Година LVI · свеска 10-12 · 2022

КОРАЧАЛИ СУ

 

ЖЕЉКА АВРИЋ (1964, Бања Лука) пише поезију, есеје и књижевне приказе. Аутор је осам збирки песама, члан је УКС и УКРС, више пута награђивана. Прилоге је објављивала у великом броју домаћих и страних часописа.

 

МИРОСЛАВ АЛЕКСИЋ (1960, Врбас) дипломирао је на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета у Београду. Пише поезију, прозу и књижевну критику. Објавио је осам песничких књига. Поезија му је превођена на више језика а књиге изабраних песама објављене су му у Русији и Словачкој. Заступљен је у тридесетак антологија и избора поезије у Србији и иностранству. Добитник је више књижевних награда, међу којима су: Змајева,  Драинац, Вишњићева, Печат вароши сремскокарловачке, Алексије Везилић, Ленкин прстен и међународне песничке награде Капија поезије у Решици (Румунија). Члан је Удружењa књижевника Србије, Друштва књижевника Војводине и Друштва новосадских књижевника. Био је учесник Оснивачке скупштине Удружења књижевника Републике Српске 1993. на Јахорини. Радио је и као секретар Фестивала југословенске поезије младих и управник Народне библиотеке „Данило Киш“ у Врбасу. Био је програмски директор Међународног салона књига у Новом Саду. Сада обавља послове помоћника управника Библиотеке Матице српске. Уредник је трибине Савремени човек и савремени свет у нашој најстаријој научној и културној институцији.

 

СТЕФАН АЋИМОВИЋ (1985, Београд), студирао компаративну књижевност, у Новом Саду. Пише есејистику у области филма, музике и књижевности.

 

СЊЕЖАНА ВРАЧАР МИХЕЛАЧ (1973, Пула) је copywriter и преводитељка са словеначког језика. Од 2019. пише поезију и кратку прозу. Објављивала је у релевантним регионалним часописима, интернетским порталима и независним зиновима. Радови су јој објављени и у двојезичном зборнику Биће боље / Bo že (Kултурни Центар „Данило Kиш“, Љубљана, 2019), зборнику Јужнославенске вечери: сабране расправе и разговори 2018-2020. при Знанственом издаваштву Филозофског факултета у Љубљани, зборнику 52. конкурса Сусрет ријечи 2021, електронском зборнику Блудни стих, те збирци и мултидисциплинарном пројекту поезије, прозе, транспарената и графита отпора Beseda upora, NON-GRUPA, Љубљана, 2022. Њен рукопис Високе воде је похвалило Просудбено поверенство Kњижевне награде Drago Gervais за 2019. г. У склопу трибине Kњижевни петак и конкурса Загребу – ријечју и сликом, награђена је њена кратка прича, а иста је добила и златно признање 42. Државног сусрета мањинских ауторица и аутора Sosed tvojega brega 2020-2021. Рукопис Kад затворим очи видим модро је победио на VIII Пресинговом конкурсу за најбољу необјављену збирку песама 2022.г., а крајем октобра 2022. изашла је истоимена књига. Текстови су јој преведени на словеначки и македонски језик. Живи и ради у Љубљани.

 

РАДМИЛА ГИКИЋ ПЕТРОВИЋ (1951, Врбас), прозни писац. Објављене књиге: Отворите Јеленине прозоре (1978), Намасте, Индијо (1984), У Фрушкој гори 1854 (1985), Милица-Вук-Мина (1987); Разговори о Индији (1989), Преписка Милице Стојадиновић Српкиње са савременицима (1991), Искуства прозе, разговори са прозним писцима (1993), Токови савремене прозе (2002), У потрази за главним јунаком, приче (2003), Српкињин круг кредом (2006); Библиографија радова о Милици Стојадиновић Српкињи (2007), Дневник Анке Обреновић (2007), Ликови у Дневнику Анке Обреновић (2007), Здраво, Индијо (2008), Живот и књижевно дело Милице Стојадиновић Српкиње (2010), Стара прича (2013), Коreja, post scriptum (2014), Вијетнам и девет змајева (2016), А где је Чехов? (2016), Кубанске пријатељице (2020). Превођена је на русински језик. Приредила седам књига Стевана Пешића и шест књига Светозара Петровића. Добитница je наградa: Слободна Војводина (2007), Искра културе (2007), Повељe за вишегодишњи стваралачки и научни допринос (2011), Медаљe културе за очување културног наслеђа (2012) и Љубомир П. Ненадовић (2015).

 

МИЛИЈАН ДЕСПОТОВИЋ (1952, Субјел), књижевник, издавач и посленик у области културе; пише поезију, прозу, афоризме, књижевну и ликовну критику, бави се публицистиком, превођен је на више светских језика. Објавио је 57 књига. Оснивач је и уредник првог хаику часописа на српском језику Паун и књижевних новина Свитак. Канадски часопис Levres urbaines, који финансира Министарство културе Канаде, посветио је 1997. године свој 29. број поезији Милијана Деспотовића (у преводу Мирјане Михајловић) и канадског песника Андре Руа. Приредио је за штампу сабране песме Пауна Петронијевића (1-10). Награђиван је. Члан је Удружења новинара Србије од 1981, Удружења књижевника Србије од 1989, редовни члан Матице српске од 2009. и држављанин Песничке републике у Новом Милошеву, од 2017. Живи у Субјелу, код Косјерића и Пожеги.

 

АЛЕКСАНДРА ДИМИТРИЈЕВИЋ (1989, Приштина) дипломирала је Историју уметности (2008) са радом Симптоми на представама оболелих, на фрескама у српском средњовековном сликарству. Завршила мастер студије (2014) са темом Иконографија Христових чуда у Дечанима. Студент је докторских студија историје уметности Филозофског факултета у Београду. Научне радове објављивала је у Лесковачком зборнику, Саопштењима, Браничевском гласнику, као и у научним зборницима. Ауторка је више текстова каталога, изложби и стручних критика.

 

КАТАРИНА З. ЂУШИЋ (1988, Лесковац) основне и мастер академске студије српске књижевности завршила је на Филозофском факултету у Новом Саду. Професор је српског језика и књижевности у Средњој школи „Ушће” у Београду; била је професор у Средњој туристичкој школи у Београду, када се бавила и новинарством. 

 

ВУК ЖИКИЋ (1998, Београд), дипломирао је 2021. године на Филолошком факултету Универзитета у Београду са темом Деспот Стефан као духовно окo и националнa савест у Константиновом Житију, а годину дана касније мастерирао. Области интересовања су му средњовековна књижевност и српски средњи век, Чехов, Његошева поетика, те српска књижевност XX века. До сада је објавио више научних радова.

 

МИЛИЦА Ж. ЈЕЛЕНИЋ (1990, Шабац), професор српског језика и књижевности, завршила је основне и мастер студије на Филолошком факултету у Београду, где је тренутно на докторским студијама књижевности. Објављивала је радове у књижевним часописима Наш траг (Велика Плана), Липар (Крагујевац), Folia linguistica et litteraria (Никшић), у зборнику Слово Ћирилово (Горњи Милановац) као добитник прве награде за научни рад на конкурсу Трагом Настасијевића (2022). Области њеног интересовања су народна књижевност, фолклорни елементи и митолошки слојеви у савременој књижевности.

 

СОФИЈА ЈЕЛОВАЦ (Пљевља) дипломирала је на Филозофском факултету у Никшићу, одсек Филозофија. Од 2010. ради на мјесту библиотекара завичајног одељења у Народној библиотеци „Стеван Самарџић“ у Пљевљима. Стручно звање виши библиотекар стекла је 2019. Учесник је и модератор на бројним књижевним и културним манифестацијама. Члан је редакционог одбора Љетописа Библиотеке, часописа за библиотекарство, књижевност и културу и уредник је Округлог стола Народне библиотеке „Стеван Самарџић“, на тему завичајних фондова, Рецензент је и приређивач више књига завичајних писаца. Ауторка је бројних стручних радова из области библиотекарства и књижевне критике, објављених у стручним публикацијама и часописима.

 

ТАЊА КОЈИЋ (1996, Брчко) основне и мастер академске студије српске књижевности завршила је на Филозофском факултету у Новом Саду, где је 2020. одбранила мастер рад на тему Представе о жени у роману ‘Корени’ Добрице Ћосића: умјетнички аспект, карактеризација и однос према традиционалним представама и вјеровањима. Научни рад Тање Којић у више је наврата награђиван: током основних студија добила је награду Филозофског факултета за успех постигнут током студија; а након завршене четврте године студија добила је награду за најбољег студента Филозофског факултета за 2019. Наредне године добила је награду из Задужбинских фондова Матице српске као најбољи студент са Одсека за српску књижевност и језик. Тренутно је студент друге године докторских академских студија на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду; ауторка је неколико научних радова, учествује на научним скуповима, а тренутно је ангажована као стипендиста Министарства просвете, науке и технолошког развоја на Филозофском факултету у Новом Саду.

 

СТРАХИЊА КОСТАДИНОВИЋ (Ниш, 2000) је студент историје на Филозофском факултету у Нишу. Пише научне и стручне радове, песме, кратке приче и есеје, за које је и награђиван.

 

МИЛЕНА Ж. КУЛИЋ (1994, Бачко Добро Поље), мастер професор књижевности, тренутно на докторским студијама. Добитница награде Боривоје Маринковић за 2015. и награде Доситејево златно перо за 2019. г. Оснивач је и уредник часописа КУЛТ (casopiskult.com). Члан уредништва часописа Сцена. Интересује се за теорију драмских и позоришних уметности, позоришну критику и историјску театрологију. Објавила је књигу Лет Минервине сове: огледи о позоришној уметности (2017) и приредила неколико. Ради у Матици српској. 

 

АЛЕКСАНДАР Б. ЛАКОВИЋ (1955, Пећ), песник, критичар, есејиста и антологичар. Објавио десет збирки песама, десет књига критика и есеја, књигу путописа Хиландарски путокази, роман Кад куће нисмо закључавали и путописну фото-монографију Хиландар и Света Гора, између мита и историје. Приредио антологију песама о Хиландару XII-XX в., Хиландарје: песничко ходочашће, Кодеров Митолошки речник Божа Вукадиновића и зборник Велики школски час: избор из поема и књига песама изведених 21. октобра у крагујевачким Шумарицама. Уредио две књиге тематских есеја: Његош – ријеч скупља два вијека: зборник радова о стваралаштву Петра II Петровића Његоша 1813-2013 и Бранко Миљковић – моћ речи: зборник радова о песништву Бранка Миљковића 1934-1961. Књига песама Повратак у Хиландар је преведена на енглески језик и објављена у Торонту, док је књига изабраних песама преведена на македонски језик и објављена у Скопљу. За песништво је награђен Кондиром Косовке девојке; за књижевну критику – наградама Јован Скерлић (2014) и Милан Богдановић (2014); за прозу – наградом Григорије Божовић (2017), а за путопис Хиландар и Света Гора: између мита и историје наградом Љубомир П. Ненадовић. Живи у Крагујевцу и Љутој.

 

ЈЕЛЕНА МАРИЋЕВИЋ БАЛАЋ (1988, Кладово) радила је као лектор српског језика на Јагелонском универзитету у Кракову (2013-2014). Запослена је на Одсеку за српску књижевност и језик Филозофског факултета у Новом Саду у звању доцента. Добитник је награда: Боривоје Маринковић (2014) и Доситејево златно перо (2018). У уредништву је Летописа Матице српске. Објавила је две стручне књиге: Легитимација за сигнализам: пулсирање сигнализма (Београд 2016) и Трагом бисерних минђуша српске књижевности: ренесансност и барокност српске књижевности (Нови Сад 2018), као и песничку књигу Без длаке на срцу (Београд 2020).

 

ДУБРАВКА МАТОВИЋ (1982, Ариље) дипломирала је на Филолошком факултету у Београду. Финалиста више песничких фестивала и лауреат Фестивала поезије младих у Врбасу 2006, када је објављена и њена прва збирка песама Имам и немам. Осим тога објавила је збирку песама Млеко (2020). Њена поезија објављивана је и у периодици (Поља, Повеља, Трећи трг, Новости…). Од 2019. је уредник, организатор и модератор књижевног програма АРЛЕММ, и сарадник истоименог часописа ове манифестације. 

 

ЖАРКО МИЛЕНКОВИЋ (1988, Приштина), песник, књижевни критичар и проучавалац књижевности, докторанд на Филозофском факултету у Новом Саду. Објавио књиге песама Кенотаф (2014), Крхотине лета (2019), Свакодневно убијање живота (2022) и књигу есеја Тмина и празнина, Horrorvacui у српској поезији XX и XXI века (2021). Приредио је збирку изабраних песама Драгомира Костића Пут у Микену (2016). Уредио зборнике радова о делу Душана Ковачевића, Петра Сарића, Злате Коцић и Ивана Негришорца: Душан Ковачевић: идеологија, човек, драма (2017), Сарић: светлост, стварање, страх (2018. са Маријом Јефтимијевић Михајловић), Злата Коцић: славуји, љиљани, лестве (2019. са Слободаном Владушићем), Иван Негришорац: поетичке и културолошке доминанте (2020. са Јаном Алексић). Добитник је Годишње књижевне награде Књижевног друштва Косова и Метохије Григорије Божовић за најбољу књигу објављену 2019. Уредник је књижевног програма и књижевних издања Дома културе Грачаница.

 

СТЕФАН МИЛОШЕВИЋ (1989, Београд) завршио је студије руског језика и књижевности на Филолошком факултету у Београду. Преводи руску прозу и есејистику. Тренутно ради на докторској дисертацији из области лингвистичке русистике.

 

МИЛУНИКА МИТРОВИЋ (1950, Сеча Река код Косјерића) пише поезију, прозу и књижевну критику. Аутор је књига поезије: Биографија душе (1996), Старохришћанска љубав (1997), Додир тајне (1999), Несавладано (2004), Отпис (2007), Листопадне и друге (2010), Зимско писмо (2015), Успутнице (2015), Привремена уточишта (2019); Да нисам: изабране и нове песме (2019); књиге прозе Записи на ветру (2012), Цртежи на води: приче из детињства (2021), Насамо (2022), драму Пољско цвеће у белом бокалу (2004) и књигу критикā и огледа Дарови сусретања (2022). Објављује у књижевној периодици. Живи у Косјерићу и Земуну.

 

КАТАРИНА ПАНТОВИЋ (1994, Београд) основне и мастер академске студије завршила је на Одсеку за компаративну књижевност са теоријом књижевности на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду, где је тренутно на докторским студијама. Ангажована је у звању истраживача сарадника у Институту за књижевност и уметност у Београду. Пише и објављује књижевну критику, есејистику, научне радове и поезију у релевантној периодици, научним зборницима и на интернет порталима. Објавила је песничку збирку Унутрашње невреме (Матица српска, 2019, најужи избор за „Бранкову награду“ и „Матићев шал“) и Ритуал пред спавање (Суматра издаваштво, 2022, ужи избор за награду “Милица Стојадиновић Српкиња“). За своју поезију, научни рад и успех током студија добила је бројна признања. Њене песме заступљене су у више домаћих и регионалних антологија савремене српске поезије. Песме су јој превођене на немачки, француски, шпански, мађарски и словеначки језик. Сарађује као извршна уредница са издавачком кућом Трећи Трг. Чланица је неколико жирија за књижевне награде. Живи и ради у Београду.

 

СНЕЖАНА ПЕТРОВИЋ (1977, Нови Сад) дипломирала је на Академији уметности у Новом Саду 2004, на oдсеку Графика, где је потом и магистрирала 2008. године. Докторирала је 2015. године на Факултету ликовних  уметности у Београду. Ради на Академији уметности Универзитета у Новом Саду као доцент на Катедри за графику. Њен уметнички рад обухвата медиј сликарства, графике, цртежа и објеката. До сада је учествовала на преко 200 групних и реализовала 21 самосталну изложбу у земљи и иностранству (Француска, Италија, Немачка, Белгија, Аустрија, Чешка, Енглеска, Шпанија, Португалија, Русија, САД, Канада, Индија, Малезија, Кина, Јапан). Добитница је десетак награда и признања за свој целокупни уметнички рад, од којих се издвајају награде на 6. Токијском међународном тријеналу мале графике 2018. у Јапану и 10. Међународном бијеналу графике „Premio Acqui 2011“ у Италији. Њени радови налазе се у многим приватним колекцијама као и у националним галеријама и музејима широм света.

 

АНДРИЈА РАДУЛОВИЋ (1970, Подгорица), књижевник, уређивао је више часописа за књижевност, културу и умјетност, есејиста, публициста, књижевни критичар, антологичар, преводилац. Објавио је следеће књиге: Поглед с моста (1994), Знак у пијеску (1995), Поноћ на Дону (1997), Огњено ребро (1998), Ријеч са југа (2000), Анђео у пшеници (2002); Огњено ребро (2003), Снијежна азбука (2007), Звоно (2008), Бивше краљевство (2010), Бијела пчела Волта Витмена (2015), Кад бих плакао као виноград (2018), Генерал и ласта (2021). Поезија овог песника преведена је на руски, енглески, бугарски, италијански, румунски, шпански, грчки, мађарски, арапски, дански, словеначки, македонски, пољски, шведски, украјински, француски, бјелоруски, њемачки, хебрејски, чешки, словачки, турски, свахили, бенгалски, јерменски и татарски језик. Састављач је и две антологије поезије: Чувај се старих писаца (Панорама најновије поезије у Црној Гори, 1997) и Језерски врх (Антологија поезије поводом 200. годишњице рођења Петра II Петровића Његоша, 2013). Аутор је низа текстова из света културе и уметности у дневним и међународним реномираним листовима, новинама и часописима. Добитних је бројних књижевних награда и друштвених признања. Живи у Подгорици.

 

СВЕТЛАНА РАЈИЧИЋ ПЕРИЋ (1974, Крагујевац) је докторирала са тезом Поетика игре у српској књижевности ХХ века (Љ. Мицић, М. Тодоровић, С. Богдановић, М. Павић) на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу. Пише књижевнонаучне студије, књижевну критику и поезију. Објављивала је у часописима Наслеђе, „Лицеум“, Липар, Кораци и Стање ствари. Ауторка је предговора сабраних дела Славка Богдановића Инвентар дисцернације (2018) као и рецензије за књигу истора аутора под називом Дивља слобода уметничке авангарде, Група КÔД у документима и времену (2022). Ради као професор у Првој крагујевачкој гимназији.

 

ВЛАДИМИР РИСТИЋ (1954, Јагодина) до сада је објавио следеће књиге: Пулсирање сенки: еранос (2002), Небески бик: роман у пет-шест слика и педесетак сличица (2009), Тајна танга: роман-тракта о ономе што обично угњави (2013). Живи и ствара у Крагујевцу.

 

МИРОЉУБ ТОДОРОВИЋ (1940, Скопље), песник, есејист, прозни писац, мултимедијални уметник, оснивач српског неоавангардног покрета сигнализма. Објавио следеће збирке поезије: Планета, Сигнал, Kyberno, Путовање у Звездалију, Свиња је одличан пливач, Степениште, Поклон-пакет, Наравно млеко пламен пчела, Тридесет сигналистичких песама, Гејак гланца гуљарке, Телезур за тракање, Инсект на слепоочници, Алгол, Textum, Чорба од мозга, Chinese Erotism, Нокаут, Дан на девичњаку, Заћутим језа језик језгро, Поново узјахујем Росинанта, Белоушка попије кишницу, Soupe de cerveau dans l’ Europe de l’ Est, Видов дан, Радосно рже Рзав, Трн му црвен и црн, Амбасадорска кибла, Сремски ћевап, Дишем. Говорим, Румен гуштер кишу претрчава, Стриптиз, Девичанска Византија, Гласна гаталинка, Испљувак олује, У цара Тројана козје уши, Планета, Смрдибуба, Звездана мистрија, Електрична столица, Рецепт за запаљење јетре, Азурни сан, Пуцањ у говно, Гори говор, Фонети и друге песме, Паралелни светови, Плави ветар, Рана, реч и песма, Златно руно, Свиња је одличан пливач и друге песме, Љубавник непогоде, Глад за неизговорљивим, Киборг, Пандорина кутија, Ловац магновења, Из ока сневидећег. Објавио је садамнаест књига прозе и двадесет књига есеја и полемика, као и три књиге за децу. Аутор је следећих антологија: Сигналистичка поезија, Конкретна, визуелна и сигналистичка поезија, Mail Art – Mail Poetry. Превођен је и објављиван на више језика у антологијама, зборницима, каталозима, листовима и часописима Италије, Мађарске, Аустрије, Немачке, Француске, Шпаније, Португала, Швајцарске, Чешке, Пољске, Литваније, Шведске, Русије, Финске, Исланда, Велике Британије, Данске, Холандије, Белгије, САД, Канаде, Мексика, Уругваја, Бразила, Нове Каледоније, Јужне Кореје, Јапана и Аустралије.  Имао је четрнаест самосталних, а излагао је на преко шест стотина колективних међународних изложби цртежа, колажа, конкретне и визуелне поезије, мејл-арта и концептуалне уметности. Живи у Београду.

 

ОЛЕГ ТОМИЋ (1968, Нова Градишка). Студирао је на Филозофском факултету у Загребу, а од 1991. године живи у Суботици. Објавио је збирку поезије 7 иза вилице (1993), књигу кратких прича Орсо Негру (1997), те романе Инкогнито (2001), Оut of the blue (2002) и Француски календар (2006).

 

ЈАСМИНА ТОПИЋ (1977, Панчево) пише поезију, повремено прозу, есеје и књижевне приказе. Објавила је седам песничких књига и неколико прича у различитим књижевним пројектима. Уређује Рукописе – зборник поезије и кратке прозе младих с простора еx-YU (Дом омладине Панчево), а координатор је и уредник песничке едиције Најбоља (Удружење књижевника Панчева). Песме су јој заступљене у прегледима и антологијама савремене српске поезије, и преведене на неколико језика. Добитница је неколико резиденцијалних програма за писце (Култур Контакт, Камов резиденција, РОНДО Грац, Балтички центар за писце и преводиоце, Традуки, Кремс, Reading Balkans). Добитница је следећих књижевних награда: Матићев шал (2002), Душковићева звона (2002), Милица Стојадиновић Српкиња (2021). Модерира књижевни програм у Панчеву.