Жарко Миленковић
МАЛА СЛОВА, РЕЧИ, ЛЕЗИЈЕ, СТИХОВИ, ОЛОВНЕ МРЉЕ ИЛИ ГАЛЕТОВА ТЕОЛОГИЈА ОСЛОБОЂЕЊА
Драган Бошковић: Сандиниста (Три црвене поеме)
Суматра, Шабац, 2022.
Али сваки певац који се у Бразилу чује
субверзиван је, јер пева ,Revoluciao’…
Ернесто Карденал, Епистола Монсењору Касалдалиги
У поговору Свете песме градског ходача збирке Бошковићевих изабраних песама Најновији завет – Михајло Пантић изрећи ће једну овешталу истину о поезији овог песника, да је „његова песма заправо готово увек обуздавање и ʼприпитомљавањеʼ асоцијативне лавинеˮ. Та лавина која хрли и тежи да буде артикулисана увек је блиско повезана са песниковом стварношћу. Покушавајући да објасни и дефинише сопствену свакодневицу, ту гомилу неартикулисаних ствари, појава и процеса, песник посеже за разноврсним поетичким моделима и обрасцима, којима стварност бива довољно онеобичавана, да би постала уметничка, односно поетска слика. Међутим, најновије поетско остварење Драгана Бошковића, три црвене поеме обједињене заједничким називом Сандиниста – покушај су, да ту лавину речи, мисли, осећања и стварности, артикулише тако да оне буду готово најсировији вид преношења мисли у речи и песму, тј. да постану нека врста сведочанства, документа, најприближнији екстериористичкој поезији какву су неговали Паунд, а онда и револуционарни песници (на пример, никарагвански песник Ернесто Карденал, кога нимало случајно не узимамо за мото овог приказа и кога ћемо се сетити и у наставку текста).
Та сирова лавина речи уобличена је у позив на бунт, радикалну промену стварности (револуцију). И сам назив збирке Сандиниста има везе са Никарагвом, са Сандином, творцем револуционарног покрета који се борио против диктатуре генерала Сомозе, а чијем је покрету припадао и Карденал. Бошковићев Сандиниста указује на преко потребну револуцију и слути „јесен патријархаˮ, али, такође, проповеда тзв. теологију ослобођења, која се огледа у тумачењу религиозних текстова, Светог писма, у светлу револуције:
а када се будем уморио,
са Мојсијем бих реч коју прозборио
(– Е, добри Мојсије мој…!
– Е, Гале, Гале…)
Богородица би ми зној са чела обрисала,
и глас би ме опет сачекао, тихи пријатеља глас,
па бих тешких стопа наставио даље
(Даље)
„Седми печат поезијеˮ отворен је и над њим се надвио „Џерузалем без небаˮ као позив да се мора нешто променити и поново удахнути смисао у бесмислу живота. Да се поново врати живот у наше животе обесмишљене технологијама и ратом, односно ратним технологијама: „А иза свих тих гласова тишина се шири, / а иза зидова, опет врисак без усана, / гледају нас екрани, билборди, неке слике, / све празније, удаљеније, не виде нас, ништа не виде, / на инстаграм-некрологу фотографија рођеног брата: / и нека смо проклети, на векове векова, / што увек и у свему налазимо нешто људско, наше, / неку флеку, мрљу, смисао…ˮ (Даље). Настаје тишина од пола сата у поеми, док зјапи „празнина-ни-на-ни-наˮ. А онда опет ритам пада, посртања, свеопште деструкције и опет позив на револуцију, на молитву Господу, Богородици Марији:
Па зато God save књижевност српску,
анархију, у поезији, стиху,
Милоша, шета, са собом прича у Брикстону,
и Милосницу Мару save, Пети Смит је чита,
Црног Владимира, Карађорђа и његову шницлу,
чувај над котлом прамен Бориса Давидовича,
Петровића Растка, и он је био nigger, афро нига,
и Христа Боже спаси, ганци беше, најгори, Христ је,
што и није био проблем док у Џерузалем кренуо није,
Црна нам је кожа, под ноктима црно,
Минеаполис, Нови Београд, Мајстор и Маргарита,
Кронштат, Кронштат, црни оче Јоване, најцрњи,
Anarchy is order, God save Србију, чувај Кока-Колу,
ʼ871, ʼ923. или 4, лете, развиле су крила,
згрушана крв, суве, димљене кости Господа,
нихилизам се вијори, распни се и умри, и то ми дај,
no surrender, не, не, Божʼ сачувај.
(Le Bandiere Nere)
Нема предаје, само револуција. Промена, насилна промена стварности, односно само повратак на оно што је човек заборавио, и што свакоднево, изнова и изнова треба да осваја, од других људи, од себе самог, од технологије – слободу. Бошковићеве поеме су аутокорекција стварности, књижевности, теологије… Оне теже некој новој и другачијој стварности, стварности без патње, стварности у којој човек неће газити човека, стварности у којој неће бити ратова. Оне су сведочанство личне и колективне апокалипсе. Од умирања мајке и драгих бића које се огледа у умирању Словеније, ничеанске смрти Бога, преко умирања слобода, робовања, симулације и симулакрума, до угушивања побуна и свеопште смрти: „црна зрнца у венама, на телу црне тетоваже, / жртве се буде, мартири, нико не плаче, / разјапљеним вратовима певају заклани, босонога, безутешна вијори се туга, / из земље клијају сведоци, семе црно, црна дуга…ˮ (Le Bandiere Nere).
Ернесто Карденал сматрао је да је екстериористичка поезија једина која може да искаже стварност, да је оголи, па самим тим и да покрене на револуцију, стога је у својим Псалмима мешао библијски дискурс са капиталистичким – слично томе, и Бошковић тежи да стварност прикаже таквом каква јесте, без улепшавања:
И овај дан који сванути неће,
иза кога ће остати улице, нове, лепе, Безгрешно зачеће,
последњи петак коме је у заставама замрло свануће,
није свануо, нити ће,
заставе вијоре, узимам стег,
развијам споменик надгробни, не бојиш се, не бојим,
Правду нам дајте!, из земље устају црни људи,
мртва уста зборе, тако чисте речи, узвикујемо пароле,
чрни братје смо, чрни братје, најцрњи могући,
лебде заставе, као катран црне, моле,
у црном жене, и оне моле, нема повратка кући,
Кћери јерусалимске, мајке, забрађене,
и деца у покровима, сисају млеко црно…
(Le Bandiere Nere)
Све заставе света су црне, као што је и сва крв која се због застава пролива црвена. „Наш Бог је крв!ˮ узвикивао је Црњански, чије трагове налазимо у овим поемама. Али ни револуције не буде без крви, свете крви, свет је огрезао у крви. И тако: „(Нема даље! – мрмљају уста празнине), / само крени, крени, крени, / (Нема даље! Нема даље!), / Бог по Бог, по Ур, Реч, флеку, мрљу по мрљу, / корак, два, нихил, туп-тап, звец, билио, так-так, / испрекиданом линијом, белом, кре-кре крени, / (– Царе, царе, говедаре, колко има сати? / – Један мачји и један жабљи!)ˮ. Време је истекло. Нема даље, не може даље, једино промена, једино револуција може покренути све испочетка.
Револуција или смрт. Смрт мајке, драгог бића. Смрт Словеније. А „то је као када неко угаси светло, / и одједном мракˮ, али „ништа спектакуларноˮ… Само смрт која поражава, која оставља на милост и немилост, само празнина: „А где си сада, тако лепа Словенијо, / ничега нема ни под земљом, / ничега, ни олтара, / као што ничега ни над земљом нема, / крижа, мермера, епитафа, / ништа немамо, не, немамо, / Бога, Господа, господара, / и не рекох ли већ да Nietzsche значи – ич, / Зато дај нам данес наш всакдањи нич!, / и да, смрт је пут, дакле, ништа, / умире и она, смрт, / и все је, али все – / ено велико ничˮ („Словенијаˮ).
Сандиниста Драгана Бошковића је дело у коме је отишао најдаље, а „Даље јеˮ, како у поговору пише Александра Секулић, „један облик симболичке мере која се константно помера, расте, трансформишући искуство текста у искуство супстанцијалне кризе.ˮ С правом се, онда, можемо запитати: „Куда даље, од овог поетичког најдаље?ˮ
Михајло Пантић, „Свете песме, градског ходача“. Драган Бошковић, Најновији завет, Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“, Чачак, 2022, стр. 135.
„Он уводи у поезију све могуће семиотичке системе, све друге језике, присвајајући оне који владају средствима комуникације, рекламом, филмом, радијом, асимилујући једну праву суму вербалних и невербалних чинилаца који се хаотично нагомилавају и дају одраз, који можда није непосредан ни мисаон, али је свакако кохерентан и дубок одраз савремене стварности.ˮ – Марио Голобоф, „Песник Ернесто Карденалˮ. Летопис Матице српске, књ. 427, св. 1, Нови Сад (1981), стр. 97.