Милуника Митровић
НА ПУЧИНИ СТИХОТВОРНОЈ

 

Милан Орлић: Из бродског дневника

Панчево : Мали Немо, Вршац : Градска библиотека, 2021.

 

Ниједан глас није узалудан на грудима неба.

 Одисеј Елити

               

Песнички глас Милана Орлића у најновијој збирци песама Из бродског дневника стиже из необично узбудљивог „Лога певања“, као вишеструки одјек дубоког осећања и промишљања о посувраћеном свету данашњице. Тај глас, самотан попут морског вука и „мудар попут сутрашњег јутра“, поверава нам бродски дневник ове необичне стихотворне пловидбе, као сведок и једини сапутник његовог власника. Згрожен баналијама испразности голе јаве и обесмишљености „спиновања привида и заблуда“, песнички субјект као лутајући Ахасфер и добровољни изгнаник путник, напушта копно „ни за чим, ни за самим собом“ не жалећи.

Тако отпочиње једно унутарње отискивање морем, заправо, писањем као насушним дисањем, и духовним прочишћењем отровних „испарења теоријских истраживања“ и других кварова времена, у коме су чак и „Музе, на порекло божанско, своје, заборавиле“. Исходиште песничког надахнућа покреће нада постајући делотворна позицијом пловидбе ка недогледу океанске пучине. Поглед, ничим ометан са палубе брода, само помно прати узбуркано кретање својих мисли, осећања и речи, саображавајући стихове ритмовима мора, променама плиме и осеке, наговештених и специфичном интерпункцијом као и графичким распоредом, док даноноћно „мним, бдим и сним“, казује песнички глас уводног циклуса Бродског дневника песме Из луке, праокеан.

Да „није најнужније живети већ је нужно бродити“ бележи још Плиније Старији, тако наш песник броди једну савремену потрагу животодајне жудње за неким бољим и часнијим светом, где се поезија не омаловажава већ уважава прворазредност њене духовне и естетске мисије. Због тога је храброст „развезати ужад“ и испловити призван океански древним срцем бескраја у неизвесност лепоте. А песник јесте тај који се свим бићем и својим даром отискује негде изван сваког зла и граница посрнуле људскости, испитујући домет уметничке креације, речју која изнова проверава смисао немогућег. Сновидност и симболичност лирских рефлексија овог стихованог дневника, наговештено је пролошком песмом Море, пре него запловимо, као и целим циклусом Ако се усудиш. Хипнотичка опчињеност морем као митским сећањем на праокеанско срце свих ствари, преливена је амалгамом радости и сете, оног бола љубави која ће да цвета ако се не заврши у некој од елегија, ироничних пустоострвских, негде на крају свих крајева замисливог света.“

Морнарска песма, искрена предочава иронијски снажно интониран бунт против данашних изопачености и свеопште поплаве самопрокламерства ауторитета који су заправо „мора мртвог буревесници“ и рушитељи критеријума правог песништва: „Уљуљкивани, слатко, у узалудности својој,/ морнарској, наивно/ али самоуверено верујући, да је камен мудрости песничке / у певањима Њиховим…“. Зато ауторска самосвест искрено и потресно артикулише невеселу скепсу и стихотворне пловидбе: „Песнички запис, овај, у бродском дневнику, преживелом / бродоломнику, / остављам, ако би претекао. Риболовцу градића приморског, / ако их буде: риболоваца и / градића. У пени таласа, гневних праокеанских: да Песма су / и Песник, истом смрћу, умрли.“

Међутим, у следећим круговима усталасане емоције и мисаоних преокупација, распон мотивске разноликости грана се ка изазовима нових топоса искуства, зрења и једрења – од познатог ка непознатом. Циклус Морнар, свакодневни отварају стихови једне од кључних песма Као једро, надахнуто, где се лука спаса види у дионизијски надахнутим дитирамбима, који више значе него ли сам живот, поражен стварношћу безумља и хаоса „свеопштег јединства, свих против свих“. Лирски глас, неустрашен попут древног Ноја, сада се јавља обновљен и неспутан временом, из луке у луку се ведро обраћајући ветру, док одисејски суверено „у потаји лукове затеже и стреле припрема“ (Ноје, свакодневни), како бележи дневник ове благодетне пловидбе. Песник је навигатор бродице, искусни кормилар али и докони морнар, чиме се вишегласје интертекстуалних дијалога са значајним духовима уметника минулих времена асоцијативно шири и повезује обиљем асоцијација, паралела, укрштаја без обзира на одређени временски/просторни културолошки или тематски оквир.

Разматрајући многа сушта поетска, антрополошка и општа филозофска питања, у песмама налазимо оно горуће што дубоко узнемирује лирски устрептало Ја, које иронијски беспоштедно вага људски свет у савременом тренутку и историјској стварности. У рефлексијама песме Нојево стадо налазимо прецизно артикулисање непобитних менталних разлика: „Пишу ли песме; амебе на пример, кокошке можда зебре и хијене?“ Али гледано кроз призму одсутне душевности, савест би требало да пробуди човеков ум и срце на очување људскости и самилости: „А недужно срце / зекино: куца ли све тише и тише, док не пресвисне? Или лупа / све јаче и јаче, / да препукло врисне; дабоме, / и оно сирото обамрло у терцетима“… Шта се дешава са човеком који се превише узнео својом технолошком ексклузивношћу као повластицом, ко је крвожедан а ко незаштићен, питање је на које стижу истински одговори нимало охрабрујући за човека: „Огледа ли се мајмун, у огледалу старом: захвалан и срећан што баш он није такав, сав чупав и длакав?“ (Нојево стадо). Зебњу за свет овакав какав јесте, песничко Ја означава симболом старозаветног Нојевог стада, не клонећи се ни најцрњих предсказања: „И није / неопходно Божји миропомазаник: изасланик; месија: / проповедник бити, / да би човек схватио да живи дане, последње, овог, / света посрнулог“ (Ноје свакодневни).

Како путовање напредује, суморне мисли и расположења као да бледе, а морепловца запљускује обзорје исконске животне светлости: „Где сунце плаво / Итаке наше, излази; где не залази, никада.“ Узвишена потрага за лепотом вечне обале и дома свога бића, зато пева стихове у част и славу Одисеју: „Итака ми је, не кријем, у срцу била, одувек и заувек: ако већ нисам, о њој мислио, у име славе њене, делао: сањао сам је. Тако: тек њоме окрепљен, за искушења оснажен, нова: из снова сам се будио.“

Наставак „одисејаде“ после минулог херојског доба, за песника овог времена, само је нужно и добровољно напуштње из урбаних пустиња и поразно испразног бивања. Тако се обнавља сан да би се песничко Ја преображавало у неког новог старог Леополда Блума као јунака нашег доба, процветало позориште мртвих душа „као у првобитном рају“, а илузија стварности превладала омаму свеопштих лилипутанских баханалија: „О, давно је, / одавно, дошло подне у којем: сва су лица богова / слична док се, / из предвечерја, јетког, помаљају: сурова, свирепа / и непомична“ (песма „Поподне, на брајтонској плажи“). Сродан мотив иронијских резова прелива се из ове песме и у следећу „Ни старозаветни пророк, ни мартир“, где се несагледива будућност назире у још црњим и безнаднијим бојама ружа ледених ветрова, док около бујају све „чари сотонизације“, а људе тресе потрошачка грозница и свакојака карневализација: „Али обиљем / доживљаја омамљена, затомљена, можда и умртвљена, / сморена непобитно, / публика наговештава још само тежину, бесконачну, / Лилипутанску.“

Свој иронијски и на неки начин меланхоничан, али никада разочаран отклон од света, песничко Ја поверава многим страницама дневника, скенирајући и сав апсурд виртуелне интернет „стварности“, која прокоцкава смисао и унижува лепоту својом незајажљивом „рекламождерственом“ таштином. У свету обесмишљеном разарајућом таштином, стварности привида и привида стварности, нико није поштеђен, како показује упечатљива евокација песме „Опрости, читаоче драги“: „Али! / Свет је таштину, такву, већ виђао: заборављао: / откривао, опет: / изнова заборављао, па откривао. Ту исту заблуду / о себи, о нама: / о мени и теби.“

Осим промишљања феномена посустале и пале стварности, овај морнар доследно усмерава дурбин своје контемплације ка унутарњем свету, препуштајући се зачараности стапања са рајским пределима, које издашно нуди ова истрајна пловидба садржајем и називом циклуса Из дневника морског вука. Тиме се отвара ванредано понет лирски пев у славу лепоте света и живота. Песма Океанско осећање указује на повратак изгубљене есенције, смисла живота и искушења непоновљиве егзистенције: „Лежим у љуљашци, сред овог приморског залеђа / на који би, понекад бар / и рај могао да личи. Ако би тако, слатко, опијао / мирисом: лековитим: / чемпресове смоле, док оздрављује: снагу улива и / веру враћа, у Смисао / живота и Лепоту света.“ Струјање ритмова песме и мора усаглашава се са таласањем распона од ушушканости рајског мира до узнемирујуће сенке демонског: „И, ево, док у кабини бродској, / седим докон и / као у капсули космичкој, пишем песму, чујем / кораке: чији бат / ослушкујем, још из потпалубља најзатуренијег / кутка, његовог. / И знам, добро знам: то Ђаво, докони, на врата / кабина, куца“ (Бог, Ђаво, морнар).

Током бдења и сневања, са ове имагинарно-метафоричне бродске пловидбе, песнички субјект открива нове слојеве творачког замаха, који се прожима и надграђује са искуствима из претходних књига, али је истовремено и живи глас садашњег стваралачког тренутка песника. Као што је Црњански једначио јесен и живот без смисла, тако и Милан Орлић у песми Застарелост морнара реч „јесен“ замењује речју „копно“: „Копно, и живот без смисла.“ Тему свеопште застарелости човека, како би рекао Гинтер Андерс и библијског начела, да нема ничег новог под Сунцем, сада – на свој начин – у песми Старац и море аутор поентира Цицероновом мишљу: „Тешка су, као што Цицерон ономад рече, дошла времена.“

Бродећи узбудљивим просторима песама Орлићевог свакодневника, пажљиво повезаних у целину, у више тематских кругова и на неколико значењских нивоа, зауставимо се у незаобилазној песми Из бродског дневника на стиховима који готово чујно прате слике промена сталног таласања: приобаља и мора, воде и копна, илузија и спаса, смисла и бесмисла, песка и ништења, духа и тела, страсти и спокоја… Оног истинског спокоја, кога ипак бити неће, било да пловидбу вешто усмеримо према површини, или ка подводној мапи дубљег поимања ствари чије се бити и сидришта држи песник и мислилац Милан Орлић.

Стваралачким подухватом, бродећи трагом Истине, неминовно се коначно увек стигне до тачке сазнања „да смо насукани, / неизбежно, на безобални пешчани спруд. / Са којег нема повратка – нема.“ Чини се, управо све оно што нам вечно измиче, вечно и сања овај песник Јасновидац. Као и сваки сневач, ни он пучину спознати не може: морску, панонску, дунавску и било коју. О томе, одувек и заувек позвано је да снатри божански умиљато јагње бесмртним срцем Поезије: „У свету, подводном, мапа се бродолома, будућих / досањава: исцртава неуморно. Океаном неба: Јагње / једно Умиљато, / броди: несагледиво је једро, Његово.“

            Склапајући странице књиге ове метафорично доследне и стварне стихотворне пловидбе, памтимо осећања и мисли здружене да би, као светионици у магли, морнару на пучини колико и песнику били путокази, животу оном који након свега бива – „сновиђење дивно и страшно: у исти мах“. Чин писања стихова, за Орлића, непосустали је подстицај и одјек, између осталих песничких предака, неумрлог Васка Попе, и могући наставак Звездознанчевог мапирања златног песка сред нигдине. И то је довољно за магију и поетички особиту сугестивност језика Орлићеве поезије, који је „сидриште и сидро: / пловидбе услов и / разлог“, како продорно артикулишу бројни стихови песмама, обликованих у несвакидашњу целину под једноставност наслова Из бродског дневника. Зрелошћу и пунином животног и творачког надахнућа и резултата, ова књига крунише Орлићева досадашња песничка остварења. Својом лепотом и осмишљеношћу изазивајући духовну радозналост читаоца, она је позив за нова читања и темељна тумачења.