Страхиња Костадиновић
РЕЧНИК ЗАЉУБЉЕНИКА У СВОЈ ЖИВОТ

 

Ненад Станковић: Ђевђир

Суматра издаваштво, Шабац, 2021.

 

Налазећи себи место између дигиталног и аналогног, анонимног и јавног, личног и колективног, поетског и прозног, историјског и рецентног, Ненад Станковић успео је да у свом Ђевђиру процеди оно што је поетично у нашим животима и што је чекало своје окњижење. Ова наша животна искуства и нагомилане импресије у књижевност улазе у облику који је савршени пресек кратке приче и песме у прози оствaрен најпре на Фејсбуку. Краткоћа диктирана динамиком ове друштвене мреже у први мах оставља утисак фрагментарности, но уласком у сваку од, у овој књизи сабраних прича, открива се да оне нису само део мозаика, већ свака може бити мозаик сâм за себе.

Наслов овог приказа може да упућује и на то да се нисмо определили да Станковићеву књигу сврстамо у збирке кратких прича, међутим жанровско одређење није нам био примарни циљ. Два су разлога за овакву његову формулацију. Најпре, Станковићево дело по свом духу, понекад и стилу, представља српски наставак низа Речникâ заљубљеника у… преведених код нас највише са француског, а чији је уредник у „Службеном гласнику“ Бранко Кукић. Ситна задовољства, љубавна страст, тело, кулинарство и многи други аспекти свакодневице схваћене најшире могуће, који су нашли место у овим речницима, пропуштени су и кроз Ђевђир наших садашњих животних прилика несхватљивих без упућености на скорију прошлост коју овај првенац никада не пропушта да призове. У прилог овоме навешћемо да су готово у потпуности у маниру неке забавне енциклопедије за интерну употребу исписане приче Кох (202–204) и Имбецил (205–206). Други разлог за овакав наслов састоји се у изузетном међусобном кореспондирању прича, особито оних које се налазе здружене у једном од седам циклуса (Изласци, врелине, ноћи; Град, портрети; Пролећа; Периферије; Двориште; Кућа; Пут) омеђених Прологом и Епилогом. Ниво њихове повезаности захваљујући богатом, на тренутке чини се непрегледном, каталогу, посредно достиже форму неназначеног хиперлинка карактеристичног за текстове на интернету, а насталог у лексикографској средини. Узајамност и унутрашњи дијалог прича у Ђевђиру, повремено праћено и извесним понављањима, условљени су јединством које је иманентно животу самом и које постаје видљиво само онима који, попут аутора, имају потпуно поверење у њега.

Током читања већине прича из Ђевђира десиће вам се да помислите да сте управо то написано дуго носили у себи, али нисте умели да га изразите. Овај хоризонт испуњених очекивања створен је вештином Ненада Станковића да, очувавши у писаном изразу слободан и асоцијативан ток мисли у виду честих набрајања, не посегне приликом трагања за темама ка маргинама. Свестан да је и елита, без обзира на све одлике, и даље горња маргина једног друштва, као и да већина није на доњој маргини, он се посвећује свету оних заборављених ван екстрема. Главни путоказ у истраживању ове књижевне terra incognita-е била му је добра вера да своје аутобиографско као појединачни опит живота није ван оквира заједничке представе о животу која се непланирано негује и баштини у ликовима драмâ Душана Ковачевића и серијâ Синише Павића и Радоша Бајића, или у савременим бисерима народне мудрости и новим фразеологизмима које у причама помиње. Даље, ауторова интуиција у потрази за еуфонијом изоштрена је до крајњих граница, те доприноси стварању препознатљивих слика. Неговање унутрашњег сагласја у реченици изродило је богатство језичких иновација. Неологизми, међу које бисмо сврстали и креативне, у духу енглеског језика зделане, синтагме – који су већ постали добро познати и због тога им се може доделити епитет „ђевђирски“– исковани су пажљиво, како не би пореметили мелодију мисли и учинили је рогобатно дугом, али и како би се описало до сада ретко описивано. Сличну функцију одржавања природности и звучности приповедања имају и прелом реченице који дозвољава да мисао, као у причи Со (221-223), побегне у стих, као и сведена и функционална интерпункција која је резултат генезе ових прича на Мрежи.

Поменута интуиција доноси и својеврсну карактеролошку ономастику најексплицитније представљену у причи Лидија (159–161). Она се, осим на повезивању значења и звучности, заснива на свести о томе да у свом уму повезујемо одређена имена са одређеним особинама и типовима људи, те се на почетку приче Службеница (182–184) нуде њена могућа имена: „Миладија, Миланка, Милка” (182), а нешто касније се напомиње да она никако није нека „деградирана лелица (sic!)” (183). Такође, присутна је и тежња одупирања сваком обезличењу које од научног уопштавања, преко лажног егалитаризма, води до поништавања аутентичног лика човека (чиме се аутор најсликовитије бави у причи Партнер,149–151). Обезличење је скоро па укинуто и када је реч о природној дистинкицији између уметника и уметности коју је створио. Ђевђир је постао више од посуде из кухиње, наслова једне књиге или популарног псеудонима са друштвених мрежа. Он је лирски субјекат који није проста рефлексија аутора, него аутономни поетски лик настао удвајањем његовог творца који га је послао у средиште ствари.

Узрок успешности горе споменутих интуитивних поступака јесте један крајње оптимистични поглед на живот који у свему, упркос свим недостацима, види макар мало више од очигледне датости коју не испушта да констатује. Приказани космос делује хаотично и неподесно да прими чак и атомизирану целину живота, али испод површинске буре која поприма наизменично трагичне и вашарске црте, у њему је још увек све на свом месту. Космос и даље представља зачудни поредак. У овом метафизичком и сазнајном оптимизму огледа се утицај хелиотропне мисли Драгана Стојановића који се најлакше уочава уколико се прича Ђубре (105) упореди са песмом У ово време из збирке Године Д. Стојановића. На истом фону се развија и специфична молитвена захвалност која се једном појављује у обличју кратке здравице и призивања благослова за изумитеља кафетина у причи названој по том леку (58), док на другом месту, у причи Глад благословена (32–33), наилазимо на молитвене вапаје који благодаре за осећај глади – будући да је он доказ да смо живи. Идентичну атмосферу нарочитог духовног сазнања доноси нам, такође, парафраза оних речи из Новог Завета које је руља током суђења упутила Христу, а које су у причи Шаран (64–65) стављене у контекст његове незаслужене судбине у супермаркету и нужности човековог огрешења.

Посебну ноту овом делу даје и свеприсутна југоносталгија која најчешће испливава неочекивано, на пример при употреби неког бирократског термина из доба самоуправног социјализма на месту где га вероватно не бисмо искористили, или спомињањем неке више непостојеће робне марке. Она није пропагандна и пројектована, већ излази из неминовног наслеђа С(Ф)РЈ, као егзистенцијална меланхолија „мало пре Јагодине, а после Светозарева” (264) која не тежи лажном политичком помиритељству. Ненад Станковић показује колико је то наслеђе дубоко у нама, колико оно припада нама и ми њему, и да га не треба поништавати, јер је и даље толико живо да Мира Фурлан „може и сад да роди Југославију” (246). Истовремено, ово дело није остало ни без јасног одблеска културног рата у Србији. Не увиђајући потребу да се сврстава ни на једну страну, аутор нам ипак не ускраћује своју крититику „Библије Друге Србије” кроз причу Паланка (109–110), којом само јасно доказује да је свој Ђевђир поставио негде изнад обе Србије, или, боље речено, негде где су ови концепти лишени пресудног значаја за разумевање уметности и уживање у њој.

Ни од чега што је у Ђевђир ушло није се ништа тражило, али се добијало све. Овакав књижевни експеримент екстракције можемо окарактерисати као ослобођење мноштва лакше и теже ухватљивих детаља света око нас и у нама од претенциозних интерпретација и задњих намера које прати и ослобађање аутора од дужности апсолутног господара ситуације у првом или трећем лицу. Због овога, све у Ђевђиру дише својим непоремећеним ритмом, отварајући простор да наслутимо и његову документарну вредност у будућности. С једне стране, не поседујући намеру да буде ауторитативно сведочанство једног времена, а с друге стране, конзервирајући описаном ослободилачком интенцијом стање ствари – ова књига има потенцијал да буде сврстана у ред најбољих извора за проучавање приватне историје Срба почетком трећег миленијума и њихове културне антропологије. Прецизном феноменологијом домаће материјалне и популарне културе представљено је шта све остаје за нама, а чега нисмо свесни.

Неусиљена непосредност у казивању обогаћена приступачном интертекстуалношћу која, наведимо само два примера, обухвата са ума сметнуте ликове из прочитане лектире за основну школу и заразне текстове некада новокомпонованих народних песама које је Иван Чоловић својевремено сврстао у „дивљу књижевност” – омогућава да овој књизи приступимо као добром пријатељу који нам је проверени тумач стварности и подсетник на наша добра и лоша дела. На нашу запитаност тај пријатељ даје најизнијансираније одговоре који га инспиришу да свој говор претвори у жељену проповед и тражени бедекер. Читалац осећа близину и због избора места из крагујевачке топографије који је начињен на начин тако да су она уједно општа места наших живота, али и због суптилног еротског набоја који долази до изражаја у правим тренуцима. Ђевђир нам је зналачки наново објаснио како препознати (уметничку) виталност, да се изразимо „ђевђирски“ – староновог живота.