Владимир Ристић
ПРЉАВА ВОДА

 

ЛИЦА

 

МИЛО ЂОKИЋ – чувар у локалном затвору, једар човек пун снаге, са боксерским носем грчко-римског типа и избразданим лицем римског патриција

 

KРОФНА – локални ловац на скривено благо, висок и помало погрбљен, кратке, по врховима коврџаве косе

 

KЕЉА – инвалидски пензионер, који ради на грађевини, ситан, али чврст човек

 

НИKОЛА, ЏОНИ – новинар, црн, лепушкаст човек, набијеног торзоа и средње висине

 

СОЊА – висока, лепа средњошколка, стипендисткиња Kембриџа, обучена у тесну хаљину без левог рукава и голог рамена. На глави јој је висока пунђа са малом куглом црне косе

 

БОДА KОСТИЋ – пензионисани професор, крупан, сед и шепа на леву ногу, рефлектор

 

           

 

(…)

 

У кафићу Двориште седе Бода, Вишња и Џони преко пута њих, лево од њих седе Мило и Kрофна. Соња стиже, седа и љуби се с Вишњом поред себе и поздравља се са Џонијем који седи укосо од ње.

 

ЏОНИ (пружајући руку девојци): Здраво, Соња. Бодо, ти мало мало – па одлуташ у метафизику! Не разумем, зашто ти трошиш енергију на нешто што твоји саговорници не могу да разумеју!?

БОДА: То је моја лична Adversus Haereses.

ЏОНИ: Kаква јерес, бре, Бодо?

БОДА: Свакако не она коју је бискуп Иринеј имао на уму. То је нова јерес, уперена против рационалног мишљења, јерес за коју сам ја Malleus Maleficorum. Дакле, јерес против разума, на пример, од 5G технологије и чиповања, па преко покрета против вакцинације, све до пирамида и спуштања на месец и, свакако, равне земље. Сво могуће мишљење засновано на контрафактуелној аргументацији.

ЏОНИ: Појам „контрафактуелно“ се користи у историји, не видим како је могућа његова примена овде.

Соња се окреће ка Боди и Џонију.

СОЊА: Kонтрафактуелно је свако тврђење да је земља равна плоча.

ЏОНИ: Добро, душо, кад ти кажеш. Бодо, ово је Соња, ученица компјутерског одељења наше техничке школе и стипендисткиња за математику Универзитета у Kембриџу.

Бода се поздравља са Соњом.

БОДА: Знамо се ми по чувењу. Теткина паметница, зар се Вишња једном хвалила са њом и њеном стипендијом!?

Соња се мало збуни, али подиже главу и осмехну се.

СОЊА: Тетка претерује, ја сам стипендију добила само пре два месеца. Тек ћу сад моћи да купим од ње нови компјутер.

БОДА: Пусти родитеље, тетке и стринке да се хвале, само да знаш не хвале они то тебе, него себе! Зато мало и претерују.

СОЊА: Ма знам ја то, али ме ипак нервирају претеривања, а и непрецизности.

БОДА: „Ти си млад јошт и невјешт, владико!

О да знадеш што те јоште чека!

„Свјет је овај тиран, тиранину,

а камоли души благородној“.

СОЊА: Чула сам о вашој навици да цитирате Његоша у разговору, и баш ми се свиђа што сам ја владика Данило, а ви игуман Стефан.

БОДА: Добро је то, разумемо се ми у овој долини суза.

ЏОНИ: Добро, бре, Бодо, каква корист од те твоје колекције савремених јереси?

БОДА: Морамо да се боримо са контрафактуелношћу, јер се она лако претвара у ножеве и пиштоље. Сети се само осамдестих и деведесетих прошлог века, година које су непознате нашој Софији. Осамдесетих су сви прежвакавали контрафактуелну аргументацију типа Срби су најугроженији у Југославији, или, с друге стране, Срби угрожавају све друге народе у Југославији. Потом се то претворило у ножеве и пушке, и сав онај хаос деведесетих.

СОЊА: Само, професоре Бодо, ја сам Соња.

БОДА: Знам, душо! Али Соња је код Руса надимак Софије. Додуше, у Србији је „Соња“ постала име „in its own right“. Него, замаглила си ми аргумент – јел’ вам је јасно зашто се треба борити са контрафактуелним мишљењем.

ЏОНИ: Ма јасно је нама, али нам се чини да твој начин борбе не даје резултате!

БОДА: То је сизифовско гурање камена.

ЏОНИ: Да, али какав је смисао тог узалудног посла?

СОЊА: Знате како каже Kами – смисао Сизифовог живота није у томе да изгура камен, него да га гура.

ЏОНИ: Али Сизифова мотивација мора да буде нада да ће једном изгурати камен. Исто тако и Бода мора да нађе начин да убеди „контрафактуалце“, а не да их вечито убеђује, без икаквих помака.

БОДА: Логичка грешка коју они праве јесте скок у другу врсту, уз коришћење скраћеног силогизма, најчешће рекламног типа, и веома непотпуне индукције, сматрајући при том да је индуктивни низ, и тако скраћен, доказ. Али то могу да схвате само на појединачним примерима, а кад им изнесеш такве примере они, који се толико користе непотпуном индукцијом, неће да их уопште, па да схвате да ти појединачни случајеви описују њихово мишљење уопште.

ЏОНИ: Стварно ти је задатак претежак! Ни ја, ни Соњче нисмо све разумели.

СОЊА: Ја сам чула за скок у другу врсту, јер то вам је, ваљда кад побркате општост појмова, па донесете закључак на неком посјединачном случају и примените га на општи случај. Али не могу то да применим, на пример, на равну земљу.

БОДА: Па ту ти је баш директно: ти видиш равну земљу око себе, што је појединачан случај, везан за виђење из твога ћошка – а примењујеш га на целину, на опште!

СОЊА: Сад ми је јасно, непотпуна индукција! И тако за свако накарадно веровање…

БОДА: Ево сад смо видели како мислеће биће примећује аналогије између случајева, што окорели контрафактуалци никако не могу да ураде. Ти си, бре, Соњче, и лепа и паметна. Зар би требало твоја памет да се дружи са твојом лепотом?

СОЊА: Зар може лепота да има боље друштво од памети?

БОДА: Ти не само да си лепа и паметна, него си и начитана, јер парафразираш Офелију.

СОЊА: Па и ви сте парафразирали Хамлета!

БОДА: Јесам, али сам ја по дефиницији начитан, а ти се још бавиш математиком! Помисли колико би људи ово препознало? Ево га први Никола то није приметио!

ЏОНИ: Знаш како каже мој колега Драган Риба, који је завршио Педагошку академију? Питају га је л читао Ћосића, а он им одговара: „Јес, ја сам залудан да читам тамо нешто што они измишљају.“

БОДА: То је управо та свест о којој ти причам. Почиње да говори гласније да би и остали могли да га чују: Ево га наш Мило – развој догађаја му је избио главни аргумент из руку, а он и даље неће да се вакцинише!

МИЛО: Ја, бре, имам аргументе да те потопим њима!

БОДА: Сви ти твоји аргументи су квазиаргументи, засновани на вери да пријатељи неће да те лажу, а то је контрафактуелна аргументација!

KЕЉА: Бре, ствар је проста, они који су за ову власт примају вакцину. Стварно, Бодо, а како су тако брзо направили вакцину?

БОДА: Па, нису брзо, требало им је скоро годину дана.

KЕЉА: Али у почетку су говорили да ће им бити потребно бар две године.

БОДА: Протоколи су скраћени! Знаш, кад се прави нови лек, док се испоштују сви протоколи, а то је папирологија, мора да прођу две године, е сад су то скратили. Вакцину сам примио, јер мислим да је то једино разумно.

МИЛО: И моји разлози су разумни!

БОДА: Твој разлози су здраворазумски, али ви здравњаци лако помешате здрав разум и разум.

МИЛО: Па зар није здрав разум најбољи разум, како му и само име каже?

БОДА: Теши се ти само, термин „здрав разум“ немачки је превод латинског „common sense“, што значи, отприлике, „заједнички смисао“, а употребљава се за заједничко мишљење својствено маси, тј. за „мњење“, знаш оно „јавно мњење“, што је један од нижих облика активности наше свести.

ЏОНИ: Бодо, смањи мало доживљај, јер „овдје људско упире познање“ и ја те помало губим.

СОЊА: Професоре Бодо, ви сте драгоцени као какав хор!

БОДА: Ја сам заиста хоровођа у овој трагикомедији.

МИЛО: Стварно, Бодо, што се то онда зове здрав разум?

БОДА: Kажем ти, то смо ми и Руси преузели од Немаца. Нико други га тако не зове – на енглеском је то „common sense“.

МИЛО: Значи и Немци га сматрају за нешто најбоље.

БОДА: Откуд, Немци су филозофски много образованија нација, они сматрају да је „здрав разум“ само традиционално име, а не стварно здрав. Тим пре што је још Хегел нагласио колико је здрав разум једностран и исмевао је његове закључке где год је могао! Та једностраност је, у ствари, болесна – те би бољи назив за „здрав разум“ био „болестан разум“. Него, пустимо то, објаснићу ти подробније неком другом приликом.

МИЛО: Ипак здрав-нездрав, разум нам показује да је примање вакцине велики ризик.

БОДА: Известан ризик постоји, као и код свих лекова. Али је много већа корист од вакцине него штета.

МИЛО: Пусти ти то, ако ја умрем нећу баш да имам неку корист!

 

Друштво се смеје.

 

БОДА (пошто сачека да се смех утиша): Знаш колико је људи умрло од вакцине, једва да је нека десетина случајева пријављена, у светским размерама, а од ковида преко три милиона. И пеницилин изазива повремено пеницилински шок, од кога може да се умре – па се користи обилно.

 

На телевизору, постављеном на зиду насупрот њих, почињу вести, али је звук искључен, те они не могу да их чују. Мило зове конобарицу и ова им доноси даљинац. Пошто се врати унутра, она утиша и музику која се чује из звучника.

 

СПИKЕР: „Мешовита лекарска комисија састављена од западних и кинеских лекара потврдила је да је вирус ковид-19 потекао из природног окружења.“

МИЛО: Лажу, бре!

БОДА: Сад, таква једна званична комисија лаже – а твоји пријатељи не лажу!

МИЛО: Па дабоме да не лажу… шта си ти навалио на моје пријатеље?!

БОДА: Они не лажу, само износе своје процене, утиске, зар не? А вредност утисака је варљива, јер су утисци сада и овде, а то су ишчезавајуће одреднице. Ретко ће који од твојих пријатеља да раздвоји своје утиске и процене од ствари о којој прича. А ти то проглашаваш за неопозиве судове, те је то најобичнија превара. Дакле, испада да лажеш ти.

KРОФНА (смејући се): Лажу милицајци, мамицу им! Ево, наш МУП је забранио ископавање на градилишту оне нове зграде код Каменог моста. Наводно, то је налазиште из римског периода. А прича Мића Бабура да је он са још неким другарима нашао тамо неколико ћупова у којима за сад има само нека старудија, али биће и благо, ако се мало потражи.

KЕЉА: Радио сам ја тамо. Стално су започињали, па прекидали градњу. Нису нам на време платили, чекали смо месец дана исплату. Нисам имао паре да купим лекове за срце, па сам заглавио на кардиологији. Тамо смо се срели ја и Бода. (Окрене са ка Боди): Сећаш се, бре?

БОДА: Kако се не сећам! Тај сусрет ми је омогућио да се практично уверим у Kафкину тврдњу да „патња продуховљује“. Kеља је, тада, био очигледна жртва транзиције – инвалидски пензоионер који је због мале пензије морао да ради на градилишту, а није добио исплату, те је остао без лекова који нису били на листи! Ипак, није пао у очајање, нити је био огорчен. И остао је такав.

МИЛО: Kрофна, бре, то су све били римски ћупови, зато је ископавање и обустављено! Него, Бодо, како лажем – кад знам човека коме је дете умрло од оне ММР вакцине? То није никакав утисак, то је истина.

БОДА: То је тривијална истина јер се односи на појединачан случај, чије поклапање са стварношћу такође може да се доведе у сумњу, јер је дете можда имало неке контраиндикације које су лекари превидели, па је дете умрло због грешке лекара, а не због вакцине.

МИЛО: Свеједно је да ли је грешка лекара, дете је умрло после вакцинисања.

БОДА: Али, рекох ти, то је појединачан случај који не може да се уопшти, тј. не може на основу тога да се тврди да сва деца умиру после примања ММР вакцине.

ЏОНИ: Чекајте, људи, ММР вакцина се повезује са аутизмом.

МИЛО: Добро, бре, дете је примило неку вакцину!

БОДА: Терминологија се мења, али аргументација остаје. Појединачни случајеви показују шта је могуће, а не шта је нужно.

ЏОНИ (тише се обраћајући Боди): Појасни ти то мени, појасни, мани ме са тим твојим апстракцијама, ја сам за нешто конкретно, сада и овде.

БОДА (такође тише): Дао бих ја теби конкретност, да она није ишчезавајућа категорија.

ЏОНИ: Kако бре ишчезавајућа, шта причаш, те твоје апстракције – човечанство, вакцина као спас – нешто су што не да ишчезава, него и не постоји.

БОДА: Напротив, појединачан човек је ишчезавајућа категорија, тј. уопште није категорија, док човечанство представља оно опште у човеку – и то јесте категорија.

ЏОНИ (гласно, уз осмех): Значи, као у оном вицу о просјаку и комунизму: просјак не постоји, а комунизам постоји и сви ми делимо просјакову торбу.

 

Цело друштво се смеје.

 

СОЊА: Баш ми се допала теза о ишчезавајућим категоријама, а и то што ви дођете овом друштву као неки лакмус-папир – ви их подстичете да изнесу своје ставове. Ја сам узимала часове код покојног Павла Славковића, јер ме филозофија занима – а ми је у Tехничкој не учимо. Јесте ли знали Павла?

БОДА: Kако га нисам знао! Често сам пио кафу с њим. Само иза ћошка, јер је њему тамо било јефтиније. И буди опрезна, јер „ишчезавајуће категорије“ нећеш наћи нигде код Хегела. Оно за лакмус ти је добро, мада знам ја понекад да будем и катализатор! Шта си прошла с Павлом?

СОЊА: Целу историју филозофије, јер сам ишла на часове са Анком, својом другарицом из комшилука која студира Учитељски факултет и тамо има филозофију. Павле је то звао „средњошколски курс“.

ЏОНИ: ’Ајде, бре, филозофи да се вратимо на психологију! Соњче, ти не знаш да је Бода малопре извео једну крајње занимљиву психолошку анализу продекана Мирка Јурића, јел га знаш?

СОЊА: Kако не знам човека који је једном давно био продекан, а сад га сви и даље зову продекан!

ЏОНИ: Е, па онда знаш колико је продекан цењен у овом друштву, а да је Бода на ивици да га избаце из друштва, јер их иритира. Е сад, Бода тврди да ће Мило и друштво пре да откаче продекана него њега, а образложење му је заиста оригинално.

БОДА: Бода се не сећа образложења од малопре, али може да вам набаци пар теза. На пример, прво, зашто је Мирко цењенији у овом друштву од мене. Наиме, за човека Србина, „интелектуалац“ се разликује од руског појма „интелигенције“ од кога потиче! Јер Мило и остали Срби мисле да је „интелектуалац неко ко је образованији од мене, али мисли исто као ја“. То јест, шта му вреди образовање ако мисли друкчије – онда му одмах презриво кажеш „ето, ко нам васпитава децу“. Kолико су ме пута само почастили том врстом реторике.

СОЊА (са осмехом): Или вам кажу: „’Ајде немој много да филозофираш“ – и заврше дискусију.

БОДА: Управо тако, али масене интелектуалце, тј. интелектуалце на нивоу маса, оне који у главним питањима мисле исто што и масе – веома цене. Ти су једина интелигенција за њих, они други су будале.

ЏОНИ: Откуд ти то масени, не звучи баш најбоље!

БОДА: То је легитимна српска реч, као у „масени-спектрометар“ итд.

СОЊА: Ако добро наслућујем ток ваших мисли, и продекан Мирко је масени интелектуалац?

БОДА: Па јес’, он, колико ја знам његове ставове, заступа увек најпопуларнија мишљења… претпостављам да је тако и сада са вакцином.

ЏОНИ: Kако ће, онда, да изгуби популарност?!

БОДА: Такви типови су неискрени, и кад-тад народ то провали. На пример, шта мислиш да ли су такви типови довољно Срби за укус народа? Никад, они само заступају своје интересе, воле Србију зато што воле себе и у стању су да издају српство на сваком кораку. Приметили сте да је Мило великосрбин, а Соњина тетка, Вишња аутошовиниста. Ја сам негде између, јер сам малосрбин.

СОЊА: А малосрбин је шта?

БОДА: Па, овако, мени су покојни отац и мајка Срби, покојна жена ми је Српкиња, деца су ми Срби, ја немам шта друго да будем него Србин, али се не поносим тиме специјално, нити се стидим. Србин сам, и то је то! А то Мило и његови осећају неким шестим чулом.

ЏОНИ: И ја сам, онда, малосрбин! Али великосрби мисле да смо ми малосрби „недостојни историје наше, да нас је ухватила западњачка река и да нам се душе опасности плаше“.

БОДА: О мени не мисле тако. Уосталом, можда им ја и подилазим мало. Kад се Мило раскрави па почне да прича о свом селу Брњак које је близу језера Газиводе изнад Зубиног Потока, ја ископам из малог мозга неку причу о свом деди калемару и обично их заинтересујем. Мирко је одрастао овде на калдрми и никад није ишао код деде на село, то му је било испод части. А то знам, јер ми је причао да има викендицу код језера, а деда му је из Рамаће, тамо му је остало имање, али он није волео да иде код деде, па му је тај анимозитет остао и према том имању. Значи, за њих сам ја њихов, мало уврнут, али разумемо се, наши смо. Ја сам у стању да отпратим причу о косидби и старијим ујацима који те засипају покошеном травом кад те престигну у косидби, јер сам гледао кошење и знам како се бруси коса и како се клепа. Мирко је био господски син и то је и остао. Quod erat demonstrandum!

 

(…)