Светлана М. Рајичић Перић
РЕСТАУРАЦИЈА УМЕТНИЧКЕ (НЕ)СЛОБОДЕ, ИСТИНА КРОЗ ПУКОТИНЕ ВРЕМЕНА

 

Славко Богдановић: Дивља слобода уметничке авангарде, Група КÔД у документима и времену

ORION ART BOOKS, Београд, EU-LINK, Нови Сад, 2022.

 

Монографија Славка Богдановића Дивља слобода уметничке авангарде, Група КÔД у документима и времену, праћена time-line изложбом радова новосадске поставангардне и концептуалне групе КÔД у галерији „Мењачница“ Goethe института у Београду, постављене током новембра 2022. године, донела нам је минуциозни преглед концепата и пројеката ове групе с краја шездесетих и почетка седамдесетих година XX века. Тиме је обележен својеврсни јубилеј, пола века и кусур од оног времена, које је довољно далеко да га се млади не сећају, а довољно близу да га актери нису заборавили. Изложба има карактер како рестауративне носталгије за све учеснике и сувременике, али је и за нас данас њен значај вишеструк. Излазећи из анонимности у јавни уметнички и друштвени простор, уметност Групе КÔД свакако врши уметничку интервенцију, помера хоризонт очекивања за данашњу продукцију у целини. Она ствара једну нову интерпретативну заједницу као жељену утопију КÔД-оваца да се руку под руку са посматрачем ко-луденсом удруже у новог ствараоца, оног ко ће подржати захтев за апсолутном слободом, за човека појединца, за уметника и групе. Тај стваралац ће разумети да је слобода говора и деловања, прокламована Уставом из 1963. године заправо била параван за најригидније процесе против политичких неистомишљеника и противнике модернистичког mainstream-a, да су проглашавани политичком уметношћу и провокацијом, а заправо су желели да се изразе авангардно, анархистички, слободно. Читамо сведочење из прве руке, одбрану у једном процесу који не застарева, изговорену као ехо за будућност из грла директног учесника, члана Групе КÔД – Славка Богдановића Даде.

Направивши разлику између историјске авангарде, а уједно сврставши се у њен оквир, Богдановић твори назив „уметничка авангарда“, довољно свестан да се није радило о неоавангарди која је превасходно оперисала знаковношћу и формалним иновацијама и тако се поистовећивала с авангардом с почетка века. Ова потоња, уметничка, као субверзија друштвеног поља криком креативне младости, својом пароличношћу и зачудношћу, довољно је авангардна и још више неопходна сваком времену, будући да је у самој природи сваке авангарде императив креације, иновације, и над свим – афирмације начела слободе. Та и таква слобода какву су они тражили политизована је на више начина, од непожељног усвајања уметничких идеја са Запада, до бесмислених оптужби за рушење система, а потом као застава у представи широких слобода изражавања за очи страних посматрача домаће јавне културне политике у периоду социјализма.

Феномен авангардне групе увек има своје значајке, без обзира о којој авангарди се радило. Таква група делује из позиције underground-а у односу на општеприхваћени културолошки модел високе-академске и њој опозитне поткултуре и супкултуре. Налазили су се на маргини политички инструисаног дискурса. Њена stelt priroda je, што по вокацији, што по намету хегемоних културних апарата, у тренутку деловања, њен једини властити избор јер се, тражећи алтернативу да изађе из „анонимности“, објављује на улицама и у самопокренутим гласилима, немајући медијски јавни простор. Студентски часописи у чијим уредништвима су радили чланови групе (ИНДЕКС, Поља, Uj Simposion) забрањивани су, а уредништво смењивано, чиме је мењана и уредничка политика листова и прилагођавана циљевима самоуправне идеологије. Значај оваквих монографија је управо у урезивању трага њеног деловања у времену и прегледној синтези њених концепата коју су могли разумети само актери и сведоци њеног настајања и њених објеката који су често забележени само у приватним архивама или спорадично и сведено у неким од студентских или алтернативних медија. Значајно је сагледати и репресију из времена војвођанских либерала која је вршена над младим интелектуалцима. Аутор бележи све виновнике те хајке која је вршена над неистомишљеницима, на челу са Мирком Чанадановићем и Душаном Поповићем.

Новосадску групу КÔД, која је активно деловала у периоду од 8. априла 1970. до априла 1971. под тим називом, чинили су Слободан Тишма, Јанез Коцијанчић, Мирко Радојичић, Славко Богдановић, Мирослав Мандић, Предраг Пеђа Вранешевић. Тумачећи цртеж-текст Мирослава Мандића Легитимација за улаз у модерне галерије и пропусница за мишљење о модерној уметности, један од највиспренијих тумача КОД-овске уметности, поред Јеше Денегрија, Мишко Шуваковић је њихов рад одредио као биполарност „која је деловала у распону од аналитичко-политичког плана до аналитичко-спиритуалног плана“. Група је после низа забрана деловала под називима Група јануар, Група фебруар, Интимни круг, те су чланови Групе самостално наставили да делују, неко после затворске казне (као Славко Богдановић и Мирослав Мандић), а неко по преласку или одласку из Новог Сада.

Конципирајући монографију по хронолошком моделу, Богдановић нас уводи у дух времена с краја и почетка седамдесетих година, не само у Новом Саду већ и у другим центрима конструкта званог Југославија са њеним републикама. Истина, новосадска арена је у првом плану, али се правила игре либералног социјализма показују и на примеру београдске сцене, а реакције на егзекуторско-инквизиторске обрачуне (по мустри средњовековне догматике Томе Аквинског и разрачуна с младим фантастикусима Светог Августина) прате из љубљанске Трибуне и загребачког Студентског листа. Обрачун са студентима у ери постшездесетосмашког „либерализма“ дат је из документарног и документованог угла. Прегршт стенограма, записника са седница Савеза комуниста, судских пресуда, многобројних написа у дневној штампи (Дневник, Вечерње новости, НИН) и извода из говора и са трибина поткрепљује слику о једном контексту који је гушио проговор о неслободама и недостацима режима са свим својим сикофантима. Практично се приказује како је на делу изгледао један хегемони идеолошки апарат о ком је говорио Луј Алтисер. Илуструје нам како су се у плашту кривичне естетике неки нови Пилати Партије разрачунавали са неистомишљеницима проглашавајући их непријатељима социјалистичког самоуправљања и индокринисаних идеја Устава из 1963. чије су одреднице о слободи говора имале два аршина, један у рукама извршне власти Покрајинског и централног комитета, други у рукама младих гласноговорника слободе из уредништва студентског гласила ИНДЕКС и Трибине младих у Новом Саду. По сличном моделу разрачунавало се и са уредништвом београдског Студента, а сви су стављани у кош опасности које је наводно ширио баук Српског филозофског друштва које је устало против бирократске цензуре уметности и науке, говорећи да се су против бирократске идеолошке цензуре уметности и науке и етикетирања интелектуалаца и „да не пристају да идеологија буде изнад имагинације, а агитација изнад илуминације“ (изговорио Љубомир Тадић). Сазнајемо о перфидним тактикама репресије, забрани изласка часописа ИНДЕКС, смени уредништава организација, јавним осудама и искључењима из Савеза комуниста, оптужбама филмских радника (нпр. Ж. Жилник за Ране радове), доцније и о јавном етикетирању и хапшењима због песама и чланака (у Новом Саду и Београду) проглашаваним за непријатељске режиму и идеологији, и оптуживаних за рушење демократског централизма идејама аутономије. Фактографски прецизно навођени су датуми, изјаве и имена свих актера. Но, додајмо на ову фактографију и богатство схематизованих аспеката којим је аутор обогатио свој артефакт. Глас монографа се раслојава у мноштво гласова, лирског субјекта, коментатора, наратора, Нулу, Мета-нулу и на тај начин нам сведочи ону хајдегеровску да се „истина у дело смешта“. Читалац ће већ сам изабрати перспективу за своју интерпретацију једног времена и уметничких концепата, а то је суштински акт слободе. Коментатор нас потом уводи у следећи сегмент монографије, КÔД период. Ако је Пре-КÔД период донео политички, онда КÔД период саопштава поетички контекст рада Групе.

Тешко је обухватити све манифестације и уметничке концепте које су КÔД-овци донели у нашу средину, а неки евентуално не пропустити. Њихови радови имају особине ситуационе и бихејвиоралне уметности, акционизма, интервенција у простору, process arta, хепенинга, land arta, ready-made-a, arte povera, mail art-a, stelth уметности, таутологија, метатекстуалних коментара, аналитичке уметности засноване на филозофији језика Лудвига Витгенштајна, стрип-art-a, објектне уметности, перформанса, флуксуса, конкретне поезије, typewriting-a, а утицаји које у њима сагледавамо су бројни, како древни, тако и изузетно сувремени за оно доба. Њихова широка ерудиција и еклектичност као начело укључивали су психологију Фројда и Јунга, зен филозофију, даду и надреализам, сликарство XX века (Дишанов ready-made и енформел Џексона Полока), филозофију Маркузеа, Ничеа, Маклуана, књижевност од Рембоа, Малармеа до Борхеса, еуклидовску геометрију, теорије савременог театра, реизам словеначке Групе ОХО, лингвистику од Де Сосира и Витгенштајна до Ролана Барта и истраживања нултог степена писма. Сам назив Групе потиче из Сосирове лингвистике и теорије информација – КÔД је скуп знакова за комуникацију и размену информација међу системима. Теоријски низ се наставља структурализмом и феноменологијом, савременим испитивањем намене галерије, улогом и природом савременог уметника као и промишљањем онтологије уметности. Њихова основна парола могла би да гласи „Против уметности као конзумеристичког продукта, за когнитивну а не утилитарну уметност!“. Њихова уметност је називана концептуалном, новом уметничком праксом, војвођанским текстуализмом, новом осећајношћу, а уистину, она све то јесте, али захтева и неку другу, још прецизнију терминолошку одређеност.

Група је за релативно кратко време учествовала на разним међународним уметничким манифестацијама: на Бијеналу у Венецији 1970. и Бијеналу у Паризу 1971, на уметничкој колонији Младост Сутјеске, на Фесту 1971, а организовала је међународни Јавни час уметности у Новом Саду, на ком су учествовали уметници из југословенских република али и других европских земаља. После престанка рада групе, организоване су многобројне изложбе, стизали су међународни позиви за публикације о источној новој пракси, тако да се вео са уметничке вредности њиховог рада полако скида. Њихова превратничка естетика у концепту налази се у гласном негодовању, креативној ослобођености и лудизму. Ту ослобођеност су партијски подобни тумачи видели као дивљаштво (и узнемиравање јавности), а њихову авангардност као један вид безобразлука и опасности; нису уочили њихов модерни кинизам. Овај сегмент њиховог рада у монографији је обележен као Пост КÔД период 1 и Пост КÔД период 2.

Свако ко воли уметност уживаће у овој монографији чија је природа документарно-каталошко-теоријско-метатекстуална. А онда на пут креације, у бескрај интерпретација и игара на основу пропозиција које нам је поставио постшездесетосмашки КÔД. Они који нису могли да ћуте на чин Јана Палаха, на хапшења својих колега, на опортунизам и улизништво партијских комесара – али и оних који су отворили наше уметничке духове најсавременијим светским идејама и учинили нас становницима глобалног села.

Једно приватно читање ове монографије одвело ме је на геометријски пут. КÔД-овска преокупација квадратом као симболом апсолута у оквирима тоталне човечности води ме ка Људском манифесту Карла Колнагија, сачињеном од имена пријатеља по уметности и по сензибилитету, али и до тражене формуле квадратуре круга за којом су трагали и КÔД-овци, подједнако као и сви после Витрувија и Да Винчија. Опчињени јединством заједнице у којој сваки појединац доприноси Групи и њеним радовима, смештајући се у круг времена, приказују нам Zaitgeist у пуном светлу.

Да ли је време за неке нове Групе, неке нове комуне, интимне кругове, или мехурове како би рекао Петер Слотердијк?