Година LVI · свеска 7-9 · 2022

„КОРАЧАЛИ СУ“

 

ЛАЗАР БУКУМИРОВИЋ (2001, Чачак), студент српске књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду. Пише пеозију и критику. Објављене књиге: Уџбеник свакодневице (Матица српска, 2021).

 

МАРКО ВУКОВИЋ (1975, Крагујевац). Објављене збирке песама: Тешко је време (1994), Иза осмеха (1998), Расрчнуће (2000) и Дивљи камен (2005). Превео са норвешког језика: Ролф Јакобсен Вежбе дисања (2014), Туне Хеднебе Тачка (2016), Агнес Раватн Птичји суд (2017), Лаш Соби Кристенсен Акустичне сенке (2018), Гунвор Хофмо Никог не заборављам (2018), Тор Улвен Звезда у костуру (2020), Ролф Јакобсен Усамљена тераса и друге песме (2021) и избор из нове норвешке лирике Некрштени фјордови (2021). Песме су му превођене на енглески, пољски, норвешки, македонски, словеначки и бугарски језик. Живи и ради у Норвешкој.

 

АЛЕКСАНДРА ДИМИТРИЈЕВИЋ (1989, Приштина) дипломирала је Историју уметности (2008) са радом Симптоми на представама оболелих, на фрескама у српском средњовековном сликарству. Завршила мастер студије (2014) са темом Иконографија Христових чуда у Дечанима. Студент је докторских студија историје уметности Филозофског факултета у Београду. Научне радове објављивала је у Лесковачком зборнику, Саопштењима, Браничевском гласнику, као и у научним зборницима. Ауторка је више текстова каталога, изложби и стручних критика.

 

АНА ЈАКОВЉЕВИЋ РАДУНОВИЋ (1975, Крагујевац) запослена је као доцент за руску књижевност на Филолошком факултету Београдског универзитета. Магистарски рад Сергеј Параџанов: кинематографско читање поема Пушкина и Љермонтова одбранила је 2004. године. Пише и објављује радове о руској књижевности XIX века у страним и домаћим стручним часописима и преводи с руског.

 

ТАТЈАНА ЈАНКОВИЋ (1973, Крагујевац) је oбјавила збирку кратке прозе Прича Бабиног сина (2008), збирку прича Данас сам била у нашој кући (2016) и путопис Присвајање Венеције (2018). По књизи Прича Бабиног сина снимљена је радио-драма на Радио Београду. Рукопис збирке прича Данас сам била у нашој кући награђен је (2015)  објављивањем у специјалном броју часописа Прича. Проширено издање збирке Данас сам била у нашој кући је ушло у ужи избор за награду Стеван Сремац за 2016. Татјана Јанковић је била члан редакције Корака од 2013, а 2017–2021. на месту главног и одговорног уредника. Запослена у Народној библиотеци „Вук Караџић“ Крагујевац. Живи у Крагујевцу.

 

ЈЕЛЕНА КАЛАЈЏИЈА (1986, Пакрац) основне и мастер студије завршила на Филозофском факултету у Новом Саду на Катедри за српску књижевност и језик. Иза себе има два двојезична библиотечка приручника: Под кровом књиге: друштвена одговорност у оквиру пословања јавних библиотека (2014) и Креатвна конзумација културе: нови модуси читања (2018). Објављује текстове и приказе у књижевној периодици. Добитница је награде Завода за проучавање културног развитка под покровитељством Министарства културе и информисања Републике Србије Новица Тадић за збирку поезије Прљави Сњешко на усијаној хауби (2021) и Милан Ђокић Центра за афирмацију стваралаштва ,,Поетикум” из Краљева за збирку У мередову (2022). Ауторка сликовнице Скровиште за тајну („Прометеј“, 2021). Предмети тренутног интересовања и истраживања су сликовнице и гласно читање.

 

МИЛИЦА А. КАНДИЋ (1996, Крагујевац) студент је докторских академских студија српског језика и књижевности на Филолошко-уметничком факултету Универзитета у Крагујевцу, где је запослена као истраживач-приправник у оквиру Центра за научноистраживачки рад САНУ и Универзитета. Предмет њеног научног интересовања јесте српска књижевност романтизма, народна књижевност и српска књижевност модернизма.

 

САША КНЕЖЕВИЋ (1971, Сарајево) редовни је професор српске књижевности на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву. Аутор је стотинак научних радова, шест научних књига и три антологије српске народне књижевности из БиХ. До сада је објавио двије драме: Кад облаци једу људе (1996) и Паши на дивану (2019) и шест романа Јадни моја Марко (2004), Откуд памет оном ко је нема (2013), У сјећању на заборав (2015), Кад ће срећа па се зарати (2019) и Зороломац (2020). Приповетке за будуће збирку објављује у престижним часописима.

 

МИЛОШ КОРДИЋ (1944, Комоговина, на Банији). Школовао се у банијском селу Јошавици, родном селу, Петрињи и Загребу. Радио у просвети (Меченчани, на Банији), црној металургији (Жељезара Сисак) и нафтној привреди (Беопетрол и Лукоил Београд). Књижевним радом (поезија, проза, књижевност за децу, књижевна критика, публицистика…) бави се од 1963. године. Уређивао је новине, часописе и књиге других аутора. Био је оснивач и организатор више југословенских и међународних културних манифестација, као и оснивач и учесник у раду више културних и спортских друштава и клубова. Објавио је: (поезија) Постојало једно море (1966), Спавач чистог сна (1968), Грумен (1971), Одавде до рата (1972), Цапраг (1976), Диносаур (1977), Изрезано око (1982), Дисање леда (1985), Резачи драме и круха (1989), Најава зиме (1990), Насљедне пјесме (1992), Црна биљка јабука (1995), Сан о Борхесу (1998), Изабране пјесме (1999), Тихо пристајање (2004), Шума (2013), Предвечерје (2016), Гдје сунце почиње (2020); поеме: Слобода је наук предубоки (1976), Шума на рукама (1981); песме за децу: Е баш нећу (1971), Сунце врти сунцокрете (1985, друго издање 1986); сликовницу Пођимо, пођимо (1987, изабрала и илустровала академска сликарка Љубица Цукон); приче и приповетке: Коњаник (1982), Ђаволов шестар (2001), Као тачке у празнини (2005), Сан о нестајању; избор прича и приповједака (2021); роман: Даждевњак (2014); монографију о Књижевној награди Жељезаре Сисак: Књига за даље (1986); кратке есеје, огледе и записе: Пропуштено (2005), Грумен земље очиње (2016); књигу о родном селу – Азбучник села Комоговине (2014); књига о Банији – Било једном на Банији (2018, друго издање 2019). Добитник је неколико награда и признања, и превођен на неколико језика. Живио је у Сиску, а од септембра 1991. године живи у Београду.

 

АЛЕКСАНДАР Б. ЛАКОВИЋ (1955, Пећ), песник, критичар, есејиста и антологичар. Објавио десет збирки песама, десет књига критика и есеја, књигу путописа Хиландарски путокази, роман Кад куће нисмо закључавали и путописну фото-монографију Хиландар и Света Гора, између мита и историје. Приредио антологију песама о Хиландару XII-XX в., Хиландарје: песничко ходочашће, Кодеров Митолошки речник Божа Вукадиновића и зборник Велики школски час: избор из поема и књига песама изведених 21. октобра у крагујевачким Шумарицама. Уредио две књиге тематских есеја: Његош – ријеч скупља два вијека: зборник радова о стваралаштву Петра II Петровића Његоша 1813-2013 и Бранко Миљковић – моћ речи: зборник радова о песништву Бранка Миљковића 1934-1961. Књига песама Повратак у Хиландар је преведена на енглески језик и објављена у Торонту, док је књига изабраних песама преведена на македонски језик и објављена у Скопљу. За песништво је награђен Кондиром Косовке девојке; за књижевну критику – наградама Јован Скерлић (2014) и Милан Богдановић (2014); за прозу – наградом Григорије Божовић (2017), а за путопис Хиландар и Света Гора: између мита и историје наградом Љубомир П. Ненадовић. Живи у Крагујевцу и Љутој.

 

ЉИЉАНА ЛУКИЋ (1939, Загреб) завршила је основно и гимназијско школовање у Бијељини, а Филолошки факултет, на коме јеи магистрирала, у Београду. Радила је као професор у Гимназији и као руководилац НБ „Филип Вишњић” у Бијељини. Сарађује у великом броју часописа и има 378 библиографских јединица. Као књижевник и књижевни критичар објавила је сљедећа дела: Магнолија на длану – приче (1997); Из књижевног сазвежђа – есеји и критике (1998), Плаво је боја неба – песме (1999); Једнога дана пре седам дана – приче за децу (2000); Балкон за маштање – приче (2002); Трагање за смислом – књижевне критике (2004); Кључар чудне љепоте Јован Дучић – књижевноисторијска студија (2008); Приче о медведићима – приче за децу (2009). Приредила је књигу Јован Дучић, Рани радови I (1886-1896). Објавила је и романе: Јелена Златоносовић (2011, 2. издање 2013); Доктор Николо (2015); Звијезда падалица (2015); У трагању за оцем (2016); У небо загледан (2017); Пут у недоглед (2018) и Бисер на дну мора (2019). Члан је Редакције часописа Српска вила и локалне Редакције за израду Енциклопедије Републике Српске. Учествује у жирију за додјелу Награде Меша Селимовић коју организују Вечерње новости у Београду. Члан је Удружења књижевника Републике Србије и Удружења књижевника Републике Српске. Живи у Бијељини.

 

ВЕСНА В. МАКСИМОВИЋ (1972, Крагујевац), песникиња, слика на свили и ауторка је четири збирке песама Мирис ванилије (2010), У пролазу (2016), Зидине (2019) и Са друге стране зида (2020). Њене песме су објављиване и превођене на енглески језик у разним књижевним часописима и блоговима. Самостално је излагала слике на сировој свили у Галерији Народног музеја у Крагујевцу. Учествовала је на бројним уметничким изложбама. Члан је Удружења ликовних уметника Крагујевца „КУЛ.Т“.

 

ЈЕЛЕНА МАРИЋЕВИЋ БАЛАЋ (1988, Кладово) радила је као лектор српског језика на Јагелонском универзитету у Кракову (2013-2014). Запослена је на Одсеку за српску књижевност и језик Филозофског факултета у Новом Саду у звању доцента. Добитник је награда: Боривоје Маринковић (2014) и Доситејево златно перо (2018). У уредништву је Летописа Матице српске. Објавила је две стручне књиге: Легитимација за сигнализам: пулсирање сигнализма (Београд 2016) и Трагом бисерних минђуша српске књижевности: ренесансност и барокност српске књижевности (Нови Сад 2018), као и песничку књигу Без длаке на срцу (Београд 2020).

 

ЖАРКО МИЛЕНКОВИЋ (1988, Приштина), песник, књижевни критичар и проучавалац књижевности, докторанд на Филозофском факултету у Новом Саду. Објавио књиге песама Кенотаф (2014), Крхотине лета (2019) и књигу есеја Тмина и празнина, Horrorvacui у српској поезији XX и XXI века (2021). Приредио је збирку изабраних песама Драгомира Костића Пут у Микену (2016). Уредио зборнике радова о делу Душана Ковачевића, Петра Сарића, Злате Коцић и Ивана Негришорца: Душан Ковачевић: идеологија, човек, драма (2017), Сарић: светлост, стварање, страх (2018. са Маријом Јефтимијевић Михајловић), Злата Коцић: славуји, љиљани, лестве (2019. са Слободаном Владушићем), Иван Негришорац: поетичке и културолошке доминанте (2020. са Јаном Алексић). Добитник је Годишње књижевне награде Књижевног друштва Косова и Метохије Григорије Божовић за најбољу књигу објављену 2019. Уредник је књижевног програма и књижевних издања Дома културе Грачаница.

 

БИЉАНА МИЛОВАНОВИЋ ЖИВАК (1972, Пожаревац), дипломирала на Катедри за српску књижевност и језик са општом књижевношћу на Филолошком факултету у Београду. Била је дугогодишњи уредник књижевног часописа и едиције Браничево. Уредник је едиције Златна струна на Међународном песничком фестивалу Смедеревска песничка јесен. Објавила збирке приповедака Два дана без Марте (2008) и Лосос плови узводно (2013), драму Непотребни трач (2012), збирке песама А где сам ја и зашто ту? (2017) Лирско копиле и баба-тетке (2019) Грмљавина је дуго трајала (2020) и Гробно место за ненаписане песме (двојезично издање – избор из поезије на српском и руском језику) (2020). Објавила је студију на енглеском језику Смисао писања у новом веку или Да ли ће интернет убити књигу (The meaning of Writing in the New Century, or Will Internet Kill thе Book, Transcultural Studies, BRILL, 40-60, 2015). Добитник је десетак домаћих и међународних награда и признања за књижевни и уреднички рад, као и за рад у просвети и култури. Превођена на енглески, француски, немачки, грчки, македонски, бугарски, руски, украјински, румунски, пољски, влашки и словеначки језик. Бави се приређивачким радом и предавачком активношћу у домену креативног писања.

 

МИЛАН МИЦИЋ (1961, Зрењанин), доктор историјских наука. Аутор је тридесет и две књиге из историографије, историјске есејистике, документарне прозе, кратке прозе и поезије. Објавио је књиге прозе Месец од венецијанског сапуна (2013), Код живахног огледала (2014), Списак сеновитих имена (2016). Добитник је књижевних награда за кратку прозу Стеван Сремац (Ниш, 1999), СКПД Просвјета Шамац (Шамац, 2011), Милован Видаковић ( Будимпешта, 2014), Вукашин Цонић (Лесковац, 2014, 2016), Андра Гавриловић (Свилајнац, 2015). За збирку кратких прича Месец од венецијанског сапуна награђен је 2014. године књижевном наградом Андрићева стаза СКПД „Просвјета“ Републике Српске. Живи у Новом Саду.

 

МИЛИЦА Б. МОЈСИЛОВИЋ (1995, Крагујевац), основне академске студије – смер Српски језик и књижевност, уписала је 2014. године на Филолошко-уметничкoм факултету Универзитета у Крагујевцу. Дипломирала је 2019. године, након чега уписује мастер академске студије. Била је стипендиста Фонда за младе таленте. У септембру наредне године, одбранила је мастер рад са темом Компаративно проучавање романа ЏЕЈН ЕЈР Шарлоте Бронте и ШИРОКО САРГАШКО МОРЕ Џин Рис. Учествовала је на ХII научном скупу младих филолога. У октобру 2021. започиње докторске академске студије Српски језик и књижевност, уз опредељење за модул књижевност. Занимају је компаративна књижевност, савремене књижевне теорије и студије културе.

 

СОФИЈА ПОПОВИЋ (1996, Шабац). Дипломирала је на Одсеку за компаративну књижевност са теоријом књижевности Филозофског факултета у Новом Саду, где је тренутно на мастер студијама. Пише есејистику, прозу, књижевну критику, преводи с енглеског. До сада су њени радови објављени у часописима Поља, КУЛТ, P.U.L.S.E, Кораци, Либартес и Сизиф, као и у оквиру литерарног конкурса Док је речи и писци су живи у организацији издавачке куће Порталибрис (2020) и годишњег конкурса за кратку причу издавачке куће Алма (2019). Добитница је III награде за прозни текст на литерарном конкурсу Живи ли у нама још дух церских јунака? у организацији удружења грађана „Традиција српског народа” (2014).

 

ГОРАНА РАИЧЕВИЋ (1964, Нови Сад). Основне студије завршила на Универзитету у Новом Саду, а постдипломске на Универзитету у Београду. Ради на Филозофском факултету у Новом Саду, где као редовни професор предаје Kњижевност српске модерне, Kњижевност српске авангарде, Поетику Милоша Црњанског, Поетику Иве Андрића и Савремене књижевне теорије. Проучава српску књижевност деветнаестог и двадесетог века и преводи са енглеског и француског језика. Значајнији преводи: Анатомија критике (2007) Нортропа Фраја и Велики ланац бића (2014) Артура Лавџоја. Ауторка је књига: Читање као креација (1997), Лаза Лазаревић – Јунак наших дана (2002, 2007), Есеји Милоша Црњанског (2005), Други свет (2010), Kротитељи судбине: о Црњанском и Андрићу (2010), Kоментари „Дневника о Чарнојевићу“ (2010), Агон и меланхолија: живот и дело Милоша Црњанског (2021), Добра лепота: Андрићев свет (2022), као и десетине радова у домаћим и страним научним часописима и публикацијама. Живи и ради у Новом Саду. Добитница је награда Лаза Костић Новосадског сајма књига, Николај Тимченко задужбине Николаја Тимченка, Медаље за културу и очување културне баштине Културног центра Војводине, Милош Црњански и Никола Милошевић Радио Београда 2. Све поменуте награде су увези са књигом Агон и меланхолија: живот и дело Милоша Црњанског.

 

ВЕСНА РАОС (1964, Лозница) дипломирала је на Одсеку за новинарство и информисање Факултета политичких наука у Београду. Радила је као уредник рубрике Универзитет у часопису Студент и објављивала у часописима Дуга, НИН и југословенској омладинској штампи осамдесетих година. Након вишедеценијског боравка у Риму и Лозани, од 2017. године живи и ради у Београду и Завлаци.

 

ГОРДАНА СТАНИШИЋ ВУЈОШЕВИЋ (1966, Београд) дипломирала је сликарство на Факултету ликовних уметности у Београду. Од 1991. године члан је УЛУС-а. У периоду од 1990. до 2022. године излагала је на већем броју самосталних и групних изложби у земљи и иностранству. Предаје цртање и сликање у Школи за дизајн. Живи у Београду.

 

ДУШАН СТОЈКОВИЋ (1948, Београд), песник, прозни писац, књижевни критичар и историчар, антологичар и преводилац. Објавио седамдесетак књига песама, кратке прозе, књижевних критика и есеја, као и многобројне антологије поезије, прозе, драма, есејистике и превода. Аутор је вишетомне капиталне Граматике смрти. Приредио је тридесетак књига песама савремених српских песника. Награђиван. Живи и ради у Младеновцу.

 

МИРОСЛАВ ТОДОРОВИЋ (Трешњевица код Ариља, 1946) пише поезију и књижевну критику. Објавио је књиге поезије: Спис ведрине (1978), Испис таме (1990), Летеће бараке, теренци и њи’ове душе (1990), Судњи час (1990), Теренска свеска (1993), Испис таме 2 (1994), Црно у боји (1994), Потоња верзија (1997), Свети мученици (1998), Тамно и дубоко (2002), Земаљско и небеско (2004), После свега (2005), Спрам расутих звезда (2006, 2007), Песме путовања (2009), Ветар понад гора (2011), Станиште поезије/The Habitat of Poetry (2011), Светиња (2013), Шум и лахор (2013), Божја визура (2015), Грчка свеска (2015), књиге критика: У сенци Дамокловог мача (2009), Ширење светлости (2013); књигу дневничких записа Листови на ветру (2014). Превођен на више језика. Живи у Нишу и Трешњевици.