Катарина З. Ђушић
ПРОГРАМСКИ ЕСЕЈИ МИЛОША ЦРЊАНСКОГ

 

У годинама након Првог светског рата у књижевности се дешавају велике промене. Генерацији, којој је пре рата првенствено „било важно то: како се Скерлић односи према најновијима – Дису, Пандуровићу, Јовкићу, Винаверуˮ[1] – сада постају примарна сасвим другачија мерила и ставови у животу, па и у књижевности. У есеју Послератна књижевност Црњански истиче „осећај ништавилаˮ, „трагикомикеˮ, који су у човеку владали након Великог рата. У Београду, „пуном рупа и рушевинаˮ, песници су почели да се окупљају у кафани „Москва“, „да би живели за књижевностˮ[2]. Године након рата доносе са собом и многобројне часописе: Мицићев Зенит, Хипнос Рада Драинца, Глигорићеву Нову Светлост и Раскрсницу; затим, часописе групе „тзв. неороматичара (Уметност, Вечност, Чаша воде и др.)ˮ[3]. Разлику између старих и нових сваки од ових писаца приказује на сопствени начин. Винавер од песника „тражи да обухвати целу васионуˮ[4], Драинац инсистира на „мало грозе – мало свемира – ужасаˮ[5]. Таквим захтевима у књижевности блиски су и ставови Милоша Црњанског, који пише да је „живот другачији, а у њему је и уметност заузела ново место. Па и лирика. Логично је да се траже нове формеˮ[6]. Књижевност у периоду након Првог светског рата последица је „горког животног искуства, у току ратних годинаˮ, нагомиланог у писцима, које је „увећало њихово опредељење за уметност која ће новим језиком и новом осећајношћу говорити о битним проблемима човековог животаˮ[7]. Горана Раичевић истиче да након рата, „једини морално исправни чин који се као захтев ставља пред уметника је да искаже свој став. Кула од слоноваче распрснула се у парампарчад: нико више нема право на уточиште, ни побеђени ни поражениˮ[8].

 

ПОСЛЕРАТНА КЊИЖЕВНОСТ

У тексту Послератна књижевност, у својим сећањима од 1919. до 1920. године, Црњански говори о првим деловањима писаца, представља рад Групе уметника. Међу њима истиче Сиба Миличића, Иву Андрића, Тодора Манојловића, Винавера. У вези са групом наводи да је „тежак и збркан живот онемогућио, већином, да интенсије њене сазру до уметничких делаˮ[9]. У сећањима из тог периода, Црњански истиче важност Српског књижевног гласника: „Мени се чини да настаје једно нарочито доба, око имена Српског Књижевног Гласникаˮ[10]. У есеју Послератна књижевност истакнуте су промене које су се десиле након Првог светског рата на позорници живота и књижевности, док есеји За слободан стих, Коментари уз Итаку, Објашњење Суматре, представљају кључне есеје о ставовима, темама, мотивима, садржајима нове послератне књижевности, али и поетике Милоша Црњанског.

 

СУМАТРА

Када је Црњански послао песму Суматра уреднику часописа Српски књижевни гласник, Богдану Попоповићу, он је позвао песника, како би, истицањем сопственог схватања поезије, изнео и објашњење песме Суматра. На тај начин настаје есеј Објашњење Суматре. Важност овог текста истакао је Недић неколико деценија касније, писавши да су „одбрана нове поезије и нове уметности, и њихово постављање у актуелне песничке и литерарне односе, извршени у теоријско- поетском манифесту Објашњење ʼСуматреʼˮ[11]. Многи писци након рата противили су се ставовима Јована Скерлића у књижевности (он је оштро критиковао поезију Диса и Пандуровића, називајући је књижевном заразом, болесничком књижевношћу, тражио је од песника да пишу здраву, корисну поезију); тако Винавер пише антискерлићевске есеје, а Црњански у Објашњењу Суматре истиче: „Већина нас, најновијих, иако се налазимо на политичкој левици, одбацује све корисне, популарне, хигијенске дужности, које поезији, код нас, људи без осећања за уметност, а препуни социолошког самољубља, тако често намећуˮ[12]. Гојко Тешић наводи да оваква поезија коју Црњански објашњава у свом тексту „није била мода или жеља за оргиналношћу, већ нужност […] Свака поезија је револт у тренутку када постаје, иначе није поезија уопште; јер оно што понавља већ речено, искоришћавајући једну технику, није поезијаˮ[13]. Као што критикује, горе наведене ставове Јована Скерлића, тако се обрушава и на Поповићеве захтеве за „целом, лепом, јасном“ песмом, те пише: „Наша, најновија уметност, а најмање поезија, не спава, како је често читаоци замишљају, као нека лепотица, у кули од слоновачеˮ […] „Расно, јасно, просто у уметности не помаже ништа […] Положај, дух наше поезије, после рата и, не могу а да не напишем, после Скерлића, сасвим је нов и измењен. Пале су идеје, форме, и хвала богу, и канониˮ[14]. Оно што је за Црњанског „пад форме, канонаˮ, за Винавера је „разбијање калупаˮ, за Драинца је „сан у екстази, без догмеˮ[15]. Захтеви Црњанског у Објашњењу Суматре, у ставу да форму треба „разбитиˮ, слажу се, дакле, са ставовима његових савременика. „Тресу се нити књижевне догме, нити политичка ситуација, него сам животˮ[16]. Програмски текст Објашњење Суматре у неким својим деловима написан је веома оштрим тоном: „Пишемо слободним стихом, који је последица наших садржаја. Тако се надамо доћи до оргиналних, а то значи и расних, израза. Нисмо одговорни за своје ʼјаʼ! Не постоје непромењиве вредностиˮ[17].

Црњански објашњава и то како је уоште дошло до „песничких бунцањаˮ као што је Суматра. Кренуо је од мисли како у свету не постоје никакве везе, о своме другу који је волео једну жену, а она остала негде далеко, у завејаној кући сама, у Тоболску. Даље објашњава да ништа у животу не може да се задржи: „Куд све нисам ишао […] Плава мора, и далека острва, која не познајем, румене биљке и корали, којих сам се сетио ваљда из земљописа, једнако су ми се јављале у мислима […] Први пут приметих неку промену у светуˮ[18]. Погледавши тим „новим погледомˮ на свет око себе, он је своју мисао заокружио: „Мада је у даљини већ свитало, у возу је опет био потпун мрак […] По неколико пута рекох сам себи: Суматра, Суматра! […] Као у некој лудој халуцинацији, дизао сам се у те безмерне, јутарње магле, да испружим руку и помилујем далеки Урал […] Сва та замршеност постаде један огроман мир и безгранична утеха […] После, у Новом Саду, у једној хотелској соби, направио сам од свега тога једну песмуˮ[19].

            Црњански у Објашњењу Суматре покушава „да изрази променљиви ритам расположењаˮ, „да употреби све боје, лелујаве боје, снова и слутњи, звук и шапутање ствари, досад презрених и мртвихˮ[20]. Црњански бежи од баналности: „Без баналних четворокута и добошарске музике досадашње метрике, дајемо чист облик екстазе. […] Не мећемо све то у приправљане калупеˮ[21].

Црњански, најзад, посеже за Космосом, Васељеном: „Као што верујемо у дубљи, космички, закон и смисао, ради којег се туга, из Камоењшових сонета, кроз толика столећа, преноси у насˮ[22]. Оно што послератни уметници желе да искажу више не може бити исказано у оковима, калупима, обрасцима, у већ истрошеним формама, напротив, ти нови садржаји могу се исказати искључиво слободним стихом.

 

КОМЕНТАРИ УЗ ИТАКУ

У тексту Коментари уз Итаку Црњански не заборавља да истакне осећај у човеку након рата: „Моје родољубље, привремено, сасвим је нестало, а на место њега дошло неко гађење. Зороастричко.ˮ[23] Пише о својој првој збирци песама, која се „продавала доброˮ, „о којој се много говорилоˮ[24]. Горана Раичевић став песника у Лирици Итаке види као „аутентични глас модерног Одисеја – најтужнијег човекаˮ[25]. Коментари Итаке представљају пре сећања, размишљања о сопственом животу, школским данима, него што представља програм, манифест, исказ ставова. Оштрина исказивања ставова у овоме тексту блажа је у односу на текст За слободни стих – у чијем наслову стоји и неисказана реч „борба“ (за слободни стих). Црњански и у овом програмском тексту повлачи разлику између нових и старих, и представља раскол између њих, тако наводи да своме професору никада није објаснио зашто је одустао од доктората о њему, пише и о своме сусрету са Скерлићем. Сукоб нових и старих оличен у Коментарима Итаке објашњава Горана Раичевић: „Судбина Црњанскове Лирике Итаке била је парадигматичан пример атмосфере генерацијског сукоба очева и деце, старих и нових, сукоба који се код нас протегао до половине двадесетих, дубоко обележавајући послератне књижевне токове. Програмски карактер, борбени наступ нове уметности коју су сами уметници хтели да одреде, дефинишу низом „изамаˮ, дао је целом овом периоду авангардни набојˮ[26]. Један од највећих представника старих, против којих су нови устали, свакако је Скерлић, човек кога су се „више бојали него што су га волелиˮ[27]. Црњански о њему пише и у Коментарима Итаке, али и у другим својим есејима. Признаје му „снагу учитеља и борцаˮ, истиче то да је често био намрштен, али да је „био нужан у књижевној корумптивности послератног времена, са својим манама и врлинама[28]. Коментари Итаке одишу и благом сетом, тугом, због личног тона заступљеног у њему. Он своје Коментаре прекида речима да је оно што се десило након Итаке једна „сасвим дугачка причаˮ[29].

 

ЗА СЛОБОДНИ СТИХ

Есеј За слободни стих сврстава се у програмске есеје, јер у њему Црњански „наставља расправу о новој поезији и њеним новим изражајним средствимаˮ[30]. На самом почетку есеја писац истиче чар књижевних борби, које, „и кад су најлепше, на њином наличју, као на каквом старом гоблену, примећују се не само лица бораца, него и анимална лица [31]. Истиче и разлику између живота и уметности: „Једина сласт победе у њима то је осећање јасно: да живот и уметност нису, нити ће бити, једно и да баш у томе лежи њина, једно другом противна, суморна чарˮ[32]. Наводи да им је „недостајала увек Свесност, оно што је најважније и што је створило хеленизам и ренесансу и барокˮ[33]. Књижевност не треба да „служи национализму, у једној трагичној и величанственој епохиˮ. „Треба истини погледати у очиˮ[34]. Црњански истиче и полемику око најновије лирике, која представља „један део те граје, која постаје све гласнија, а нема ни ироничну чистоту, ни љупкост оних препирака и увреда из Вукова и Вујићева добаˮ[35]. Шта, у овако представљеном добу, на европској сцени, представља неминовну тенденцију? Свакако, „повлачење од оних вредности које је досад живот истицао и уздизање нових, досад непримећених, вредности. Мистицизам, космизам, футуризам и све друго, динамично или сасвим спиритуално изражено, у свим гранама уметности књижевности у Европи […]ˮ[36]. Овако представљена ситуација у књижевности, „растанак уметности и животаˮ, како наводи Црњански, није случајна[37]. „Живот ће лепо, не преостаје му ништа друго, поћи за уметношћу, остварити оно што је, засад, идеја, тако је увек билоˮ (Црњански 1991: 10). У тим променама, наша уметност је, истиче Црњански у тексту За слободни стих, учествовала искључиво на плану форме. Настају, тада, препирке око форме[38].

Нови стих је „слободни стих са својим ритмом полусна, сасвим везаним за ритам мисли, код сваког новог расположења нов, флуидан, без добовања окованог ритма, врхунац је израза. Он одбацује све и оставља душу саму. Пљускање сладуњавих рима није више тако нужно и сметаˮ[39].

Црњански критикује поезију која је била „музеј европских копијаˮ[40], истиче то да, права велика обнова слободног стиха пада у доба њега и његових савременика[41]. „Тражи се ритам и стих наш, по духу нашег језика нашˮ[42]. Есеј у појединим својим деловима прераста у повике борбе: „Доста је било играчака. Ако је расположење екстаза, непосредност оно што је најдрагоценије у лирској песми, онда је слободни стих она рафинована примитива која се јавља на врхунцу развитка. Неминовна, неизбежна, победоноснаˮ[43]. Управо, као два афирмативна појма у вредносном смислу код Црњанског, Горана Раичевић истиче душу и екстазу. „Екстаза која се пре свега односи на порекло и природу уметничког дела, у историјском контесту везује се за платонистичке, неоплатонистичке или романтичарске концепције стварања као мистичког искуства у току којег уметник, близак магу и пророку, напушта своју рационалну или чак телесну образину, излази из себе, и у тренуцима ентузијастичког заноса или инспирације, доживљава визију из које ће настати творевина коју називамо уметничкомˮ[44].

Форма, код Црњанског, подређује се слободном стиху: „У поворци смешних, остарелих форми, у гунгули простачких израза, у наше је доба ушао слободан стихˮ[45]. Важност слободног стиха, према Црњанском, толико је велика, да сматра како би о њему требало писати студију. „Најновије доба је прихватило слободни стих […]. Модерна уметничка лирика се чита […] Са променом мишљења што је управо оно најдрагоценије у лирици, пропада сликˮ[46].

Представљени есеји Милоша Црњанског сведоче о бунту против старих мерила у књижевности. Послератна генерација није могла да ствара у калупима, готовим обрасцима, била је жељна нових мерила у књижевности, с тога су захтеви послератне генерације различити од захтева старе, предратне. „Поетика коју заступа у њима обележена је, авангардним и експресионистичким схватањима о уметности као суштинском изразу људске душе, која стоји насупрот лажном артизму […]ˮ[47]. Своје идеје, ставове, захтеве, послератни писци, па и Црњански, изражавају кроз програмске текстове, у којима су најизразитија мишљења та да у новим условима и књижевности треба да буде нова, другачија-ослобођена окова и стега форме. Затим, песници се труде да досегну Васељену и Космос, да стара мерила о јасности, о целој лепој песми, наруше, да, како Драинац пише, дају „мало грозе- мало свемира- ужасаˮ[48], Црњански проглашава да „почиње ново доба наше версификацијеˮ[49].

У програмским есејима Милоша Црњанског истакнута је разлика између старих и нових стваралаца на пољу књижевности (оних пре Првог светског рата и оних након њега), између старих и нових мерила у поезији: првих који су подразумевали утилитарност, здраву поезију, јасност, лепоту у свим својим деловима; других, који су подразумевали ослобађање од стега, форми, нејасност, повезаност свих појава у свету (суматраизам). Екстаза, душа, Свемир, слободни стих, ослобађање од окова, „одбацивање хигијенске дужностиˮ, кључни су ставови програмских есеја Милоша Црњанског.

 

 

[1] Црњански, Милош, „Послератна књижевностˮ. Есеји, Будућност, Нови Сад, 1991, стр. 16–45.

[2] Исто.

[3] Деретић, Јован, Кратка историја српске књижевности, Адреса, Нови Сад, 2007.

[4] Винавер, Станислав, „Увод у чуваре светаˮ. Чувари света, Српска књижевна задруга, Београд, 1965, стр. 157–164.

[5] Драинац, Раде, „Програм хипнизмаˮ. Писци као критичари после Првог светског рата,  Матица српска, Нови Сад, 1975, стр. 497–500.

[6] Црњански, Милош, ,,За слободан стихˮ. Есеји, Будућност, Нови Сад, 1991, стр. 9–15.

[7] Недић, Марко,  ,,Писци између два рата као критичариˮ. Писци као критичари после Првог светског рата,  Матица српска, Нови Сад, 1975, стр. 7- 56.

[8] Раичевић, Горана, „Програмски есејиˮ. Есеји Милоша Црњанског, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци/ Нови Сад, 2005, стр. 45- 150

[9] Црњански, Милош, „Послератна књижевностˮ. Есеји, Будућност, Нови Сад, 1991, стр. 16–45.

[10] Исто.

[11] Недић, Марко, ,,Писци између два рата као критичариˮ. Писци као критичари после Првог светског рата,  Матица српска, Нови Сад, 1975, стр. 7–56.

[12] Црњански, Милош, ,,Објашњење Суматреˮ. Писци као критичари после Првог светског рата,  Матица српска, Нови Сад, 1975, стр. 61–67.

[13] Тешић, Гојко, Српска књижевна авангарда. Институт за књижевност и уметност, Београд, Службени гласник, Нови Сад, 2009.

[14] Црњански, Милош, ,,Објашњење Суматреˮ. Писци као критичари после Првог светског рата,  Матица српска, Нови Сад, 1975, стр. 61–67.

[15] Драинац, Раде, „Програм хипнизмаˮ. Писци као критичари после Првог светског рата,  Матица српска, Нови Сад, 1975, стр. 497–500.

[16] Црњански, Милош, ,,Објашњење Суматреˮ. Писци као критичари после Првог светског рата,  Матица српска, Нови Сад, 1975, стр. 61–67.

[17] Исто.

[18] Исто.

[19] Црњански, Милош, ,,Објашњење Суматреˮ. Писци као критичари после Првог светског рата,  Матица српска, Нови Сад, 1975, стр. 61–67.

[20] Исто.

[21] Исто.

[22] Исто.

[23] Црњански, Милош, „Коментари уз Итакуˮ. О себи, Матица српска, Нови Сад, 1965.

[24] Исто.

[25] Раичевић, Горана, „Програмски есејиˮ. Есеји Милоша Црњанског, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци / Нови Сад, 2005, стр. 45–150.

[26] Исто.

[27] Црњански, Милош, „Јован Скерлићˮ. Есеји, Будућност, Нови Сад, 1991, стр. 133–134.

[28] Исто.

[29] Црњански, Милош, „Коментари уз Итакуˮ. О себи, Матица српска, Нови Сад, 1965.

[30] Недић, Марко,  ,,Писци између два рата као критичариˮ. Писци као критичари после Првог светског рата, Матица српска, Нови Сад, 1975, стр. 7–56.

[31] Црњански, Милош, ,,За слободан стихˮ. Есеји, Будућност, Нови Сад,  1991, стр. 9–15.

[32] Исто.

[33] Исто.

[34] Исто.

[35] Исто.

[36] Исто.

[37] Црњански, Милош, ,,За слободан стихˮ. Есеји, Будућност, Нови Сад, 1991. стр. 9–15.

[38] Исто.

[39] Исто.

[40] Исто.

[41] Исто.

[42] Исто.

[43] Исто.

[44] Раичевић, Горана, „Програмски есејиˮ. Есеји Милоша Црњанског, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци/ Нови Сад, 2005, стр. 45–150.

[45] Црњански, Милош, ,,За слободан стихˮ. Есеји, Будућност, Нови Сад, 1991, стр. 9–15.

[46] Исто.

[47] Раичевић, Горана, „Програмски есејиˮ. Есеји Милоша Црњанског, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци/ Нови Сад, 2005,стр. 45–150.

[48] Драинац, Раде (1975), „Програм хипнизмаˮ, Писци као критичари после Првог светског рата,  Матица српска, Нови Сад, стр. 497 – 500.

[49] Црњански, Милош (1991), ,,За слободан стихˮ, Есеји, Будућност, Нови Сад,  стр. 9 – 15.