Љиљана Лукић
АУТОБИОГРАФСКО ТРАГАЊЕ
Ранко Павловић: Страшни суд
Удружење књижевника Републике Српске, Бања Лука, 2021.
У нашој савременој српској књижевности истиче се име Ранка Павловића, свестраног ствараоца поезије, приповједака, романа, књижевних критика и есеја, који jе, такође, познат и у домену дјечије књижевности – по драмама, романима, причама и пјесмама за најмлађу читалачку публику.
Објавивши до сада више књига прича и приповједака (Приче из Вакуфа, Бљесак у кошмару, Преображаји, Трагач из крилне регименте, Библиотекар и књига, Тринаест нестрпљивих прича, Карењина и Вронски у задимљеној крчми, Печат над понором и др.), овај писац наставља књижевно стваралаштво на приповједачком плану.
Збирка приповједака Страшни суд Ранка Павловића има као мото мисли двојице писаца, Рајка Петрова Нога: „Слово је будније од човека“ и Гијома Мусоа „Најважнији квалитет писца је способност да привуче пажњу читаоца добром причом“. Обје мисли заступљене су и код Павловића, који својим књижевним дјелом оставља свједочанство о једном времену, било да слика његове реалистичне или трансценденталне пориве, а уз то својим начином писања настоји да продре у душу читаоца и изазове код њега тежњу да допре у суштину дјела.
Збирка Страшни суд памтиће се, углавном, по Павловићевим аутобиографским причама, или модусима деловања, у којима је описано пишчево дјетињство, завичај, родитељи и блиски сродници. Ту су одреднице пишчевог завичаја, локалитети села и планина: Борје, Прибинић, Парлози, Булетић, Јелах, Масленик, Јеловик, Прибиловац, Братница, Трешић, градови: Теслић, Добој, град са иницијалом Б. (Бања Лука) и неименовани град само под тим уопштеним појмом.
Ту су и писцу најдраже личности: мајка, отац, сестра, стриц и баба. Мајка је, као и у његовој лирици, нпр. у најновијој збирци Кроз иглене уши (Бања Лука, 2021), а у пјесми Мајчина преслица, опјевана како се нада да ће у своје платно уткати „нити мјесечине/ и попрскати га сребром што трепери / у густој магли звјездане прашине“. Већ из тих стихова закључујемо како пјесник даје мајци суптилно лирско обиљежје, њежност и префињеност која носи и надстварне могућности повезивања љепоте и хармоније у природи, али и у срцу оног ко о томе пјева, њеног сина. Племенитост те жене долази до изражаја када се она спријатељи са женом с којом је најприје живио њен муж и с којом је добио ћерку Јелицу. Писац, односно син, сазнаје да му је професорица српског језика Јелица Лончар, у ствари, полусестра. („Моја мајка је отац.“) Мајка вриједно ради, али доживи непријатност од свог мужа кад јој, што није урадила неки посао, муж преломи преслицу. („Бујица, преслица, косиште“).
Ранко Павловић је и у овој књизи, а и у многим другим, описао лик своје мајке, али њен портет је најјачи и најснажнији у краткој причи Вунене чарапе, из збирке кратких прича Печат над понором (Београд, Требиње, Подгорица, 2020). Некад нас је растуживала Цанкарева прича о његовој мајци Шољица кафе, плакали смо над народном пјесмом Смрт мајке Југовића – а ова Павловићева прича не само да је антологијска, него би је требало уврстити у обавезну лектиру, да младе генерације уче на примјеру ове мајке, мученице и паћенице у животу, која се сва посвећује својој породици, колико је велика њена жртва, кад и у смрт одлази припремљена не очекујући ни од кога помоћ, али чувајући образ породице и остављајући не само све за своју сахрану него и исплетене вунене чарапе „за момке који буду копали раку“. Критика није довољно указала на ову изузетну причу, са рјешењем заплета на крају, јединствену по садржини онога што износи, вјероватно и у нашој и свјетској литератури.
Пишчев отац (Див у зимској ноћи) приказан је као човјек који, како се то каже, „у зноју лица свог“ мукотрпно ради за своју породицу. То је прави патријархални домаћин који долази, заједно са својим братом, а дјечаковим стрицем, суботом са „далеких шумских радилишта на преобуку“ и сва чељад породице жељно очекују њихов долазак, посебно дјеца, жељна куповног сомуна, који се охладио, али је пријао као нешто што је вриједно и ријетко се једе. Мајка „која је још од поднева развијала коре за питу и пристављала јела да се кувају и пеку“ као и баба Драгица, која је „ложила ватру и пржила кафу, да буде ‘вришка’“ и стрина која је „обављала оне неопходне послове на њиви и намиривала стоку“ уоквирују амбијент породичне куће.
Посебни ракурс пишчеве пажње пренијет је на бабу Драгицу која стално хвали како је било некад, у њеним младалачким годинама, али би је дјечаков отац прекорио због тога: „Запамти, сад су друга времена, сад је народна власт и о њој се мора лијепо говорити, а о ранијим окупаторима и краљевини само најцрње и најгрђе“. Ироничним премисама писац улази у психу личности као мајстор танане опсервације и истински познавалац људске психологије. Ово је најбоља прича из ове збирке и писац је маестрално повезао сјећања на стварне догађаје из свог дјетињства и своје снове у којима се та стварност рефлектује.
У причи Радио Павловић се у сновима сјећа оца када је био болестан и ретроспективно се враћа у дане када је отац набавио радио-апарат. Његово стално постављано питање било је: „Да чујем да ли је почео трећи свјетски рат?“ Прије тога дјечаков отац је најприје набавио транзистор, те се навече закључавао у своју собу и слушао „Глас Америке“, а дјечакова мајка се бринула да ће га због тога затворити. (Таква су тад времена била!) Писац и његов сестра Косана касније су га једва наговорили да купи телевизор. За политичаре је говорио: „У политику иду људи премазани свим бојама којима никако не можеш вјеровати“. Савјетовао је сину, тј. писцу: „Земљу и кућиште немој нипошто продати или некоме уступити, нек је све то твоје док си жив!“ Истицао је да кад почне трећи свјетски рат, највећа криза ће бити за храну, и само у забаченим селима, земља ће остати незагађена и зато треба да је чува да би се могло прехранити.
Лик бабе Драгице израста у Павловићевој прози у величанствен споменик жене, мајке, баке несебично привржене својој породици и љубави према свом унуку. Сјетимо се само записа Ранка Павловића из његове књиге Крезуба година (Бања Лука, 2018), са поднасловом Дневничка биљешкарења у 2016. години, у којој он под датумом 7. јануар износи сјећање на баку Драгицу која је на дан распуста, по снијегу, долазила „тридесет и више километара пјешке из Шњеготине Горње из засеока Парлози“, пишчевог родног села, и преузимала да носи унукове школске ствари, кад је он похађао више разреде основне школе у Теслићу, те су заједно одлазили у село. Али петнаест дана касније, та издржљива и љубављу према унуку надахнута жена, поново је „пртила његове ствари“ и често су, и кроз мећаву, одазили пут Теслића. „Кад бисмо стигли“, пише Павловић, „она би само код моје газдарице попила чашицу ракије, изљубила ме, и пожурила кући. Зурио сам за њом све док не би замакла за зграде или се изгубила у вијавици.“
И ово је примјер колико је Павловићева проза слојевита а слика појединих упечатљивих личности преноси се у различите врсте његове поезије и прозе. Зато баба Драгицу налазимо и у Страшном суду, па се чини да писац своју аутобиографију исписује у разним књижевним родовима и врстама. Али у овој књизи постоји још један елемент који је краси. То су пишчеви снови у којима му се и јављају све ове личности из његовог дјетињства, и то са својим упечатљивим и дирљивим животним историјама. Баба Драгица остаје као свјетионик љубави према свом унуку за кога се максимално жртвовала.
Павловић описује интересантне догађаје из свог дјетињства и школовања (Штафета) који нас, уз његов хуморни тон, враћају у једно далеко, прохујало доба. Ту су и разне личности, а посебно је интересантан лик Стане Страве из истоимене приповијетке, која „салијева страву“ онима код којих се јави страх. Писац детаљно описује како је то Стана чинила и код људи и стоке, па истиче да је њен „рад“ увијек био успјешан.
У сваком крају, па и у том, било је и има неких чудних ликова који су остали у пишчевом сјећању, као Филип Солунац из приче Солунац који је увијек пјевао једну те исту строфу пјесме у којој се на крају спомиње: „Жена ми лудача“. Објашњавао је да је то само због риме са претходним стихом, који се завршава ријечју: ‘мисирача’. Филип који је био познат као узгајивач свиња, говорио је да није хтио да спомиње неку другу жену – да се не увриједи, него своју, иако он њу веома воли. Међу необичним ликовима је и Пирго Крезуби који је својим поступком довео писца и његове другове у неприлику да су остали затворени у возу „ћири“, те је због тога добио батине од дјечака (Ћиро).
Писац описује и неке досјетљиве личности, као што је пишчев ујак Обрен Вукмир, коме су порезници у доба злогласног откупа након Другог свјетског рата, заплијенили ’краву првотелку’ – те је одлучио да им се освети. Кад су дошли да плијене стоку, нису нашли ни једно марвинче, јер је Обрен савјетовао сељацима да сву стоку отјерају ван села. Кад су порезници стигли, он им је рекао да је сва стока изгинула од неке заразе те ако уђу у торове и стаје, могу и сами да се заразе. Порезници су отишли, најављујући да ће поново доћи, а Обрен и његови сељани су прославили побједу над њима (Порезници).
Неке Павловићеве приче из ове збирке везане су за његово дјетињство, а неке за дјетињство и зреле дане, док су треће само из овог, зрелог периода. Неке, опет, имају своје јунаке, наведене поименце и не би се могла успоставити стварна везаност са пишчевим животом.
Истакнута прича, по којој је збирка и добила име Страшни суд, представља малу психолошку студију о страху који се може јавити у човјеку и надјачати његов морални его. Прича је исприповедана у првом лицу: писац описује себе како кроз прозор посматра тмасте, јесење облаке, који „слични збијеном непрегледном крду слонова које је некакав унутрашњи нагон повео у ново станиште, удаљено стотинама километара“, плове са сјевера на југ. Од те ’васионске клацкалице’ у писцу се постепено ствара страх и он се сјећа како се у њему, као осмогодишњем дечаку, чувајући овце, у олуји, усред грмљавине, јавио страх – те је мајци, на коју је срећом наишао, ускочио у загрљај с питањем: „Је ли ово страшни суд?!“ Она га је смиривала говорећи му да је то само невријеме. Дјечак је чуо причу о страшном суду од неког ’чудног старца’ који је прошао селом тражећи да га сељани дарују вуном. Деценијама касније, у доба короне, писац је схватио у једном сну, да „нису љубав и мржња, како говоре и пишу, најмоћнија човјекова осјећања, већ да је то страх“. У сну писац стиже на лондонски аеродром Хитроу, гдје га је дочекала ’стравична тишина’. Писац истиче да је тишина на њега страшно дјеловала: „Ко није доживио апсолутну тишину, не може ни замислити како је страшно крочити у свијет сличан ономе какав је био послије великог праска“. Бјежи у сну на франкфуртски аеродром, али и тамо га је дочекала „празнина и тишина“. Писац истиче да је страх од празнине и тишине највећи и пореди га са оним страшним судом о коме је причао ’крезуби старац’ из његовог дјетињства. Необичну причу Страх, гавран, голубица писац веже за пјесника Миленка Милашиновића, и саставља је од три кратке приче у којима доминира страх, везан са смрћу. Слична тематика је и у причи Самоћа, у којој се писац сјећа неког Божидара Црквењака који је истицао да је човјек увијек сам и да „човјека убија самоћа“.
Непознавање других људи може изазвати у нама негативне емоције о њима. Тако у причи Адамова јабучица дјечак (писац) закључује по физичком изгледу човјека који је личио „на пјетлића“ да је лош – а тек након његове смрти, у својим зрелим годинама сазнаје да је то био племенит човјек и велики добротвор.
Прича Пијетао доноси фантазмагоричну скаску о пијетлу коме је ножем требало да „пресуде“ писац и његов пријатељ из дјетињства; али, пијевац се некако извукао испод сача, куда су га ставили, и „остављајући за собом капљице крви“ побјегао према потоку. Писац никад није сазнао шта се догодило са пијетлом и је ли преживио: „А да сам сазнао одговор, можда ми пијетао не би тако често клепетао по сновима“. У овој књизи није заобиђена ни прича о профитеру у животу (Профитер и Црни), која се дешава у доба посљедњих ратних дешавања код нас.
Неке Павловићеве приче из ове збирке имају своје необичне јунаке. Таква је прича Духовник, у којој у зрелим годинама, писац наилази у једном манастиру на чудног човјека који је, како је писац касније сазнао, по струци историчар умјетности. Након што су му непријатељи убили жену и дјецу, долази у манастир – да би му касније подарио успјелу монографију, на којој је као име аутора писало: Духовник. Прича Спаситељ односи се на човјека који је у граду Б. увијек причао исту причу како ће из неког далеког народа доћи Спаситељ и завладати свијетом, те очовјечити човјека. Аутор те приче био је неки Часлав Растегорац, несвршени студент филозофије. С њим се удружио и професор математике Огњен Распоповић, а кад се једног дана у граду појавио „повисок средњовјечан човјек, дуге прогрушане браде и још дуже косе“ сви су помислили да је то Часлављев Спаситељ. Њих тројица – Часлав, Огњен и Спаситељ –удружили су се и кренули ка излазу из града. „Више их никада нико није видио.“ Ова прича, као и њен завршетак, уносе мистичне елементе и одлике фантазмагоричног причања.
Има у овој збирци и прича са љубавном тематиком. У Догађају супружницима се дешава љубавна авантура, али сплетом околности муж учествује и у једној прељуби која се завршава његовом смрћу. У Мирису мушкости је прича о дјевојци која не зна да ли је доживјела „сусрет“ са неким од монаха док је спавала у манастиру. Прича Тебе треба заслужити је трагање мушкарца да дође до жене коју воли, а прича Отварање односи се на двоје који се сусрећу у возу и кад он купи књигу пјесама, сазна да је њен аутор жена из воза. Пише јој поруку истичући да се свака њена пјесма на другачији начин отвара, те је „слична жени која се воли“. Она је одушевљена овом његовом изјавом и најприје хоће да му одговори, али на мужевљев глас, притишће на типку Enter „као да се уплашила да би, прије него што то учини, све испред ње могло побјећи у кошмарне мисли“. Прича Дама у љубичастом сва је испреплетена од стварности и фантазије а дата је у лаганом, специфичном мимоходу живота и смрти. Болесник, пензионисани пуковник Милан, бори се против даме у љубичастом, инкарнације Смрти, и бјежи кроз прозор у ријеку Врбас. Писац постиже ванредне ефекте сучељавања стварносног и фантастичног, у преплетајима љепоте жудње оличене у жени и њене улоге извршитељице смрти.
Књига Страшни суд састоји се из двадесет и седам прича, чија је архитектоника вјешто изведена, често са неочекиваним расплетом. Посебно су лијепи описи природе (Див у зимској ноћи, Бујица, преслица, косиште) или магловити прелази јаве у сан (Дама у љубичастом). Павловић влада причом, она је дозирана мјером одређене дужине, без дигресија и бескорисних дијелова. Причање је занимљиво, писац увлачи читаоца у радњу која не тече досадно, праволинијски, него је подложна сталним промјенама, узбуђујућој кривуљи необичности. Преплетаји јаве и сна дају овом дјелу посебну снагу и љепоту, исказану често лирским пасажима, необично јаког интензитета. Павловић пише цизелираним, дотјераним стилским изразом као велики умјетник писане ријечи.
Захваљујући свим тим особинама и проза Страшни суд Ранка Павловића заузеће истакнуто мјесто у савременој српској књижевности.