимовић (2017), коју додељује Компанија „Вечерње новости“ за књигу године на српском језику. Награда Мирослав Дерета за 2018. припала му је за роман Пустоловине бачког опсенара.

 

АЛЕКСАНДРА ДИМИТРИЈЕВИЋ (Приштина, 1989) дипломирала је Историју уметности (2008) са радом Симптоми на представама оболелих, на фрескама у српском средњовековном сликарству. Завршила мастер студије (2014) са темом Иконографија Христових чуда у Дечанима. Студент је докторских студија историје уметности Филозофског факултета у Београду. Научне радове објављивала је у Лесковачком зборнику, Саопштењима, Браничевском гласнику, као и у научним зборницима. Ауторка је више текстова каталога, изложби и стручних критика.

 

БИЉАНА С. ЂУРОВИЋ (Панчево, 1972). Дипломирала је српски језик и књижевност на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду (2004). На истом факултету oдбранила је специјалистички рад (2008) на тему Лаза Лазаревић између романтизма и реализма, а потом и магистарски рад на тему Поезија и преводилачки рад Милана Ћурчина (2010). Докторске академске студије филологије започела је (2019) на Филозофском факултету у Новом Саду. Тренутно је директор основне школе. Области интересовања: српски језик и књижевност, теорија књижевности и општа књижевност. Њена поезија објављена је у часописима Рукописи и Свеске.

 

ГОРАН ЈОКСИМОВИЋ (Страгари, 1959), учитељ. Објавио је збирке песама за децу Учитељ у кратким панталонама (1996), Одакле долази љубав (2006), Дедеће песме (2021), љубавне поезије Ка теби (2016) и спортски споменар У истом дресу (2022).

 

ВЛАДИМИР КОНЕЧНИ (Београд, 1944). Завршио је Филозофски факултет у Београду, а докторирао у области експерименталне психологије на Универзитету у Торонту (1973). Био је редовни професор Експерименталне психологије (1973–2008) на Калифорнијском универзитету у Сан Дијегу, на којем је 2008. добио звање професора емеритуса. Добитник је Гугенхајмове награде за истраживачки рад у областима психофизиологијe емоција, психологијe права и емпиријске естетике. Пише поезију, приповетке и драме на српском и енглеском. Објављене књиге на српском: О небу и блату – две драме (2010), Аутобиографија – књижевни и ликовни експерименти 1986–2011 (2011), Видим – педесет одабраних песама (2013), Атиф – одабране и нове приповетке (2014), Не знам – песме 2013–2015 (2016), Селфи на мосту – проза 2015–2017 (2018), а песме и приче у: Књижевним новинама, Повељи, Корацима, Пољима, Културном додатку Политике, Златној греди, Савременику, Градини и Летопису Матице српске (четири новеле и позоришни синопсис у периоду 2017–2020). Почетком октобра 2022, „Прометеј“ из Новог Сада објавио је његов роман обима 820 стр. – Жудећи за Ољом – Далеки ртови љубави и сазнања.

 

БРАНКА ЛАЗИЋ (Ужице, 2001), студент Биолошког факултета у Београду, пише поезију, хаику поезију, афоризме и критичке текстове. Бави се сликањем. Поезијом и афористичким мислима заступљена је у више зборника. Сарађивала је у часопису Афоризам (Београд), од оснивања до његовог гашења. Редовни је сарадник листа Глас осигураника (Београд). Заступљена је у годишњаку Афоризми и афористичари ’17 (Београд, 2017) и антологији афоризама Женско писмо (приредила Деана Салиловић, 2018). Добитница је награде Сирмијум арт (за поезију, 2013); Мала Лиза (за сликарство, 2015); награде Уније студената Ужица (за есеј, 2016); награде „Кола српских сестара Ужицеˮ (за есеј, 2016. и награде Мала Паприка (за допринос баштини афористичке мисли, 2020). Живи у Београду.

 

РАЈКО ЛУКАЧ (Међеђа код Босанске Дубице, 1952) са македонског језика превео је антологију младе македонске поезије Лирски додекамерон и књигу песама Црне рупе у нама Марте Маркоске (2017). Аутор је четрдесет књига поезије, романа, прича, двеју радио-драма, једне позоришне драме и једне прозне антологије.

 

МИЛИЦА МИЛЕНКОВИЋ (Сврљиг, 1989), мастер филолог српске и компаративне књижевности. Објавила је роман Homunculi (2010), књижевну критику Критичка тумачења (2016) и Канон (2022), песме Мање од длана (2012), Via Militaris, Via Dolorosa (2013), Испоснице (2019), Љубав у Кани и друге песме (2020) и избор из поезије Треће крило (2021). Приредила је Зборник радова ученика школе Активног читања и креативног писања (2018), Сабрана дела I–III Гордане Тодоровић, као пројекат који је подржало Министарство културе и информисања РС у области издаваштва капиталних дела савремене српске књижевности и Живети због песме Гордане Тодоровић (2019). О животу и поезији Гордане Тодоровић објавила је студију Песникиња, ласта земље (2022). Поезија јој је превођена на енглески, мађарски словачки и македонски језик.Члан је Удружења књижевника Србије. За поезију и књижевну критику награђена је Првом наградом Фестивала поезије младих у Врбасу (2011), Првом наградом Фестивала културе младих Србије у Књажевцу (2012), наградом Тимочка лира за најбољу песму, Радио Београд 2 (2012), Мирко Петковић за књижевну критику (2019), Стражилово за збирку песама Испоснице (2019) и наградом Микина чаша на Сићевачкој књижевној колонији (2022).

 

БИЉАНА МИЛОВАНОВИЋ ЖИВАК (Пожаревац, 1972), дипломирала на Катедри за српску књижевност и језик са општом књижевношћу на Филолошком факултету у Београду. Била је дугогодишњи уредник књижевног часописа и едиције Браничево. Уредник је едиције Златна струна на Међународном песничком фестивалу Смедеревска песничка јесен. Објавила збирке приповедака Два дана без Марте (2008) и Лосос плови узводно (2013), драму Непотребни трач (2012), збирке песама А где сам ја и зашто ту? (2017) Лирско копиле и баба-тетке (2019) Грмљавина је дуго трајала (2020) и Гробно место за ненаписане песме (двојезично издање – избор из поезије на српском и руском језику; 2020), Ти међутим: Милошу Црњанском и сапутницима (2022). Објавила је студију на енглеском језику Смисао писања у новом веку или Да ли ће интернет убити књигу (The meaning of Writing in the New Century, or Will Internet Kill thе Book, Transcultural Studies, BRILL, 40-60, 2015). Добитник је десетак домаћих и међународних награда и признања за књижевни и уреднички рад, као и за рад у просвети и култури. Превођена на енглески, француски, немачки, грчки, македонски, бугарски, руски, украјински, румунски, пољски, влашки и словеначки језик. Бави се приређивачким радом и предавачком активношћу у домену креативног писања.

 

МИЛУНИКА МИТРОВИЋ (Сеча Река код Косјерића, 1950) пише поезију, прозу и књижевну критику. Аутор је књига поезије: Биографија душе (1996), Старохришћанска љубав (1997), Додир тајне (1999), Несавладано (2004), Отпис (2007), Листопадне и друге (2010), Зимско писмо (2015), Успутнице (2015), Привремена уточишта (2019); Да нисам: изабране и нове песме (2019); књиге прозе Записи на ветру (2012), Цртежи на води: приче из детињства (2021), Насамо (2022), драму Пољско цвеће у белом бокалу (2004) и књигу критикā и огледа Дарови сусретања (2022). Објављује у књижевној периодици. Живи у Косјерићу и Земуну.

 

МИРОСЛАВ Б. МИТРОВИЋ (1948, Београд), дипломирао на Катедри за арапски језик и књижевност Филолошког факултета у Београду. Од 1973. објављује преводе из класичне и савремене арапске књижевности. Превео неколико књига Нагиба Махфуза, приредио антологију Скривена љубав – хомоеротски мотиви у савременој арапској књижевности. Заступљен са преводима у више збирки кратких прича. Члан УКПС.

 

МИЛОШ МИХАИЛОВИЋ (Београд, 1998) дипломирао је Српску књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду (2017), као студент генерације; одбранио мастер-рад на истом факултету (2022) и започео докторске студије. Романи: Зеон (2013), Ереја (2015), Младунче (2022). Објавио већи број кратких прича и збирку прича Књига одраза (2020).

 

ОЛГА МИХАЈЛОВИЋ БЛАГОЈЕВИЋ (Београд, 1976) је ауторка књиге Поетика хришћанства у савременом српском песништву (2020) и више есеја из области културе објављених у домаћим онлајн магазинима, порталима и штампаној периодици. У часопису Српске патријаршије Православље објавила је серијал чланака о изазовима превођењима Светог писма (2017/18). Са писцем Александром Гаталицом је урадила интервју на тему старогрчке поезије у вези са књигом Хеленска лирика (2015) на платформи „PutUArt”. Радила је лектуру и коректуру издања Библијског културног центра. Преводила је стручне радове на енглески језик. Од 2020. год. има статус слободног уметника.

 

НАТАЛИЈА НЕНЕЗИЋ ГАВРАНОВИЋ (Земун, 1969) завршила је Филолошки факултет у Београду (1991). Књижевним превођењем бави се од 2002; до сада је превела четрдесетак романа савремених руских аутора (Пељевин, Довлатов, Аксјонов, Сорокин, Слаповски, Јерофејев).

 

ЉИЉАНА ПАВЛОВИЋ ЋИРИЋ (Крушевац, 1983) студирала је Славистику као
и Српски језик и књижевност на Филозофском факултету у Нишу. Дипломирани је
филолог за српски језик и књижевност. Ради у основним школама у Сталаћу и
Варварину. Пише поезију, прозу, драме у стиху, есеје и критику. Текстове објављује у домаћим часописима. Бави се превођењем са руског и на руски језик. Објавила je следеће књиге поезије: Од суречја до су(м)рачја (2007); Сетосејачи (2011); Бајка о Пријезди и Јелици (2021); Благо царице Радованице (2022), Без повезаче (2023). Добитница је књижевних награда на пољу поезије као и књижевне награде Србољуб Митић за 2022. Живи у Сталаћу.

 

КАЈА ПАНЧИЋ МИЛЕНКОВИЋ (Рагодешу код Пирота, 1958) гимназију завршила у Пироту, а Филозофски факултет, одсек Социологија, у Нишу. Од 1987. живела је и радила у Урошевцу, у средњем образовању, а од 1999 – у Пироту, где ради као новинар у недељнику Слобода. Пише поезију и лирску прозу. Објављене збирке поезије: Први дан говора (1993), Божји цвет (1994), Мера (1998) , Час новије историје (2016.) , Бескућник у излогу (2017), У два корака (2021) и Лица љубави (2021). Приредила зборник радова на задате теме од својих стихова Сусрети на мосту (2022). Члан Удружења књижевника Србије и Удружења новинара Србије.

ДЕЈАН ПЕТРОВИЋ (Крагујевaц, 1979) дипломирао је на Факултету примењених уметности у Београду – одељење у Крагујевцу на одсеку Примењена графика, Атеље графички дизајн (2005), а магистрирао код професора Ђорђа Живковића и Оливере Стојадиновић на предмету Писмо – Факултет примењених уметности у Београду (2010). Учествовао на преко 30 групних и колективних изложби у земљи и иностранству. Члан је УЛУПУДС-а од 2006, Уметничке групе Енцикло и Арт КГ. Шест пута награђиван из области ликовне и примењене уметности. Ради као наставник Писма у Другој техничкој школи у Крагујевцу и Ликовне културе у Основним школама „Рада Шубакић“ у Гружи и „Вук Караџић“ у Книћу. Учествовао је на пет уметничких колонија у земљи и иностраству. Седам пута награђиван из области ликовне и примењених уметности.

 

ОГЊЕН ПЕТРОВИЋ (Београд, 1981) пише поезију и прозу. Објавио књиге песама: Прекид преноса (2011), Kечеви & Осмице (2011), Потражи на западној страни (2018), Јесен у вртоглавици (2020) и Ноћ се спушта за октаву, ниже (2021). Штампао две прозне књиге – збирку кратких прича Слепи миш и сонате (2020) и аутобиографску фикцију Новела о несаници (2023). Сарађивао са бројним часописима – Акт, Агон, Савременик, Исток, Бдење, Буктиња, Kораци, Повеља, Поља, итд. Објављивао у зборницима, прегледима, панорамама и другим заједничким публикацијама. Добио прву награду на конкурсу Шумадијских метафора (Младеновац, 2011) и исте године награду Студенског културног центра из Kрагујевца за необјављен рукопис. За књигу Слепи миш и сонате добио Златно слово – часописа Акт, за најбољу књигу прозе на српском језику за 2020. г. Приредио и уредио, самостално и у коауторству, неколико ревијалних књига.

 

БИЉАНА СТАЈИЋ (Сплит, 1977) завршила је гимназију „Јован Јовановић Змај“ у Новом Саду и Факултет драмских уметности, Одсек драматургија у Београду. Њена прва песничка књига Ручак за 100 динџи објављена је у едицији Прва књига Матице српске. Објављивала је у часописима Kвартал и Улазница и уврштена је у издање Рестарт – Панорама нове поезије у Србији. Један је од оснивача Alser Culture Ground из Беча. Живи и ради у Бечу, са породицом и мачкама.

 

МАЛИША СТАНОЈЕВИЋ (Рача Крагујевачка, 1949) високо образовање и научна звања стекао је на Универзитету у Београду: дипломирао је на Групи за српскохрватски језик и југо­словенске књижевности, магистрирао на смеру за савремену српску књижевност и одбранио доктор­ску дисертацију. На Филолошко-уметничком факултету Универзитета у Крагујевцу, на Групи за српски језик и књижевност радио је као асистент и као наставник на предмету Културна историја Срба и био шеф Одсека за филологију. Оснивач је Библио­теке Лицеј у години када се навршило 160 година од оснивања Лицеума Књажевства Сербие у Крагујевцу и од те, 1998. уредио је десет наслова за потребе студија филологије. У издавачкој кући „Кораци” Крагујевац уредио је фотомонографију „Крагујевац” и Зборник радова у спомен Радоју Домановићу Лако перо Радоја Домановића. Уредник и приређивач је Сабраних дела овог писца. Објављене књиге: Портрет народнога краља (2005), Тра­гом српскога вожда (2007), Читање поезије (2020), Документи огледала прошлости (2021), Осено дрво живота (алегорично-поетски роман) (1998), Месец у сламеном шеширу (1999), Ходање по ветру (књиге песама, 2015), Епохе и сти­лови у српској књижевности XIX и XX века (хрестома­тија, приредио са Слободаном Лазаревићем). За допринос развоју универзитетске наставе и учешће у многобројним манифестацијама у области културе уручена су му многа признања и захвалнице. Добитник је награде Радоје Домановић, за научно-теоријски допринос сатири, Удружења књи­жевника Србије.

 

БРАНКА ТАКАХАШИ (Вуковар, 1970), јапанолог. Од 1995. живи у Јапану, Белорусији, Русији и Немачкој. Пише прозу и поезију на српском, руском и јапанском, и преводи на / са поменутих језика. Од часописа на просторима бивше Југославије сарађује са Повељом, Свескама, Kвадратом, Градином, Сарајевским свескама… и низом књижевних часописа у Русији (у Књижевним познанствима изабрана је за лауреата часописа за 2020. г., за причу Хасанско језеро). Објављене збирке прича: Првих 37 (Русија, 2008), Месечеве приче (Србија, награда Kњижевног клуба Kраљево за рукопис, 2015), Србија до Токија (Јапан, 2016), Воз са Kрима, женски вагон (Јапан, 2017).

 

СРЂАН ЧЕПЕРКОВИЋ (Краљево, 1982) објавио је збирке песама: Заборављени град (2007), Супермен је барбика (као Херман Штерн, 2017), Народи са мора (2021); приредио књиге: Између плиме и осеке, књигама песама млађих врњачких песника (2018), По замишљеним линијама, књига приповедака врњачких писаца (2022). Приредио је и изложбе: Како је писан филм, ретроспектива Фестивала филмског сценарија (2019), Читање филма, одабрана дела издавачке делатности Филмског центра Србије (2020), Дом поезије, одабрана дела издавачке делатности Народне библиотеке „Стефан Првовенчани“ (2021), Феномен Васко Попа (2022), Планета филма Питера Богдановича (2022), Филмски Пантеон, литература о филму Нишког културног центра (2022) итд. Награде: Матићев Шал (2007), Хаџи Драган Тодоровић (2022). Уређује Кућу сценарија Народне библиотеке „Др Душан Радић“. Живи у Врњачкој Бањи.