Владимир Kонечни
ПОНЕКАД РАЗМИШЉАМ О АНДРИЋУ
Одломци из дневника 2015–2017.
БЕОГРАД
- фебруар 2015.
Призор у мом суседству одмах испод Скупштине у Косовској улици. Испред пекаре познате по посланичкој и полицијској клијентели, један дечак, Ром од око једанаест година, прилази отвореном контејнеру и помало одсутно једном руком претура по њему – читаво време држећи мобилни залепљен на уво. Можда су га звали брижни родитељи да сазнају где је, с ким је и шта ради. Па зар то није разлог број један који родитељи наводе за куповање мобилних телефона својој деци?
- фебруар 2015.
Седим на клупи у Пионирском парку, управо оној на којој је веома давно седела моја нана Клара док сам се као дете играо у близини; она је, наравно, тај дивни паркић звала Дворска башта. Мало читам, а мало замишљено посматрам зграду на садашњем Андрићевом венцу, одмах поред Новог двора, у којој је Иво дуго живео још од пре добијања Нобела. Мало размишљам о нани, мало о Андрићу, а мало читам одломке две књиге. Прва је Вукова збирка народних приповедака. У једној причи, с насловом Чудновата длака, наилазим на реченицу: „Обазревши се да види ђе је ђевојка, угледа је над језером ђе зраке сунчане у иглу удијева, те по ђерђеву везе на поставу [разбоју] којему су жице од јуначкијех перчина”. Изванредно! Мислим да Иво то не би умео да напише. А желео би, итекако.
Друга књига је роман Жена међу динама Јапанца Кобоа Абеа [Sunna no ona, 1962]. Наилазим на овај опис: „Тело му је било тешко као да је лежао на магнетизованом кревету у одећи од гвожђа… при слабом светлу чкиљаво је разазнао новински текст попут ножица мртве муве”. Е то би Иво свакако умео да напише. Мада не знам да ли би желео.
Абеов текст потврђује моје мишљење да је теорија књижевне комуникације која захтева идентификацију читаоца с главним ликом – комично површна.
- март 2015.
Двојица непомичних гардиста у парадним униформама стоје пред улазом у Нови двор. Процењујем да би било тешко видети их с Андрићевих прозора – угао је скоро мртав. У том тренутку, у три после подне, само још једна жива особа у Београду је непомична попут ових гардиста. То је стара просјакиња која на зубатом сунцу немо полуседи-полуклечи уз зид једне оближње зграде са адресом Теразије 47. На табли пише: „Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања“.
- март 2016.
Стојим на сред Ташмајдана окренут лицем према врху Ресавске улице, отприлике на половини птичјег лета од РТС-а до „Мадере”. Време је шућмурасто, тек понека мајка с ушушканом бебом у колицима. Можда због географије Ташмајдана, одједном се присећам Јована Стриковића. У научној емисији 1997, на РТС 1, о клонирању живих створова – поводом тада знамените овце Dolly у Шкотској – учествовао сам са тим неуропсихијатром. После једночасовног програма, мада је већ било хладњикаво послеподне, проф. др Стриковић и ја смо шетали Ташмајданом и потом разговарали неколико сати у башти „Мадере”. Главни предмет разговора није била Доли, већ мој покојни отац, проф. др Јосип Конечни, београдски интерниста-реуматолог. О њему се неколико месеци 1995. године у болници „Свети Сава” у Београду, специјализованој за цереброваскуларне болести, свесрдно, братски, бринуо др Стриковић, тадашњи директор те болнице.
Пуних двадесет година касније, у београдским Књижевним новинама за јануар–фебруар 2016, објављен је на насловној страни топао напис Јована Стриковића о Светом Сави, а другде у броју и моја приповетка Селфи на мосту.
- април 2017, Ускрс
Тачно је подне. На повратку кући из Саборне цркве, моја супруга и ја упућујемо „Христос воскресе” двојици „глувонемих” гардиста пред Новим двором. Учинило нам се да је један мало климнуо главом, а други се осмехнуо.
РЕПУБЛИКА СРПСКА
Прве две седмице марта 2016.
Другог марта аутобусом прелазим Павловића мост, границу на Дрини. Мост је у, ваљда, најружнијем делу те дивне реке. Какво бесмислено раздвајање Републике Српске од Републике Србије. Какав тешко одбрањив облик Републике Српске. Гроза и безумље рата, и наказност нас самих и Америке помамљене својом наизглед безграничном моћи – но и њених дволичних (да не кажем нешто горе) европских вазала, укључујући уједињену Немачку. Додуше Германи, ратоборна дугопамтила, имају у БиХ и Србији своју рачуницу с пореклом у Андрићевој првој половини XX века.
Бијељина: у књижевним и новинским текстовима у Београду између два рата, град се звао Бељина. Не знам шта је лепше. Бељина је чистија, Бијељина звучнија. Андрић је користио и једно и друго, а Ћопића, на пример, не волим још од основне школе. Како му се онај јунак звао? Николетина. То име је можда требало да га учини симпатичним и драгим. Мени не.
Многе полусаграђене цркве и џамије. На главном тргу налази се импровизовано клизалиште, а поред њега су гомиле прљавог снега. Многи дечаци од петнаестак година, као и две-три младе панкерке у црним готским јакнама, клизају се и пуше. То је место за флерт малолетника, као што је био Таш мојих гимназијских дана. Био сам „главни” јер сам поштом добио праве хокејке од ујака из Канаде. Он је био краљевски коњички поручник, заробљен 1941. у Вировитици. Провео је четири године у официрском лагеру у Немачкој и био кост и кожа кад су Американци ушли у логор. Никад се није вратио у Југославију, чак ни у посету. Причао ми је касније у Торонту да је добро знао шта се српским официрским повратницима дешавало у отаџбини после рата. Могло се рећи да је чврсто и неумољиво пригрлио горчину.
У Бијељини сам видео водени торањ из 1908, велелепну аустроугарску грађевину која је очигледно била с љубављу одржавана. А у једном приземном здању, налазио се шаховски клуб „Светозар Глигорић”. Ушао сам и одиграо неколико брзопотезних партија с локалцима који су ми безуспешно дували дим у лице, као кад сам био десетогодишњак у београдској „Славији” у Добрињској улици. Глигорић је преминуо у Београду 2012, у осамдесет деветој години живота. Био је мој дугогодишњи пријатељ. Колико знам, а ако грешим жао ми је, у Београду не постоји ништа с именом тог људског, патриотског и шаховског великана – мада се Глига у нашем граду и родио.
Седмог марта стижем у Бања Луку. Дан је сунчан, но за зимски капут или кожух. Седим напољу, у кафићу на прамцу бродића на Врбасу. Преда мном је мост, а надесно видим звоник, минарет и тврђаву („кастел”) поређане у зеленилу поред реке, као на акварелу с насловом Стара Босна. Кафић не поседује џезве – из принципијелног антитурског сентимента или због малог шићара – те пијуцкам кафу из италијанске еспресо машине. Слушам разговор два пецароша који се, међутим, не понашају пецарошки. Седе на шамлицама на уском кеју, само десетак корака један од другог, а громко се довикују као преко какве набујале реке – о Новаку Ђоковићу и његовој „све бољој игри на мрежи”! „То је под утицајем оног немачког плавушана Бориса Бекера, читао сам на интернету”, објашњава онај гласнији.
Приватног вица ради, поручујем немачко „Beck’s“ пиво. Размишљам о Андрићу. Бања Лука није ни Травник ни Вишеград. Поново читам његову лирску прозу у књизи Ex Ponto. Донекле уживам, али… У ужем смислу, Андрић песнички није раван Овидију: Римљанин га далеко надмашује у појмовној дубини и језичкој суптилности. А у општем смислу, Иво никад није био истински прогнаник. Нити је икад узалуд молио цара Фрању Јосифа за милост. Јесте био у аустроугарском затвору у Марибору од јула 1914. до марта 1915, и у кућном затвору у Зеници две године после тога. Но Марибор и Зеница нису Pontus већ релативно безбедна места за време страхота Првог светског рата. Током те три године кад је писао стихове у прози који сачињавају Ex Ponto, књигу објављену у Загребу 1918, Андрић је био у раним двадесетим годинама – наводно крхког здравља, но ипак младић. Овидије је имао преко педесет година кад је га је цар Октавијан Август изненада, сасвим безразложно, изгнао у Tomis, грчку и римљанску колонију на западној обали Црног мора (садашњу румунску луку Констанцу). Тада, 8. године н. е. остало му је још само девет година живота, током којих је вапио и преклињао свемоћног Августа за милост, а да му охоли, својевољни цар молбу није услишио. Последњу, четврту књигу Посланица с Понта (Epistulae ex Ponto), велики, тугом сломљени песник завршио је две године пред смрт, у шездесетој години живота, 17. године н. е.
Иво, Иво, тај твој наслов који призива поређење…
У центру Бања Луке је новоподигнута Саборна црква Христа Спаситеља. На том месту, стајала је црква Св. Тројице коју су порушили немачки авиони 10. априла 1941. Убрзо затим су је до темеља сравниле усташе. У близини се налазе остаци старе цркве, безоблични – но баш зато дирљиви. Колико су мрзитељског и пакосног уништавања претрпеле светиње српског народа, често од руку наводних хришћана! Покојни патријарх Павле 1993. године је освештао темеље нове – старе цркве. С њим сам два пута разговарао у Патријаршији, а у Војномедицинској академији ми је промрмљао неколико благих пресрмтних речи. Било ми је неупоредиво важније да зна да га волим, него да зна ко сам.
САРДИНИЈА
Четири седмице марта 2017.
Ористано, западна обала. Јуче сам аутобусом стигао у овај стари градић од двадесетак хиљада житеља из Каљарија (Cagliari), главног града Сардиније на југу острва. Главним тргом доминира Елеонора д’Арбореа, велелепна статуа те моћне феудалне владарке овог дела Сардиније у XIV веку, која је била и хероина целог острва. Педесетак метара од статуе, скоро половина монументалне градоначелникове палате је покривена транспарентом на коме пише: DONNE… SOLO AMORE! Радознао сам шта о томе мисли овдашњи женски свет, те прилазим каменој клупи близу Елеоноре на којој чаврљају три гимназијалке. Показујем палцем на транспарент и питам на италијанском: „Да ли баш све жене треба волети?” Гледају једна другу и смеју се. Једна узвикне, „Certamente no!“ Друга се осмели и замишљено каже: „Има много жена разних година које нас три уопште не волимо… умеју да буду зле!”
Мало касније, усуђујем се да зауставим једну озбиљну даму четрдесетих година са актен-ташном и поставим јој исто питање. И она се смеје, па одговара: „Ма какви, наравно не! Видите, градоначелник је кобајаги демократски левичар, а у ствари је повампирени комуниста. Ускоро ће бити 8. март. Можда знате шта је то? Зато је он нашао неке клинце да за мале паре обесе ову глупост не би ли подишао женама. Спремају се избори. Изгубиће их јер је транспарентом сакрио прелепу фасаду коју сви у Ористану, жене и мушкарци, веома воле од детињства!”
Аутобус који ме вози уз западну обалу према Алгеру већ пет минута мили иза неког стада. Моја опсесија је ходање до самог краја тих изванредних структура, без обзира на време и удаљеност. Лукобран код Хераклиона на Криту, дуг скоро три километра, мора да је један од најдужих на Медитерану, али и овај у Алгеру изазива дивљење. На његовом крају, храбро истурен према мору, налази се светионик. То је типично за озбиљне лукобране на Сицилији, Корзици, Криту, Малти, Кипру… Током фотографисања моћних таласа пред светиоником у Алгеру, наочаре за сунце су ми склизнуле у шупљину између две громадне стене. Уз напор и ризик ипак сам успео да их се домогнем.
У малим местима на Сардинији, често се на кућама виде изузетно ружне металне ограде балкона и шипке на прозорима, а ту су и религиозни мурали на католичке теме, но с великом дозом паганизма. На једном таквом, Христос лежи на крсту који је положен на тло, док му једна мушка сподоба спокојно закива леву шаку у крило крста. Како би на то реаговао католички део Андрићеве подсвести? Питам се, јер се присећам да је 1918. драматург Иво Војновић, православни „ужички гроф Војиновић”, рођен у Дубровнику са средњовековном титулом и грбом признатим у Венецији, написао за Андрића да је Србин из Босне, католичке вере. Чести су мурали који представљају ужасне сцене са фебруарских карневала, скоро увек са искревељеним маскама. Најчувенији карневал је Сардиља (Sardiglia) на коњима.
Остајем неколико дана у североисточној Сардинији, у региону који носи прекрасно име Costa Smeralda, што ова обала заслужује. Од супермонденског градића Порто Черво (Porto Cervo) до најјужнијег рта Корзике има само четрдесет километара. Мада је март, те су изванредне плаже махом пусте и често се купам. Једног преподнева, унајмљеним аутом возим се у Порто Ротондо. Тамо ходам бос по каменој стази украшеној рибицама; каменчићи у њиховим очним дупљама су боје смарагда.
Рано је пролеће и небо сунчано, те радници поправљају јахте и граде виле. Са једног градилишта чујем разговор двојице Босанаца. Питам их одакле су. Чуди их што неко пита на језику који разумеју. „Из Сарајева”, каже рано оседели и дубоко изборани човек четрдесетих година. „Ма јок”, смеје се младић поред њега, „матор је, па лаже! Ми смо из Јањићког Врха, села под Зеницом”. Помало безобразно, питам их да ли су чули за Ива Андрића. Гледају ме сасвим бело.
Путујем источном обалом од града Олбије (Olbia) педесетак километара на југ до пикторескне Синисколе (Siniscola). Добијам огромну собу у троспратној кући некад богате властелинске породице; сада је то Bed & Breakfast „Le Grazie”. Франческа, врхунски образована грација касних четрдесетих година, сетна и умиљата на начин на који још увек лепе средовечне Италијанке умеју да буду, прича ми о виолентној историји источне Сардиније. Елена, средња сестра, је на горњем је спрату, „кобајаги болесна”, каже Франческа, а о најстаријој грацији не жели да говори. Одводи ме на велики балкон моје собе и нехајно показује зид оближње црквице. На њему је огроман мурал који као да се диви, како Франческа каже, „локалним психопатама са њиховим маскама за лудницу”. Приања уз мене на балкону и имам осећај да упркос свог учењаштва жели да ме уведе у средњи век Средоземља.
Током доручка следећег јутра, нагло опорављена Елена силази са спрата да би разговарала са гостом. Води ме на велики балкон своје собе и објашњава на које је од околних брда најзанимљивије попети се. Има преко педесет година и жели, како каже, „свеж ваздух разговора са странцем”. Додаје да су маске једно време биле забрањене за време карневала, јер су омогућавале убиства и крвну освету.
Хмм… ово је могла да буде Андрићева тема. Међутим, мада је био конзуларни службеник у Риму (Ватикану), Трсту и Марсеју (градовима не сувише удаљеним) – верујем да никад није био на Сардинији. Мислим да је јасно да Андрић није имао природног авантуризма у себи и можда му то у очима неких критичара недостаје као писцу. За разлику од њега, Д. Х. Лоренс, на пример, рођен седам година пре Андрића, путовао је кроз дивљине Сардиније фебруара 1921. и касније у Њујорку објавио упечатљиву књигу Море и Сардинија[1] [Sea and Sardinia], која никад није преведена на српски.
Елена ме води натраг, до великог стола за којим Франческа још седи као кип. Дотле невидљива кућна помоћница доноси воће и слаткише. Франческа узима са тацне један велики, жути, ружни плод. „Ова квргава страшила су помпије. Турског су порекла и само се овде још гаје. Помпија није ни поморанџа, ни дуња, ни грејпфрут. Ја сам једина у породици која воли да их гризе свеже; опоре су као дуње, али ја баш то волим”. Додаје ми кристалну зделу с комадима ушећереног воћа. „Елена више воли карамелизоване помпије с медом и бадемима. Сама то припрема и прави је мајстор. Пробајте”. Укус је био јединствен.
Провео сам неколико сати на брду изнад Синисколе, није било живе душе. Природа је била дивља, растиње ниско. Са те висине, Тиренско море је било бледоплаво; простирало се безмерно на исток, без иједног острва. Затим сам се обалским путем аутостопом одвезао око седам километара северно на плажу Ла Калета (La Caletta). Опет, нигде никога. Сунце је сијало, али није грејало. Ипак сам скинуо сву одећу и запливао. Дивно, мада досадно с мајушним таласићима. У повратку сам пешачио ваљда три километра према Синисколи, а да ниједан ауто није прошао. На крају се појавио исти мали cinquecento који ме је довезао на плажу. Проседи возач оштрих црта лица и ја разговарали смо као стари знанци. „Сигурно ти Франческа и Елена нису рекле ништа о најстаријој грацији. Она је увек била најлепша и најпаметнија од њих три, али се ове две млађе сада ње некако стиде јер се пре неколико година замонашила. Забрањена љубав, разумеш, на овом острву које не прашта. Можеш да замислиш: ове две су толико модерне и напредних схватања да грација монахиња у манастиру на планини квари њихов имиџ… у овој нашој вукојебини, ха-ха!”
Путујем аутобусом кроз брдовит предео, преко сто километара на југ, у градић Тортоли. Четири-пет редова иза мене у полупразном аутобусу седи млада белкиња с нешто старијим Африканцем. Свађају се гласно, на италијанском. Девојка има дебела плавкаста влакна у својој косурини и на сав глас вулгарно псује момка и „његову Нигерију”. Опојни мирис марихуане допире из њихове свађе. Све то ме не дотиче – али шофер аутобуса се осећа другачије. После дуге клизаве кривине око пола брда, зајапурено гледа у огледало и виче: „Доста вас двоје или ћу вас, тако ми Бога, истерати напоље!” Тишина је завладала, а киша поново почела. Дивљи планински призори, непошумљени с праменима магле, подсећају на Корзику – и Босну.
Реке теку улицама градића Тортоли, а главни трг с коњаником постао је језеро. Дечурлија не вришти и не прска се, муње севају. На минуциозно украшеним плочницима, ужим од пола метра, вода допире до чланака. У главној улици, на киши која лије, стоји црн човек непомичан као статуа: личи на једног имућног фудбалера у тиму Ливерпула. Сат касније, под још јачом кишом, враћам се туда из неког бара. Исти човек кататонично позира Посејдону.
Следећег дана време је прекрасно, те унајмљеним аутом одлазим у оближње сеоце Арбатакс (Arbatax) на мору. Купујем бадеме на пијаци и разговарам с продавачицом. Питам је колико је километара до Каљарија. „Не знам тачно, далеко је, преко планине… никад тамо нисам била и баш ме брига. Радије бих видела Папу у Риму”.
[1] В. Конечни, „Два путника на Сардинији”, Златна греда, Нови Сад, бр. 185/186, 2017.