Жељка Аврић
О НЕЖНОСТИ И НЕМИРИМА
Маја Белегишанин Ивановић: Мајска киша (изабране и нове песме)
Пресинг издаваштво, Младеновац, 2022.
Збирка изабраних и нових песама Маје Белегишанин Ивановић Мајска киша садржи песме из њених претходних књига (Испод неба, Светлосна пруга, Зимско сунце и Нежна граница) и 18 песама новијег датума. Треперави и префињени стихови – римом увезани у строфе (терцине, катрене, квинте, строфе од седам и осам стихова), али и у песме слободног стиха, распоређени у четири песничка циклуса под називима Разноб(р)ојне строфе, Сонети, Октаве, Хаику и Бели стих – потврђују да је у питању песникиња особеног поетског израза, која од своје прве песничке појаве иде узлазном књижевном путањом и која се равноправно изражава у више песничких форми и њима (што закључујем из пажљивог рашчитавања њених песама) суверено влада. Збирку отвара аутопоетска посвета писању и песми, Да напишем песму, у којој су садржане неке од одредница Мајине поетике: лепота, привид, нежност, ткање, сенка, светлост астралних тела, сан, нестварност, сета, али и познат простор (двориште).
Стихови Маје Белегишанин Ивановић подсећају читаоце на једну од најважнијих, мада скоро заборављену особину поезије – осећајност. Њена поезија је у правом смислу речи лирска, блиска песничком духу руских лирика двадесетог века. Тај лиризам огледа се, пре свега, у невероватној нежности стихова, у избору мотива, песничком језику и изразу, поетским рефлексијама, избору амбијената, атмосфери. И све то са мером, без патетике, пренаглашености, стилских и језичких претеривања.
Првим песничким циклусом Разноб(р)ојне строфе песникиња нас уводи у свој бајковити, ушушкани поетски свет којим доминирају сећање на детињство, некадашњу љубав, манифестације природе и годишњих доба, сензације дана и ноћи. Та су сећања лепа, драга, чежњива; помало сетна због свести о њиховој пролазности и неповрату али и драгоцена сведочанства неких бивших времена и тренутака вредних памћења. Мотиви сна, заборава, несанице, сневања, градске вреве насупрот самачком животу, ноћног бдења, буђења, само су оквири за евоцирање неких успаваних осећања, догађаја из прошлости, успомена и присећања. Успорен ритам који понегде подсећа на откуцаје часовника, понекад (без)разложни осећај туге, ишчекивање, као и извесна доза тајанствености, дају песмама овог циклуса фину патину, иницирају слична сањарења и окидач су сличних а давно треперећих сензација и код читалаца: „Стално се сећам свега што је било“ – песма Подсећања; „Лепото, сва на лажи основана“ – Летње квинте; „У мени расте нешто, давно знано“ – Сан; „Доћи ће једном сва стара тајанства“ – Јунска ноћ.
У циклусу Сонети песникиња потврђује своја претходна мотивско-тематска опредељења и допуњује их наоко једноставним појмовима и стварима (јабука, џемпер, тишина, шетња, парк, облаци), биљним и флоралним мотивима (липа, зумбули). Њени сонети јесу читаве мале приче у које нас уводи и развија их катренима, а поентира терцинама, посебно завршним. Она поетизује конкретне предмете, њихову предметност или појмовност преводи у своје запитаности, рефлексије и стања духа и свој емотивни свет, запажања и закључке: „Да ли ће доћи срећније време“ – сонет Чежња; „Навирање прошлих утисака, снова“ – сонет Рано лето; „Размишљам, живот многима је прост – А ја сам често странац, чудан гост – Само у песми видим топли стан“ – сонет Панорама.
Своје најуспелије песме Маја Белегишанин Ивановић је написала у октавама. Дуга, захтевна строфа подразумева пажљиво праћење тока мисли, постепено развијање и степеновање поетске теме, контролисан ритам, разноврсне риме које не смеју саме себи бити сврха, већ у функцији песме као целине. Дате октаве испуњавају критеријуме лепе и добре песме. Оне имају упечатљиве песничке слике, посебно визуелне. Изузетно су мелодичне, чак и кад су пресвучене тамним тоновима. Интровертне и нежне, углавном сетног расположења, песме у октавама најчешће опевају унутрашњи свет лирског субјекта: „Да, када схватиш да је прошло време / Оно кад спознаш пролазности бреме“ – октава Објава; његове доживљености и измаштаности: „Шири се љубав у прапостојање – октава Теби; Осећаш нешто снажно од искони“ – октава Мајска киша; природне мене које наговештавају и мене у човеку: „Но још је тама, а сан се не враћа, / и расте немир у бол-протицању“ – октава Праскозорје; сећања и прошлости: „Увек се нама неки простор врати“– октава Повратак; стваралачки немир и радости стварања: „Осећам тајну стварања све ближу“ – октава Јесење звезде.
Наиђе тако некад, изненада
спознаја да си нове песме жедан.
Од тог ти душом лагано овлада
осећај нежан, редак, изванредан…
(Стварање)
Песникиња је 2018. године објавила збирку хаику поезије из које је у Мајску кишу уврстила тридесет и три хаикуа. Незрециво, наслућено, тајновито у њеној поезији, нашло је свој одраз у древној јапанској поетској форми, чија минијатурна форма садржи згуснута значења и богату сензибилност. Хаику је песничка симбиоза једног момента из живота природе и доживљаја наше унутрашње природе. Мајини хаикуи илустрација су те симбиозе: подстицаја из природе, атмосфере, осећања и мисли.
Сурчинска црква. У летњој ноћи
Хор пева ‘Свјати Боже‘. пун месец плута небом.
Ваздух трепери. Као сећање.
У последњем циклусу збирке, сабране су песме писане у слободном стиху. Као и њену римовану поезију и ове песме карактерише изразита мелодичност и певљивост. Њена мотивска трагања не сежу предалеко – она су ту надохват, у њеној непосредној близини; њена размишљања не прелазе границе њеног унутрашњег света који и ми, читаоци, препознајемо као свој. Све је у том свету познато, опипљиво, блиско – од молитве, уличног пса, цвећа у вази, боја сутона, кише и јесењих ружа, до ћутања, полусна и тренутка задржаног у времену. Песма Кад нема струје састављена од четири засебна промишљања у четири годишња доба уводи нас у свет песникињиног детињства и девојаштва проживљеног у њеном двориштву са крошњама, у њеној породичној кући у којој је топло и ушушкано и у којој је уз пламен свеће написала прву песму. Писана је једноставним, свима разумљивим песничким језиком, те је и та особина, поред раније побројаних, један од разлога због којих читаоци поезију Маје Белегишанин Ивановић доживљавају присно, топло, проживљену, као своју:
Хвала ти Боже за овај дан,
за лаки снег по крововима,
за речи које говорим слушајући свој глас,
за саговорнике које имам,
за књигу из које сазнајем историју,
за топли ручак и мирисни хлеб,
за обичне и мале ствари, еманације живота…
(Обраћање)
Од првог до последњег песничког циклуса Мајске кише један од најчешћих и можда најлепше опеваних мотива јесте мотив стварања, писања, поезије, песме. Писање или како песникиња каже, „певање“ – предодређено је њеном бићу, нераскидиво са њим, неопходно као сан, храна: „А певање – порив, и љубав, и лек!“ (сонет Траг).
Поезија Маје Белегишанин Ивановић је сугестивна, интимна, уједно обећавајућа као стваралачки немир, визуелна, колоритна, олфактивна, аудитивна, тактилна, пуна заборава и нових сећања – једном речју, посреди је поезија нежности.