Александар Б. Лаковић
ПЕСМЕ ИЗ ЛОГОРА

 

Жарко Миленковић: Свакодневно убијање живота

Архипелаг, Београд, 2022.

 

Трећа Миленковићева књига песама Свакодневно убијање живота, од свега двадесет и три песме, могла се ословити и као Писма или песме из логора или Песме из енклаве – пошто песник и даље свeдочи о животу у тескоби. То документују како наслов књиге, тако и стихови из којих потиче („Живот у логору који није живот / Већ ишчекивање живота / И његово свакодневно убијање“ – песма Као живот у логору).

У уводној песми Суштина песник изражава жељу да напише једну сасвим обичну песму … „Јер свака обична песма / Говори да је живот сасвим необичан“. Он анализира време, у којем се све обично, нормално, логично, природно, у ствари – проглашава за необично, ненормално и неприродно.

Стога би било неопходно лоцирати тај простор, који функционише по обрнутом систему вредности чија је парадигма „свакодневно убијање живота“?

Уредник и Миленковићев издавач Гојко Божовић на последњој „клапни“ књиге тврди да су „језгровите песме Жарка Миленковића, доведене до основних речи“ помоћу којих ће „читалац лако видети колико је наслов ове књиге оправдан и тачан. У овим песмама искуства Миленковић шкрто, једноставно и уверљиво сведочи о угроженој егзистенцији, о световима који се додирују, али се не разумеју“.

Међутим, песме ове књиге намећу закључак да се у њима нигде не наводи неки топоним или личност по којима би се препознао њихов просторни оквир. Нема ни временских одредница, мада се наслућује да је то садашње време. У књизи нема ни познатих догађаја по којима би се она довела у контекст са песниковим или неким другим животним ареалом. Нема ни посебних територијалних или националних белега. Нема ни некаквог патогномичног знака везаног за одређени простор.

Зато, на тренутак, може се претпоставити да Миленковићев свет „убијања живота“, не припада само једном простору и времену, већ их све генерације, сви народи могу прожимати. У томе и јесте посебан квалитет ове поезије: не ослања се на познате нам речи (у међувремену еродирале) или на пароле из неког познатог или измишљеног станишта (што се често чини) – управо редукцијом речи, смиреном и тихом нарацијом, и сликовитим метафорама говори о свим местима „убијања живота“. А она, уосталом – сва личе једно на друго.

Зато чињеницу да песник живи у Грачаници, у једној од енклава на Косову и Метохији, треба (а можда и не треба?) узимати у обзир. Уредник Божовић, ценећи овај ауторов биографски податак, промишља да Миленковићева прича „убијања живота“ – „није нека апстрактна угроженост, ни језа изазвана неким општим кваровима и штетама у свету. То је дубоко конкретизована косовска стварност и угроженост која се сваки дан изнова искушава. Миленковић сведочи, у процеђеним стиховима искуства, без патетике и без јаких речи, опредељен за поезију као основни говор, о најважнијим садржајима људске свакодневице“.

Овако представљена Миленковићева несигурност, стрепња, страх и неизвесност појединца и колектива заједно, јесте косовског порекла – али не искључиво и само косовског. То је била песникова замисао, са завидним умећем реализована, да простор и време ове књиге могу бити свачији. Могу припадати свима и свуда где се оваква „страдања и злочини“ масовно и свирепо чине.

Но, судећи по Миленковићевим стиховима, очигледно је да у његовом станишту појединце све више и више притискају осећања бојазни, стрепњи и узнемирености – то је сасвим очекивано, у оваквим савременим косовским и сличним ситуираностима и неразумевањима. Тога је било и раније, те опетовање логично појачава интензитет поменутог. Од косовске апорије не може се побећи. Преовлађује анксиозност, која се од страха разликује по својој сложености, али и расплинутости. Тај осећај угрожености ствара зебњу и незадовољство будућим – оним што неумитно и колико за дан-два следи… Фројд је стање анксиозности или стрепње и ословио „страхом очекивања“ или „плашљивим очекивањем“.

Познато је да реакција анксиозности, као функционалног поремећаја, јесте прихватљив одговор на продужену стресну ситуацију („И ово из мене певају трауме“, Као живот у логору), у знаку угрожености појединца („А ми смо и даље ту / Ограђени / Између неба и земље“, Као цвркут ласти у логору), као и колективне неизвесности, забринутости, безнађа и беспомоћности („Ништа се неће променити … Осим нових старих вести / Земљотреси, убиства, силовања“ – /песма без наслова/).

Појединац у замколиком простору не само да је осамљен, него и отуђен и одбачен, па и изгубљен и заборављен. Сувишан. „Никоме није битан“. И немоћан да се сам отргне и измести из тескобе, у којој се не сналази. Угрожени појединац осећа се странцем, и у свом завичају. Оптерећују га празнина и мучнина. И неизвесност. Незадовољан је собом и другима („Сведочи да нема излаза, да нема слободе“, Као пролеће у логору). Сличан је амбијент у песми Тиха ноћ, чија средишна строфа гласи:

 

Тиха је ноћ, све је исто,

Страхови, жеље, страхови од жеља,

Самоћа и незадрживи распад у мислима

Тиха је ноћ док унутра све јечи,

Уздише и моли

 

Шта би био ефикасан штит против наведеног стања у којем се не живи живот, у којем се живот живи ван живота – или се живи привид живота и стварности? Је ли то живот у којем се чека смрт, док сам „живот убија“?

Очито да су то сећања. Поучне и промишљајуће речи Светог Николаја јасно објашњавају и правдају песников избор: „У ропству, робље је приморано да ћути, да трпи и да се сећа. Кроз ћутање, трпљење и сећање народ је, најзад, бивао срцем омекшан, духом просвећен и сећањем научен.“

            О значају сећања говори и шпанско-кубанска изрека: „Сећати се значи живети“, као и Русоово промишљање: „Добро видим само оно чега се сећам“. Али, и закључак Алаиде Асман[1], који је песник Миленковић употребио пишући о сећањима у Хамовићевој поезији[2]: „Феномен сећања очигледно се опире директном опису и тера нас у сликовитост. Слике при томе имају улогу фигура мисли које ограничавају појмовна поља и према којима се теорија оријентише.“ Она још тврди да „постоји нераскидива веза између памћења и простора“[3].

Оживеле Миленковићеве успомене, као део сећања, у стању су да побуде одређени део памћења засићен специфичним сентиментима. Иначе, емоционални садржај сећања по правилу представља вишеслојан сложај, овом приликом, песникових парцијалних емоционалних односа, који у неким деловима могу бити и супротстављени, али који сумарно у целини дају преовлађујући карактер сентимента. И то, метафоричног сентимента. Оног, дакле, за којим је песник трагао.

Талас сећања, потребан за овакво стваралаштво, тумачи се као природна и верификована реакција на сопствену угроженост, и може се ословити утишаном реком сећања или како је Шкловски, своју књигу посвећену Првом светском рату, назвао као „сентиментално путовање“. Миленковићева књига то управо и јесте – књига панорамских сећања у времену.

Колики значај имају сећања, уз традиционалну трпељивост, као начин премошћавања тренутне горке стварности и као фиктивни одлазак ван свог „жицом“ опкољеног станишта и ван самога себе, али и као представа луке спаса и заштите сваке врсте – илустроваће сами Миленковићеви смирени наративни метафорично-сликовити стихови: „Сећање је мост / Чији се лукови извијају / Изнад воде која пред собом / Меље живот и носи га у мора“ (Дуга), или „Постоје места на којима никада раније нисмо били / А жива су у нашем сећању“ (Берат, прозори сећања).

Песнички субјект, нарочито млад осамљеник на Косову, сваки дан суочава се са зебњом и стрепњом. Са смрћу – мада је она за сада спорадична.  Са похарама. Са насиљем различитих облика. Са губитком грађанских права и слободе. Са неизвесношћу и несигурношћу, које потајно уништавају заточене у логору или енклави. Са страхом од насиља и бахатости. Са отимањем имовине.

Све то скупа обесмишљава живот. Угроженог појединца, као и колектив, обузима осећање пролазности и трагичности, као досуђене им оквире опстајања, што добија израз у стиховима „да смо овде само привремени”, због чега ту песму Старе фотографије окончава на дешперантан начин: “лепота у мени изазива велику тугу … Оставио сам све фотографије у кутији да бледе / Бледимо заједно / Оне тамо / Ја овде”. У истој песми евидентни су безнађе и очај које ни радост из прошлости не може да оживи: „Сакрио сам све старе фотографије … да их прекрије прашина / Како ме не би подсећале на лепе тренутке“.

Међу онима који упорно трају у било којем логору или енклави на свету, одани завичају и народу којем припадају, са животним искуством битисања на ивици ножа, перманентно сабијани у све већу скученост, владају једноставни и кратки принципи. Наш си или ниси. На добро или лоше. На корисно и штетно. На оно што угрожава или не. Све ово оправдава опстанак контраста као, ипак, ненаглашеног песничког поступка, али и модела понашања у таквим стешњеним условима. Контраст између сећања и заборава, живота и смрти, дана и ноћи, наде и очаја, љубави и мржње – живе у Миленковићевим стиховима као наративна горка медитација.

Контраст и противречја, познате нам још као античке стилске фигуре и посебни одрази у огледалу песничког садржаја, у стопу прате и последична подвојеност и дуализам, који већ владају, не само на Косову, него међу свима нама. У књизи Свакодневно убијање живота, упркос њеној гласној и симболичној поруци, звук опреке није пренаглашен, већ је у складу са песниковом сплаварећом нарацијом. То је контраст сећања и заборава, као два пола која се узајамно и повремено прожимају, уз благу иронизацију жртве: „Оно што остаје у сећању / Не зависи само од нас / Већ и од људи с којима се срећемо… Оно што остаје у сећању зависи и од заборава / Оног блага кроз чије сито испада труње / А нас се неће сећати / Јер ништа нисмо оставили. / Ништа осим патње / Ништа осим смрти“, О сећању и забораву. Свесност удвајања песничког субјекта и наду у сећања, као меру опстанка ишчитавамо у стиховима: „Да су наше очи гледале кроз хиљаду прозора / У себе и своје сећање“,Берат, прозори сећања.

Посебно плаши одсуство љубави, радости, надањa; управо се ради о избегавању, игнорисању и настојању да се не дође у додир са њима, како се не бисмо понадали у нешто лепо, чега нема или га има у врло малим примесама и бледим бојама, готово у танким слојевима: „Ништа нисмо говорили о љубави / Ништа нисмо казивали о срећи јер никада нисмо били / Ни срећни нити заљубљени“, О сећању и забораву; „Тако је мало светлости у нашим животима / У нашем сећању / Јер оно што је добро краткотрајно је / И без утицаја на наш живот“, Мало светлости.

Песник напомиње да ни судбина оних који су напустили свој завичај и логор у њему, није ништа боља од опкољених и угрожених појединаца: „И избеглице започињу свој пут / Од немила до недрага / У потрази за својим бившим животима / И убијеном срећом“, Светлост у августу).

А о томе какви су услови или неуслови за нормалан живот у било којим, па и у косовским енклавама, нарочито, довољно илуструје чињеница да је код песника заживела асоцијација са Потопом. За другим речима и промишљањима нема потребе, осим за Миленковићевим стиховима: „По узору на Нојеву барку / Нашу баркицу / У коју бисмо сместили / И од пропадања сачували / Све оне ситнице које нам покрећу сећања“, Само ружне ствари.

Циљна група злосилника и демона Кнеза таме биле су наше богомоље. Њих преко стотину је оштећено, паљено, пљачкано, рушено. Остало нам је у памћењу посебно насилно уклањање крстова са њих, као манифестација својеврсне мржње и нетолеранције према свему што припада другом народу. О моћима опстанка у условима који нам нису први пут наметнути – а које смо умни, моћни и сложни, некада умели да савладамо – говори већ цитирана песма Мало светлости: „Наша су сећања црне рупе несталих светова / Празни и разрушени храмови у којима обитава / Једино напуштени Бог / И наше молитве су сећања“.

Песник Миленковић повремено се одлучује и за благоироничан дискурс, што је са мером и без претеривања радио и раније. Поуздан пример за песнички дискурс који илуструје живот у клопци, јесте песма Без последица, која у целости гласи:

 

Понекад ме обузме

Ничим изазвана радост

 

Срећом кратко траје

И не оставља последице.

 

 

 

[1] Алаида Асман, „О метафорици сећања“  прев. Александра Бајазетов-Вучен. Реч, 56/2, 1999, 121.

[2] Жарко Миленковић, „Поезија и сећање: белешке о поетици ДраганаХамовића, поводом књига Бежанијска коса, песме (СКЗ, 2018) и Лица једнине, есеји и записи (Повеља, 2018)“. Књижевни магазин, бр. 207-210, стр. 48.

[3] Алаида Асман, Исто, 121–122.