Александра Димитријевић
МОНОДИЈА О ФАНТАЗМАГОРИЈИ
Уметница Снежана Петровић својим радовима проналази различите нивое комуникације и слојеве значења. Она на један специфичан начин разматра психолошки, ликовни, семантички и феноменолошки аспект уз помоћ којег трага за откривањем и продубљивањем слике о сопству, егзистенцији – али и „бићу света“. Њени радови као да настају идејом мимезиса снова и јаве, историјских чињеница и митолошких бића, тако да све наликује неком минуциозном колажу у којем је сваки елемент видљив из различитог дијапазона.
Својим графикама и комбинованим техникама уметница на најдубиознији и најефектији начин алудира на мистичну и аутохтону мисао којом студиозно и веома брижљиво јукстапозиционира садржај слике. Иако фантазмагорични, радови не вапе за авангардним тежњама већ настоје да реципијенту објасне пластичке вредности обликовања једне нове митологије уметности. Снежана успоставља специфичан однос према хуманистичкој цивилизацији, њеним тековинама и тежњама, обликујући је у антропоморфне облике који у посматрача продиру својим сомнамбулним очима. Уметница – рецимо, на радовима под називом Истина и лаж и Храм таштине – преиспитује вековно схватање да је човек центар васељене, и помера тежишта нове митологије и стања индивидуалне и колективне свести. Рад Истина и лаж приказујe две женске фигуре, скоро идентичне, са разликом у појединим елементима – што се може протумачити као потирање или поклапање ове две компоненте, које се једна од друге скоро уопште не разликују. Суштину истине и лажи одређују (уколико се поред ове слике сагледа читав концепт радова) два важна момента као што су чињеница и апсурд, чиме се имплицира неповерење у идеју истине као такве, док се лаж може сагледати као артикулација неке врсте ескапизма, која човеку пружа само ефемерно уточиште.
Уметница у раду под називом Храм таштине убацује архитектонске елементе, као што су персијски преломљени лукови бифоре и омања розета; тиме се стиче утисак да се радња стварно одвија у неком средњовековном здању. Овако конципирана позорница даје драмски набој слици, док актери те сцене указују на један нелагодан диктат мисли; посматрач тиме спознаје тежину самољубља и сујете. Хетерогеност уметничког фантазмагоричног израза отвара два велика усмерења: ка иконографији симбола магијског карактера и ка неапологетици.
Уметница Снежана Петровић својим опусом већ дуги низ година, фотографски прецизном сликарском техником, репродукује несугласице света који је попут халуцинације, растављен, и поново састављен. На радовима се види јасна промишљеност у одабиру мотива и њиховог компоновања, при чему се поједини елементи понављају а делови одређених текстова, као и математички сегменти попут геометријских тела и стрелица, слици дају једну вишу димензију. Њени радови подсећају на комбинацију де Кирикове метафизичке ауре, и парадоксалности и прецизности коју је поседовао Морис Корнелис Ешер. Начином понављања једног истог или сличног мотива (рецимо, кругови и кружни облици) на њеним композицијама стиче се утисак да без тих елемената радови не би били потпуни. На антропоморфним облицима које Снежана ствара, мотив холандске крагне је неизоставан: овим детаљем она оживљава добро познате слике мушкараца и жена из историјских и позоришних модних вокабулара. На овај начин, својим графикама даје призвук антикварности, оживљава езотеричност и архаичност, при чему сва та античка и средњовековна природа ублажава узнемирујући утисак потмуле атмосфере.
Снежанине представе античких грађевина и архитектонских кулиса одају утисак дводимензионалности – али истовремено стварају и илузијуу треће димензије, где перспектива изгледа потпуно исправно. Истражујући архитектонске форме, перспективу и рефлексије, уметница приказује свет из једног фасцинантног угла: радови посматрача могу се ухватити у замку мистерије, чиме ће му поништити сва реална објашњења и натерати га да њену уметност посматра апсолутно анегдотски.