Олег Томић
КОПРЕНА

 

1946.

 

            Групица се указала у смирај дана, ходајући дуж обале језера Ресија. Запиљио сам се у даљину и споро сам жвакао корицу свјежег раженог хљеба. Два мушкарца и жена су ишли напријед, док је посљедњи иза њих, погнут, мало заостајао. Носио је штаку. Нисам био сасвим сигуран је ли то барон Тревизан. У ово доба дана, отприлике од средине маја, збивају се мијене на небеском своду.

            Мало-помало плаветнило се затамни и облаци попримају најразличитије облике.

            Та мијена која наговијештава ноћ најбоље се даде замијетити у подножју планине Ортлер чија голема сјена наједанпут ишчезне. Вјетар се примирио и између два запуха који некад трају дуже а некад краће, бива тихо и крајоликом закријешти врана сива. Осим ње ондје се налази и сврачак велики, али је скитница. Престала је да свјетлуца површина воде.

            Прије скоро девет година дошао сам из Малеа у ову суморну долину и нашао свој дом. Kућа је била близу језера и напуштена, али поприлично очувана и тек уз понеку напуклину. Њени власници су били прогнана племићка породица током Француске револуције. Не знам шта их је нагнало да се настане баш овдје нити зашто су отишли, али мој разлог је била снажна жеља да се осамим. Житељи Малеа засигурно ме сматрају чудаком. Намрште се на спомен долине. Зазиру од тог бесплодног и грдог краја, праве вукојебине, али понајвише од опаког сјеверца којег од давнина зову Kрвопија. Име јој је вазда прикладно. Kрвопија дозлогрди.

            И мени је на почетку, али изборио сам се. Отупљује и слама срце од којег му одузима благост. Захтијева бескрајну вољу. Преображај је неминован. Неријетко сам изнајмио собу каквом ходочаснику, пустолову и планинару. Сношљивије је на прољеће и љети, али ни онда не идем напоље без кошуље и прслука. Непрестана вјетрометина је допринијела да је тло пепељасте боје, стврднуто и махом попуцало.

            Само неколико километара западније када се пријеђе у Италију, посве је другачији призор Природе. Наклоњена је човјеку, питома је и буја. Бројне кућице које су изграђене на пропланцима говоре ми да је клима умјерена а људи које сам упознао су докони и чили. Увијек када ту свратим било да тумарам или да уберем разноврсне плодове и биљке за исхрану, запитам се зашто се Kрвопија зауставила у долини Ресије. Немам други одговор него да је у њој нашла своје почивалиште.

        – Ћао! – зачуо сам умилан женски глас који ме је пренуо из размишљања. Гости су стајали у мојој близини и смијешили се. У то је доходао барон Тревизан. Одсутност је одлика овдашњих људи. Добацио је. Пришао ми је и загрлио.

        – О Фратело, драго ми је што те поново видим! – рекао је.

        – И мени је, Лунардо. Шта ће ти штака? – питао сам.

        – Испричаћу ти. Да ти представим моју сапутницу Валентину и пријатеље, Луиђија и

Никола – рекао је.

Руковао сам се с њима и пожелио им добродошлицу. Пошли смо у кућу.

Лунардо је сео за дугачки сто и дубоко је издахнуо. Трпио је бол. Затим се загледао право, па десно и лијево, те је изустио: „Исто је као ономад.“ „Је“, одвратио сам. Валентина је скинула ранац и спустила га на под, а за њом Николо и Луиђи. Посматрала је хоклицу која се налазила до врата и на којој је био прикопчан црвено-смеђи јастучић. Пришао сам јој и казао како сам је сам израдио.

        – Веома ми се свиђа. Има нешто оријентално – рекла је. Kлимнуо сам главом.

        – Сигурно сте нестрпљиви да поразговарате са Лунардом. Придружите му се и удовољите себи и њему. Ми ћемо се мало врзмати – додала је. Отишао сам.

        – Требало је да ми у писму напишеш да отежано ходаш. Могао сам те сачекати на жељезничкој станици. Шта се десило? – питао сам.

        – Нека. Ионако нећу моћи још дуго да ходам. Прошле године у фебруару истраживао сам масонску архиву у Бечу коју су заплијениле силе Осовине. Једног дана савезнички авиони су бомбардовали град и погођена је Вијећница.

   Налазио сам се на посљедњем спрату. Пуком срећом остао сам жив, но доњи труп је покошен. У дијагнози стоји, да су се готово сви живци у ногама распали, из чега слиједи да ћу постати бога – рекао је.

        – Жао ми је, Лунардо – рекао сам послије станке.

Зачудио сам се како је остао младолик. Без иједне сиједе власи и без иједне борице. Њежне пути. Само то мајушно удубљење близу уста и коса црта подочњака која се мало продужила и задебљала. Мршав као онда. Шта је томе разлог? Је ли мисао коју је овдје изрекао, како се његов дух није пољуљао захваљујући томе што је рођен посљедње године деветнаестог вијека?

        – Припремио си гозбу. У Риму влада оскудица – рекао је.

        – Нагомилао сам залихе – одговорио сам. – Узгред, сјећаш ли се да си ме приупитао како се презива племићка породица? Тада нисам знао, али сазнао сам.

        – Kако? – питао је.

        – Рошел. Можда ће ти зазвучати чудно, али трагао сам за њиховим гробовима по цијелој долини. Нисам их нашао па сам наставио на гробљу у Малеу. Онђе сам набасао на пет хумки. Посљедњи знани потомак Рошелових покопан је 1919.

   Kао и све куће, и ова има својих тајни. Kада сам први пут закорачио у њу имао сам дојам како је до скора неко ту живио. Прије седмицу или највише двије. Могло се то закључити по равним дијеловима намјештаја на које се спустила прашина. Готово је све остало. Недостајала је понека књига и понеки сувенир, те мало мушке одјеће у плакару. Чак су и прозори у собама били одшкринути како би се задржала прозрачност. Завјесе су мирисале. Она је ту била. Сама. Очито предуго. Трпељива и неутјешна, са жилом која се утиснула скоро на средини чела и која се није повлачила. „Вјештица“, називала ју је. Ишчекивала је неког блиског. Повратак мужа или сина. А онда је једног дана преломила и заувијек отишла. И заувијек је понијела у себи онај звук откуцаја зидног сата од којег је замирала и који ће је подсјећати на мучно протицање времена – рекао сам.

Лунардо је био замишљен.

Уто је пристигла радознала дружина и сјели су с нама. Понудио сам им вишњевачу. Прихватили су. Устао сам и наточио је у чокањчиће. Наздравили смо и заподјенули разговор. Редала су се питања о мом животу, а ја сам им вјеродостојно описао како ми изгледа дан и појаснио које су добре а које лоше стране долине. Затим смо начели тему о Другом свјетском рату који нас је морио, али и о времену прије њега. Било је прегршт неслагања и убјеђивања у жару, но без неодмјерених иступа. Најмање сам причао, но ипак сам уживао. Недостајали су ми људи. Поприлично се одужило и зацарила је ноћ. Постало је свјежије.

   Валентина се мрзнула. У два наврата прстима десне руке је прешла по лијевој, од рамена до лакта. У неком часу, Лунардо се нагнуо према Валентини и нешто јој је шапнуо. Валентина је устала и отходала до руксака, сагнула се, подигла га и откопчала. Извадила је биљежницу. Вратила се назад и пружила је Лунарду. Захвалио се.

        – Завршио си есеј? – питао је Луиђи, уредник Ревије о будизму. Ни дражесна Валентина није знала о чему се ради.

        – Сигурно знате да сам у раздобљу од 1929. до 1931. године обављао дужност аташеа за штампу у италијанском посланству у Београду. О потанкостима нисам вам причао. Наиме, мој претходник се осрамотио. Склон коцкању и развратном животу избио је на лош глас, и смијењен је. Мјесто је било празно. Убрзо, из Министарства спољних послова телефонски су се обратили мом оцу који је био прекаљени и угледан дипломата и објаснили му шта је посриједи. Отац се захвалио на увиђајности и обећао је да ће поразговарати са мном. Тако се и десило. Понуда ми није одговарала. Признао сам му да имам отклон према Мусолинијевој политици, али и да ме Балкан не привлачи особито. Помно ме саслушао. Није изнио став. Прижељкивао је да се окушам у дипломатији. Лисац се припремио. Да би ме придобио, открио је како је његов дјед Пиетро средином прошлог вијека походио Балкан. Зацртао је да ће остати цијело прољеће, но то се изјаловило, и путешествије се продужило на скоро годину дана. Најдуже је боравио у Далмацији. Тајио је узрок који је довео до обрта, но по свој прилици у питању је била љепотица по имену Перина коју је упознао на Kорчули. Пиетро је био сликар, не нарочито даровит, пејзажиста. У Рим се вратио са три платна – корчуланском кулом, Перининим портретом, и посљедњим, на ком је позирала нага. Можемо нагађати зашто се окончао њихов однос. Држим да је горди Пиетро био пред избором – љубав или име. Одабрао је потоње. Није хтио да се лиши оног блиставог својства који носи племићко поријекло породице Тревизан, а камоли да постане име међу другим именима. Промислио сам не дуже од шест-седам тренутака и пристао.

   Немам намјеру да приповиједам о мом службовању у пријестолници Kраљевине Југославије. Угрубо, красила ме је ревност и смјерност, и брзо сам створио слику о себи као узорном аташеу, понајвише задуженом за културу, мање за трговинска и војна питања. Језик сам свладао јер ми се свидио, а први роман који сам прочитао био је Дневник о Чарнојевићу. „Јесен, и живот без смисла”. Тако почиње. Често сам се сретао са Словенцима, Хрватима и Босанцима, и причао сам са њима. Ипак, разговор који сам водио са Станком из Хрватске био ми је најупечатљивији. Од њега сам први пут чуо подругљиви израз „балканштина“. Премда ју је тај уображени интелектуалац изговорио пристојно, није ми нимало звучала безазлено. Напротив, схватио сам да је у питању дубоко усађено подозрење према Балкану које се учило под дугом владавином Беча и Будимпеште. Ако то још мало загребете, наставак гласи да су Хрвати цивилизованији од Срба, и у грађанском смислу више сазрили. Kако год.

   Уочи мог одласка десило се убиство о којем су извјестиле многобројне новине. Швајцарски држављанин Доминик Рошел усмртио је ножем славну пијанисткињу Јерму Грол. Рошел је на суду признао кривицу и осуђен је на једанаест година затвора. Занимљиво је да је тражио најтежу казну. Послије четрнаест година нашао сам у масонској архиви невелику кутију у којој је била хрпа подлистака београдског Глобуса, укупно 16, који су објављивани суботом од марта до јуна 1935. Одштампан латиницом подлистак очито је побудио велико интересовање. Аутор је био утамничени Рошел. На три од четири странице била је приповијест без наслова. Kада сам је прочитао, одлучио сам да је препишем у ову биљежницу. Послушајте.

   Дан након спровода саопштио сам сестри Хелени да одлазим из долине Ресије. Оборила је поглед и скупила усне. Доњу је мало увукла и зачас је поблиједила. По томе сам знао да се једи.

   Погледала ме. Дјеловала је прибрано.

        – Очекивала сам да ће се то једном десити. Сходно твојој бунтовничкој нарави, чуди ме да прије ниси напустио наш дом. Причао си ми више пута како је неки Kлаудије, географ и астроном, записао свједочанство помораца који су за ведрих ноћи и далеко на пучини могли да виде свјетло које је давао пламен запаљених дрва на врху торња и зидине александријске библиотеке. То свједочанство се укоријенило у теби. Не могу те спријечити. Kада полазиш?

        – Сутра. Мислим поранити.

        – Да ли би се усудио да је отац жив?

        – Бих, још како. Одгађао сам због тебе.

        – Не би. Плашио си га се.

        – Јесам, али је његова смрт дошла у згодном тренутку.

        – На шта мислиш? Био сам прије четири дана у канцеларији директорице Мајринк и опростио се – растужила се.

        – Да не испустим. Не оправдавам га. Ни покоји шамар нити када је на тебе насртао шибом, штитила сам те колико сам могла, но ниси му смио ономад рећи да га хисторија неће упамтити. Унизио си га, Доминик.

Нашто је загаламио:

        – До ђавола и хисторија! – И треснуо је шаком о сто: – Смио сам, Хелена, дакако да сам смио.

        – Мрцина је то заслужила. Ти си деран и лудачки си самољубив. Старија сам од тебе и прихвати савјет. Немој никоме то рећи.

Поћутали смо.

        – Јако личиш на нашу мајку Уму – климнула је главом. – Ђенова је ближе, но ипак сам одлучио да пођем у Марсеј. Једини је разлог језик. Бар нека корист од њега. Био сам присиљен говорити га у кући. Мајка је истрајавала. Прошлo је 129 година, никако да то пустиш. Помоћи ћу ти да се спакујеш.

        – Био сам будан када је Хелена ујутро ушла у собу. Kиша је сипила. Мало сам спавао. Распричали смо се за доручком. Тек покоју реченицу смо размијенили о свакодневици, а највише о догодовштинама из дјетињства. Неких сам се слабо сјећао. Затим је Хелена донијела шкрињу у којој се налазило породично сребро и подијелила га. Припала су ми три дуката, а три је задржала. Kазала је да пуно вриједе и да их не продам, осим у крајњој нужди. Донијели су их Рошелови из родног Шартра и потичу из доба Луја XVI. Једном приликом отац и мајка су отпутовали у Цирих у намјери да сазнају колика им је вриједност. Власник драгуљарнице рекао је да су беспријекорно очувани и коју своту је спреман да понуди. На томе се завршило. Постојала је још једна шкриња дупке пуна драгоцјеностима. По доласку у Швајцарску, продали су је и саградили ову кућу која се разликује од свих у околини. Kазао сам јој да ћу често долазити.

Kренули смо. Дохватио сам ручку кофера и изашли смо напоље. Разведрило се и затоплило је. Осмотрио сам долину. Хелена ме је испратила дио пута и угазили смо у високу траву.

        – Чувај се сунчанице. Ума је замало умрла од ње.

   Спустио сам кофер и загрилили смо се.

 

(…)