Софија Јеловац
ДЈЕЦА ОД ГЛИНЕ

 

Мирко Демић: Ружа под ледом

СКД „Просвјета“, Загреб, 2021.

 

Кад год нестане нечег од тог трога:

Божјих суза, прашине или сунца

 – људи умиру.

Мирко Демић

 

 

            На раздјелници свијетла и таме, трагач за изгубљеним сном, аутор овог романа од прича, довољно је храбар да, као и у претходним књижевним остварењима, погледа ништавилу у очи, а опет човјечански нејак, те у таквом лавиринту игроказа дрхти пред љепотом избора. Стога је и ова Ружа, ово аутентично биће под ледом, бесмртно цвјетајућа пишчева патња и бол за животом као таквим.Ћутања из Горе распричала су се у новом роману Мирка Демића, који препознатљивим, авангардним књижевним стилом и узнемирујућом поетиком, доводи у питање сваки овјештали компромис, протезу, помагало за живот. Тако и ови, посвећено одабрани записи, романескно увезани у особит умјетнички вијенац, искачу из уобичајеног наративног клишеа, и свједоче дубоку драму људског постојања и исконске упитаности. Пишчеве, али и читаочеве. Јер сва та „бјежања из туђег у туђе“, кроз која нас аутор у својим књигама враћа себи самима, наводила су на ову, „балчаком опасне сабље“, откривену ружу у пупољку.

            Сваки вјешто одабрани завичајни раритет, попут „наврбабиног српа“, „мајчине фотографије“, „уклетог раскршћа“, „покиданих крављих ланаца“, „циганског казана“, „ивера и кладе“, „маћехе без лица“, „Раденске са три срца“ и бројних других, слути по једну душевну жетву, којом аутор распирује старе ватре чаробног естетског тројца, умјетника у дјелу, дјела у реципијенту. Огољеност и искреност стваралачке уобразиље подражава један посве другачији естетски миље, који захваљујући снажним експресионистичким и надреалистичким обојеностима, избјегава замке савременог стерилног казивања, јер без тих паганских пикантерија из прве руке, умјетничка жетва не може постати озбиљно духовно ходочашће.

            Захваљујући префињеном списатељском сензибилитету, који гради кроз магијски однос према збиљи, аутор на маестралан начин не преза од коначне искрености, доводећи на тај начин казивано до свршетка, до своје слике и прилике, а да то опет не поприми обрисе сензационализма. Напротив, цијела Ружа нам се представља као аналогија времена у времену, човјека у човјеку.

            Једна оваква перцепција времена и простора могућа је само кроз човјека као страдално биће. Биће које је у сваком тренутку једнако приправно за љепоту и анархију, за живот и умирање, за смијех и сузе. А гдје осебујнији и типичнији миље за овакву животну пасторалу можемо наћи, до у породици.Тако су личности, уткане у ову романескну цјелину, актери једног великог игроказа, чију фаталност дугујемо сваком играчу понаособ. Стога је сваки Демићев лик довољно и трагичан и комичан, и њежан и груб, и разуман и луд, како би одговорио великој сцени „усправног умирања“. Све то није било једноставно представити и испричати без ноте бурлескног, која демистификује људску немоћ, таштину, патњу. Аутор је на тај начин додатно оживотворио своја казивања и мајсторски заголицао читаочеву знатижељу, приправну на радост тамо гдје се очекују сузе, и обратно. Све ово указује на ту чаробну, исцјелитељску моћ књижевноумјетничког, да са плећа своје дјеце одагна оно што је живот натоварио, а што „ни коњ не би повукао“.

            Као и у претходним књижевним остварењима, умјетнички брус свеприсутној патњи и страдањима исклесао је нови лик, осјенчен благом иронијом, озвучен завичајном нотом, окрилаћен будућим неизвјесностима. Стога ова породична сага, баш као и ружа засађена мајчином руком, свједочи како се историја може читати унатрашке. Од садашњег тренутка, који је увијек и будући, ка оном који се већ десио, ка дјетињству свих дјетињстава, ка почетку кога нема. На тој граници „између сна и буђења“ нема мјеста доколици и носталгији, колико свеприсутној интенцији да сваки пут, из записа у запис, дотакнемо то „ледено оканце“, из кога ће напупити нова чежња.

            Иако је свака прича свијет за себе, „Успављивање пророчанством“ био би њихов заједнички поднаслов, јер осјењава перманентну пишчеву намјеру, која из записа у запис свједочи неисцрпно богат антрополошки мозаик, који је у прологу сваког следећег умјетничког казивања. Стога са посебним уживањем читамо исповијести, које као есенцијални путокази и реминисценције непатвореног живота, у свом обиљу љепоте и туге, наивности и убјеђења, најдубљих страхова и изневјерених очекивања, воде у обећану земљу, у којој се само „камењем и праћком“ приче можемо заштитити од „маћехе која се прокрупњала до џиновских размјера“. Оне су понајмање пуке успомене из дјетињства, колико су катарзични мач који „расијеца вријеме“, попут старог часовника на зиду собе поштаревог сина. А расијеца управо магновење виртуалне збиље у којој данас живимо, „нараслог цепелина“ који нас окружује, и коме се можемо супротставити само „Минђасовим“, донкихотовским маниром.

            Свака Демићева прича креће лежерно, баш онако како једна прича и треба да почне. Њен повод је уобичајен, животни, баш као и у сваке друге из споменара наших претходних живота. И таман када нам се учини да смо лијепо ушушкани пред очекиваним епилогом, писац направи тај изванредни, књижевноумјетнички епохе свега подразумијеваног и тривијалног, радикални заокрет ка суштини реченог, поентирајући у самој завршници дубоко рефлексивним запажањем, које читаоца помјера из претходне лежерности, и враћа на почетак. Овај списатељски маневар на малом простору, стилистички украшен до перфекције, свједочи и потврђује једно невјероватно јаство и културу језика, којом виртоузи књижевног пера, као што је Демић, реченом удахну живот мимо сваког унапријед одређеног концепта. Овакав књижевноумјетнички стил омогућава реченом да се у старту осмјели, покаже у пуном феноменолошком сјају, и похита у сусрет читаоцу, превазилазећи оквире појединачног искуства.

            Тако ови кратки записи из породичне хронике пркосе сваком упоришту и уопштавању, чувајући љепоту завичајне чежње, која увијек изнова открива свијет у свом његовом пијанству, болу, непредвиђености. Стога је свака нова прича, као следећа епизода противљења буђењу, истовремено подсјећање на ону актуелну тачку на којој стојимо, а са које „пуца видик на непрегледну пустолину људског заборава“. Све ово не би било могуће без потпуног синестезијског доживљаја, којим писац испреда своје дубоко интимне рефлексије, а које код читаоца побуђују аналогна осјећања и немире. Док богобојажљиво ослушкује глас мајке која започиње пјесму на другачији начин од осталих жена, аутор том „вибрирајућом нити која испушта сјетан тон“ развезује и прекида и наше пупчанике, побуђујући успаване стрепње, откопавајући запретане трагове. Дјечачка брига и маштовитост иду и корак даље, па спашавају оца који се попут паука и јунака из стрипова спушта низ зид. Гротескност доживљеног и „виђеног“ истовремено, своју кулминацију остварује пред Николиним „дубоким сном“. Свечани доживљај одра на коме лежи другар Никола, а који знатижељни дјечак перципира као „отворени сандук прекривен прозирном бијелом копреном која се лелуја на повјетарцу који је долазио кроз отворен прозор…око његове главе и по бијелој кошуљи поређане јабуке, банане и наранче“[1], постаје и привлачна трпеза. Пред недореченим призором, до тада невиђеним, отима се искрено признање: „Никад толико воћа нисам видио на једном мјесту. Завидио сам Николином рају.“[2] Одсуство и далекост сваке логике, пред необичном сликом са којом се мали јунак суочио гледајући у одар преминулог другара, пророчки су трасирали све његове будуће упитаности, које се никада нису задовољиле неким смисленим одговором, увијек приправне за ту последњу и највећу могућност. Те упитаности обиљежиле су и његов књижевни рад, умјетнички стил, философско-естетску поруку коју оставља у креираном.

Стога не чуди што свака, наизглед лежерна прича из породичног споменара, узнемирава на свој начин, огољава живот до најмањих детаља, раскринкава сваку претпостављену промисао, сигурну луку, рецепт за срећу. И као што је „сваком оцу суђено да закасни у трку за кћерком која се одлучила за удају“,[3] тако је и наш аутор научио да закасни свугдје гдје је могао да прекине увијек исти маскенбал, под чијим плаштом се играмо људи. Та покладска навика из раних дјечачких дана постала је мантра, са којом се упустио у чудесни свијет књижевног стварања, „упркос свему“.

            Архетипске, симболичке слике дјетињства, којима аутор усмјерава ток романа, кроз перманентну испреплетаност митолошког и реалног, употпуњене су сензибилним тренуцима, који су посебна со овим записима. Рекло би се да управо они дају ту особиту романескност испричаном. Дубока и снажна осјећања код читаоца побуђују записи посвећени мајци. Ови осврти никога не остављају равнодушним зато што не остају на разини сентименталног и емотивног, већ кроз једну онтолошку упитаност предочавају дубоко интимни, идентитетски однос. Тако аутор мајку посматра из више временских перспектива. Из времена када је она била само дјевојче са црно-бијеле фотографије, када је била сасвим равнодушна за његове „заслуге“, и није сањала да ће бити баш његова мајка. Из времена када је мајка „подупирала“ све оне који су га вољели и „умањивала сваку мрзост“, а он проживљавао дубоку драму њеног умирања. И коначно, из садашње перспективе, када је мајка отишла, а он „бјежи и узмиче“. Иако аутор ово узмицање оправдава недостатком „мјеста“ које се може мјерити близином или удаљеношћу од мајке која више није ту, чудесно нам се открива сазнање да је то мјесто управо ова књига.

            Боје у везу завичајног гоблена писац је употпунио брижљиво одабраним семантичким ексклузивитетима, које с времена на вријеме као цвијет заодјене на ревер својих прича. Уз помоћ таквих језичких украса, као што је израз „зађевојкати“ умјесто „запјевати“, води нас до „саме ивице метафоричности“, ивице на којој се ствар самооткрива у пуном свијетлу. За овај трик су мјештани Горњег Класнића, Петрове Горе и цијеле Баније врло добро знали, слутећи како се цијели живот у једном тренутку може претворити у велику метафору. Стојећи стално на тој ивици, знали су за трик у коме „дјечак може бити краљ“, а дјед Петар постати свети дјед Петар. Стога су сви они заједно јунаци приче у којој нема главних и споредних ликова, приче која се увијек изнова исписује, баш као што је и Петровачка цеста пјесма која се понавља. У том смислу, Ружа под ледом превазилази границе аутобиографског казивања, чији би циљ био испоставити читаоцу један континуитет властитог постојања. Напротив, она је сва саткана од релација и обзира, од карактера који аутентично и вјерно доприносе незабораву историјског, културног и духовног бића једног народа, који је на прелазу два миленијума морао да напусти своја огњишта и потражи неку своју залеђену ружу, „испод које ће све опарано изнова исплести“[4]. Она је роман-есеј који своју изузетност дугује другом и другачијем, коме је аутор дао предност, јер је разлика у „хиљаду ријечи“, а истост у осмијеху који је „способан да заврти читаву васиону“[5].

 

[1] Мирко Демић, Ружа под ледом, СКД „Просвјета“, Загреб, 2021, стр. 93.

[2] Исто, стр. 93.

[3] Исто, стр. 109.

[4] Исто, стр. 142.

[5] Исто, стр. 137.