Тарјеј Весос
ЧАМЦИ НА ПЕСКУ

 

КИША У ХИРОШИМИ

Кад је подигла руку
да дохвати чајник
бљеснула је светлост –

ништа више
све је нестало
они су нестали
претворени у пару и облак
тајновити, уздизали су се неми.
Вапаја, није било вапаја у томе.
Али земља је снажно и дивље
песницом замахнула ка небу,
као злостављана,
као да су сви живи
на целом свету знали,
али нису могли да схвате:
Хирошима…

Измаглица се дизала миљама,
они су били у њој,
претворени у праоблик.
Штит паре
изнад комада земље.
Бити мрвица тога.

Бити у том нестајању,
али не дуго.
Убрзо се још из хаоса дигло.
Измаглица је била од густих капи
у свом вечном кругу стварања
без почетка и краја.

Падали су,
хладни, безбројни,
сливали с тешком кишом…

1947.

 

 

АТОМСКО ЈЕЗГРОВелика животиња
коју смо дозивали
и за коју смо се молили
коначно је чула молитве наше.

Шта смо тражили
то смо и добили –
тако је, ваљда, добро.
Стигла нам је с првим миром
у годинама слободе.

Јеси ли пребледео?
Је ли сад мало другачије
него што си мислио,
кад ти стојиш први до ивице понора?

1947.

НЕКО УПОРНО ВЕСЛА

Дан је прошао
а неко упорно весла.

Тамно брдо,
тамније од вечери,
нагиње над воду
своје црне наборе:
Лице обрушено
с устима у води.
Нико не зна све.

Неко упорно весла
у круг,
јер брдо упија.
Залутали пљесак по води.
Занемоћала шкрипа дрвета.
Залутала, верна душа весла
а ускоро може усисана бити.

А тамо и онај
други стоји,
у брдским фалтама,
у црњем од црног
и ослушкује.
Одузет од греха.
Укочен ослушкује.
Укочен од страха
јер весло се чује.

Морао би да наиђе ветар
и плавкаста светлост
и спреда и изнова
попут врелих ветрова
и попут мраза.

Неко упорно весла ноћас.
Гледа и никог не види.
Нико не зна
ко брду олизује
кад је мрачно.
Нико не познаје дна
у језеру Страха.
Нико не зна
ко не уме да весла.

1949.

 

ЛИТИЦЕ

Поплава је покретање талога.
Море напиње леђа попут животиње,
опасност скученог простора
затамњен чаробним потезањем
одрон пада и нестаје.
С пролећа црно море је
прикљештено између хладних литица.

Дугих киша – литице.
Бледих шумских берберина – литице.
Из твоје младости знане – литице
овде хује.

Дебло се крене из залива
кад море у ноћи позове.
И никаквих руку ту нема.
Литице тамне док одмарају.
Људи се иза дрвећа срећу.
Ујутру почиње галама
сa псовкама на новим устима обале.

Тврдих трупаца – литице.
Опасне, хладне – литице.
Труда – литице, мушке – литице
овде хује.

Поплава од глупости и нереда.
Тешке избочине све чине невидљивим.
Понор за отпад и муљ,
који траже мир,
да остану испод свега.
И полако се пружа руку
велика сеоба је готова.

Замагљене, грешне – литице.
Јасне, помирења – литице.
Мртвих – литице, заборава – литице
овде хује.

1949.

ГРАНИЧНИ СТУБ

Стуб каже само
довде.
Овде је граница
твог пута
на ком си сада.

Ништа не помаже
на граничној линији.
Желиш ли да прођеш
овуда
мораш да имаш звезду на челу

или ћеш се с буком скљокати
уз сами стуб
и остаћеш да лежиш
помрачен од удара
док се сенка тихо скупља
као да се ништа није догодило.

1949.

ПОЗИВ

Желиш ли да ми руку даш на месечини,
ти листу –
Под отвореним небом. Над отвореном безданом.

Као лист
и ти си и ја сам.
Брзо задрхтимо
и брзо нас нема.
Дођи…

1953.

ЧАМАЦ НА КОПНУ

Твој тихи чамац
нема име.
Твој тихи чамац
нема луку.
Твој сакривени чамац на копну.

Јер ово није лука…
Лишће искри у пролећним ноћима
изнад чамца који спремно чека,
а у октобру по седиштима
сипи златно и влажно.
И нико овде био није.

Овде постоји дах бескрајних
морских пучина
где се сунца из дубина издижу
и ветар ка луци дува.

Али овде није лука
већ још једно место с дахом и
дозивом с још већих пучина,
већих олуја и обала,
с вечери и већег брода.

Твој тихи чамац
лагано са земљом срaста.
Твој сакривени чамац на копну.

1953.

ОПАСАН ВЕТАР

Ветар дува и пробија.
Старо лишће плеше.
Стара врата шкрипе.

Али старе мисли постају
нове и опасне
на том младом ветру.

1970.

ЧАМЦИ НА ПЕСКУ

Окупили су се чамци на песку
као на каквом саветовању.
Збили су старе њушке на гомилу
па ћуте, разумеју
(углавном)
како то стари чамци раде.

О, тела су им тако дуга.
Тихи су и фини на тој плажи.
Трупови су им тамносмеђи
и мирно труну.
За воду створени,
а да се у води растворе.
Трећина тела још им је у њој.
То што они о води не знају
нико не зна.

Мили наши чамци.
Њих чет’ри, на песку.

1970.

СТИДЉИВА РЕЧ

Реци, реци, реци.
У оку ти стоји.
У устима се трза.
Реци је, реци.
То је реч живота
која би да изађе,
али не сме.

Жели, жели, жели,
али не може.
Она се никад не изговори.
Белим је муљем прекривена.
Паралисане речи на устима умиру.

Миљама далеко
можда је реч
уплашеним рукама
урезана у стену.
Одатле ће
временом
бити обрисана.

Реч која је желела
врата да отвара.
Да живот другачијим учини.
Која је желела, желела…
Оно што није могла.

1970.

 

У ЧАМЦУ

Весламо нашим чамцем
кроз тамну ноћ.
Осећамо да је то море.

Добро знамо
тако црна је
само морска дубина.
Тако је безграничан
бездан под нама.

И неко, из даљине, кроз ноћ,
помоћ поче поименце да дозива,
али свако име земаљско овде је
и уплашено одговара из истог чамца.
У чамцу смо сви.

Пловимо нашим слабашним чамцем.
Чамац је један једини.
А море је море.

Из заоставштине

 

ТАРЈЕЈ ВЕСОС (TАRJEI VESAAS 1897-1970) један је од најважнијих норвешких аутора прошлог века. Изузетно је плодан писац и најпознатији као писац романа, на првом месту на многе језике преведених Птице и Ледени дворац, као и романа Пролећна ноћ, Торањ, Семе, Мостови… Том списку свакако треба додати књиге приповедaка и неколико објављених драма, али и шест песничких збирки: Kjeldene (1946), Leiken og lynet (1947), Lykka for ferdesmenn (1949), Løynde eldars land (1953), Ver ny, vår draum (1956) и Liv ved straumen (1970). За своја дела добио је најзначајније нордијске награде, а награда за најбољу дебитантску књигу данас носи његово име. Песме Тарјеја Весоса обавезан су део сваке озбиљне антологије норвешке лирике, a овај избор из оставштине први пут се појављује на српском језику.

Избор, превод са норвешког и белешка
Марко Вуковић