Мирослав Алексић
КО ЈЕ ЕМИЛ?
Жељка Гавриловић: Принчев пупак
Албатрос плус, Београд, 2021.
Роман Жељке Гавриловић Принчев пупак добра је проза саздана од мноштва фрагмената, која на моменте изгледа као роман тока свести, те као лирски есеј о људској природи, о егу, личности, о крхкости идентитета… Даље, посреди је књига о болести и култури, с Маном и Прустом у траговима, а онда и књига о сну и јави, о стварном сну и фантастичној јави, с Борхесом и Павићем у позадини. Цела модерна европска култура преломиће се као светлост и из спектра сажети у зрак, у нит којом приповедач повезује ову књигу у романескну целину. А за мото књиге ауторка је узела знамените стихове Т. С. Елиота из Четири квартета који говоре о релативности поимања времена као линеарног протока. Ова идеја веома је важна за причу која следи.
Књигу чине четири поглавља са укупно 16 целина које се могу читати као фрагменти романа, па чак и као засебне кратке приче. Приповедање Жељке Гавриловић одише особеном атмосфером. Суптилно је, изнијансирано, стилски префињено. Ауторка води рачуна о значењу сваке речи, било да се ради о опису животних призора или појмова из филма, књижевности, сликарства, архитектуре, музике…
У једном интервјуу из 1968. године Борхес вели: „Јер, ако можете да говорите о нечему, или чак да сањате о томе, онда је то нешто стварно. Наравно, уколико ви немате потпуно другачију дефиницију речи ʼстварноʼ. Не видим како ствари могу да буду нестварне. Не разумем зашто би Хамлет, на пример, био ишта мање стваран од Лојда Џорџа.“ А онда додаје: „Па ипак, ткање снова јесте мој посао, али претпостављам да је на мени да одаберем материјал“. Ткање снова јесте посао и Жељке Гавриловић. То се могло наслутити већ по наслову и не само по наслову њене прве књиге Фотографије, снови. То како Борхес проблематизује значење речи ʼстварноʼ – заправо је и суштина естетике али и филозофије књижевнице Жељке Гавриловић. Сећања, фотографије, снови, све је непоуздано, али не мање од онога што називамо реалношћу.
За свог јунака, према коме гаји не мале симпатије, за Дон Кихота, Сервантес каже отприлике да му се мозак осушио од читања многих популарних романа. Тако се родила његова уобразиља и све витешке невоље које су део садржаја можда и највећег дела модерне књижевности. Поређење садржаја Принчевог пупка са доживљајима тужног витеза треба узети сасвим условно, осим у једном – у потпуној одређености културним обрасцем.
Емил је име идеје овог дела. Заправо име идеала или утопије. Емил је у овој књизи име онога што зовемо animus, име феномена чији су корени сликовито назначени у фрагменту под насловом Све о Еви. Гавриловићева вели: „А онда се десило нешто необично. Може бити да је томе била крива поплава суза, тек твоје лице се мењало добијајући дечачки лик, извесну оштрину и израз помало врашки. Само су очи, зачудо, остајале исте. Тај дечак који те је с пажњом посматрао из огледала, већ са тим првим сусретом, постао је твој господар чију си бољу од тада слепо извршавала.“ Овај фрагмент, или прича, заправо је нуклеус целог романа јер садржи његову основну идеју. Из њега се гранају све остале целине. Све о Еви је, само за себе, мало приповедачко ремек дело. Усуђујем се да кажем да је реч о једном од бисера еротске прозе у савременој српској књижевности.
У првом поглављу Принчевог пупка које носи наслов Сазвежђе, Емил и син налазимо развојну линију сазревања приповедача од Микеланђела, до Настасијевића и Кафке и целе плејаде модерних уметника. Али, ево како је овде међу велике ствараоце и идеје некако уденут и париски трг Place des Vosges као место које одређује онога ко исписује ову прозу: „Остављајући свог господара ћудима црног таласа као и свим његовим другим љубавима, да поменем само неке и теби драге као што су Стивенс, Годар, Хокс, Вајлер, Форд, Ланг, па Швитерс, Ворхол, Дос Пасос, Били Холидеј, од свега си, из тог живота, узела своју, могу ли рећи, музичку душу коју је меланхолични тенор-саксофон Лестера Јанга тихо и неосетно, преко кровова и паркова, спустио у само срце Париза, тачније у просторе твоје, нека ми опет буде допуштено рећи, архитектонске душе, што је, ван сваке сумње, био и остао Place Des Vosges.ˮ (Све о Еви)
Гавриловићева располаже појмовима и чињеницама из света културне историје као материјалом од кога гради причу и ликове. То је један особен еклектицизам који је ауторки као школованом психологу близак. Време у коме се дешава проза Жељке Гавриловић није време великих идеја нити заокружених филозофских система који претендују на целовитост. Ово је доба егзистенцијализма, фрагментисане стварности, скептицизма и преиспитивања система вредности. И то приповедачко Ја не успева да се до краја идентификује као субјекат радње или приповедања, као да не тежи позицији људског бића него принципа. О томе дивно говори овај цитат: „Пролећа ме чине меком и рањивом и мој живот креће низводно. Обично узима лик човечији и сабира своје распршене честице у једно лице, у пар руку… У вреле шапате, у сањиве додире… Свој низводни живот преживљавам само ако склопим очи и ћутим. Низводни живот, уосталом, постоји само изнутра и за њега речи нема.ˮ (Интермецо за Вивалдија, виолину и ветар)
Очигледна је и занимљива у овој књизи алузија на једног књижевног јунака у лику Исака Павловича. Само пародирање имена је носиво значењима. Главни јунак Друге књиге Сеоба, Павел Исакович, као ниједан други у нашој књижевности замишљен је и изведен као носилац племенитости, вере у идеал и извесне донкихотске истрајности у судару са апсурдом.
Далеко од тога да у прози Жељке Гавриловић имамо односа са стандардним појмовима књижевних јунака и романескне радње. Овде смо далеко од сваког реалистичког проседеа, те и појам књижевног јунака треба узети крајње условно. Принчев пупак јесте роман о болести, о анимусу, о кризи идентитета. То су заправо главни јунаци. И опет у фрагменту Интермецо за Вивалдија, виолину и ветар Гавриловићева вели: „Кажу да лети путујем. То објашњава порекло шкољки, фотографија, галеријских билета, мапа, крупног и ситног камења, књига, слика, метро карата, ожиљака… И писама која потом стижу и говоре о мени, таквој какву никад нисам познавала.ˮ Ако и постоји Ја које ово приповеда, оно није целовито и јавља се у пресеку више димензија које се појављују и нестају као у сновима.
И глумци Џон Вејн и Жана Моро у прози Жељке Гавриловић претендују на свет јаве и стварности. Они су својим улогама постали носиоци одређених идеја, а њихова појавност је створила неку врсту естетичких и карактеролошких образаца који су постали део нашег укупног искуства. Питање је – колико ти обрасци имају везе са људима који су их створили и овековечили? И ту смо опет код Борхесове духовите опаске да Хамлет није мање стваран од (британског министра, прим. аутора) Лојда Џорџа. Али, истовремено смо и у простору Бодријаровог учења о утицају масовне културе на свет као и разликовања појмова симулације и симулакрума. И можда смо ту најближи кључној димензији прозе Жељке Гавриловић, јер је Бодријар свакако уз Маркса и Сартра кључни мислилац генерације којој припада ауторка Принчевог пупка. „Тиха жена се, кораком Жане Моро у Буњуеловим филмовима, дакле, несигурним кораком жена меких као вода, уназад и укосо вратила на другу страну улице […] Прохладност и оштрина тканине будиле су чулност и сузе, али зашто јој је пред очи стално излазио Џон Вејн, спорог и лењог корака са уназад мало забаченим једним раменом?ˮ (Обрнути опит др Пенфилда)
Велики српски писац Радован Бели Марковић, чија је кратка рецензија на корицама ове књиге можда последњи текст који је објавио, вели: „Помало је таквих приповедака и романа којима се у српској књижевности достојно прислужује у славу ероса.“ Та димензија прозе Жељке Гавриловић једна је од кључних и свакако обједињујућа. А и проза овог писца, то треба рећи, извршила је један од најфинијих утицаја на стваралаштво Жељке Гавриловић.
На самом крају овог особеног романа два пута се поставља питање „Ко си ти?ˮ и следи одговор Елене која за себе каже: „Ја сам Исак. Свиће и морам на починак, јер Елена се буди. Она ноћу живи моје снове, а ја сањам њену јаву. Дању је обрнуто. То је једини начин да постојимо, иако се обоје само правимо да живимоˮ (Silk Story). Овом борхесовском, или, још пре, павићевском сликом, ауторка ставља тачку на једaн роман о прозирности и слојевитости идентитета. И ту се, на крају, овим Елениним исказом, очитује Јунгова директна присутност, тачније јунговски одређено и обојено приповедање. Чак су и женски ликови овог романа као што су Ева и Елена заправо називи нивоа развоја аниме у Јунговој теорији. И то је један од кључева очито пружених читаоцу, да би му били од помоћи у читању ове одличне књиге. Аутор овог текста ово запажање оставио је за крај, како све претходно речено не би било подређено размишљању о делу генијалног Швајцарца. Ипак, овде је реч пре свега о књижевном тексту и о лепоти коју он нуди мимо свих научних теорија. А писац, психолог и фотограф, Жељка Гавриловић, успела је да сва своја знања и љубави удене у нит којом је везала Принчев пупак. Тиме је најавила велики повратак на нашу књижевну сцену. На радост читалаца, наравно!