Јелена Марићевић Балаћ
AUREUM VACUI

 

 

Лазар Букумировић: Уџбеник свакодневице

Матица српска, Нови Сад, 2021.

 

           

            Збирка поезије Уџбеник свакодневице Лазара Букумировића пажљиво је структурисана. Организована је тако што након пролошке песме Буђење, која је именована Предговором, следи седам циклуса: Прва лекција: Дневник пушача, Друга лекција: Хороскоп, Трећа лекција: Лазареви дани, Резиме, Прилог: фотографије, Вежбање: писма и За оне који желе да знају више: сваконоћница. Укупно је 57 песама, распоређених наизглед неравномерно на циклусе који броје 8, 12, 4, 7, 11, 5 и 9 песама. Једним делом организација песничке књиге Страсна мера (1984) Ивана В. Лалића и њена симфоничност објашњава Букумировићев поступак, а с друге стране лајтмотиви алгебре и злата дискретно упућују да је збирка Уџбеник свакодневнице праслика златног пресека.

Укупан број од 57 песама био би n, а m би износио 32 песме, тј. циклусе о лекцијама са резимеом. Оно што спада у „прилоге, вежбања и за оне који желе више“ јесте мањи део (n – m = 25) и то су димензије страница мањег квадрата. Да смо на правом трагу открива нам и број који добијамо када од странице већег квадрата (m = 32) одузмемо страницу мањег квадрата (n – m = 25), а то је 7, који се односи на број циклуса (m – (n – m) = 32 – 25 = 7).

Златни пресек би, дакле, била песничка страсна мера Лазара Букумировића. У историји уметности овим се размером упућује на нивое идеално лепог, како на људском телу и у природи, тако и на плану уметности (сликарства, вајарства, архитектуре, али и књижевности). Интенција песника не огледа се само у пукој потреби да његова збирка буде допадљива оку и угодна у тренутку рецепције, јер је питање структуре унутрашње оријентисано и не мора нужно да буде видљиво. Лалићевским језиком говорећи, златни пресек Уџбеника свакодневнице даје могућност да се увиди оно што је у овом случају – невидљиво. Међутим, ваља уочити како на примеру ове песничке књиге сфера видљивог изостаје или се манифестује као миљковићевска празнина, па би тако (као што у математици минус и минус у одређеним околностима дају плус) видљиво илити сама песма настајала из невидљивог невидљивог. Као да су стихови резултат борбе лирског субјекта са страховима од бесмислене свакодневнице и будућности, празног простора и неиспуњеног света, који се могу именовати као „horror vacui“. Отуда су ритам и метар Букумировићевих песама у знаку бугарштица, библијских версета или класицистички дужих, готово хексаметарских стихова, да би се избегле белине и превелике маргине на страницама књиге. Он их испуњава словима, као својеврсном орнаментиком којом превладава различите категорије празнине (пустињу, пустош, дим, песму шкољке, ветар, истрошеност света, изгубљени центар, кристалне слике празнина, вакуумску пучину, срчу у срцу, фотографију, тело без младежа, неупотребљиву мапу).

Лирски субјект је меланхолик. Већ у првој лекцији пише: „Јер дан траје колико и топлота кафе / Колико и дим испуњен лажном меланхолијом / Којој заправо и нема узрока“. Тиме сугерише постојање праве меланхолије, оне која траје и која је вечна. Претпоставка је да песник успоставља интензивни дијалог са Диреровом Меланхолијом I (1514), али и његовим схватањем уметности, које је изнео у скицама за рукопис о људским пропорцијама. Иако уметник не може да достигне савршенство, он не треба да одустаје од учења, пише Дирер. Искуство учења јесте у извесном смислу оно што остаје иза њега, траг о покушајима достизања савршенства. То потенцијално објашњава први део наслова збирке, њену уџбеничку природу. Затим, Дирер је био опчињен сопственим ликом, по чему је једним делом остао упамћен, посебно јер је себе представљао „фронтално унутар композиције, а та поза је иначе резервисана за приказивање божанског“, како се наводи у Јансоновој историји уметности. Лирски субјект као фронтални одраз песника Лазара Букумировића не даје цртеж, графику или аутопортрет, али у песми Фотографија фотографа директно ставља у оквир стихова пресек свог живота.

На Диреровој графици „крилата жена држи шестар, а окружена је прибором математичара и уметника […] Диреров лик размишља, али не може да делује; за разлику од њега дете које шара по таблици и које представља практично знање може да делује, али не и да мисли.“ Удвајање лирског субјекта Лазара Букумировића (са „сунцем у близанцима“), што најотвореније долази до изражаја у последњем циклусу песама, подсећа на спој уметниковог темперамента (жене) и расположења (детета) са Дирерове графике. Његова поезија је видљиво „практично знање које може да делује“ (уџбеник) о оном што остаје увек у сенци невидљивог (истинске меланхолије и свакодневног размишљања).

Диреровска призма као један од кључева за читање Уџбеника свакодневнице грана се у још смерова, као што је, примера ради, теорија о три нивоа генијалности, коју је изнео Агрипа, пишући о окултној филозофији: уметници и занатлије, научници и пророци. Код Букумировића су сва три нивоа изражена, али и преиспитивање оне највише пророчке инстанце. У песми Друго писмо наводи се: „(и поричем те, и порочем те, и проричем те у / сваком младежу)“, а посебно долази до пуноће у другој лекцији Хороскоп. Иако данашњи хороскопи имају ореол баналности, песник их преиспитује у светлу њихове првобитне сврхе и митолошког подтекста, којим се долази до освојене истине и осваја свакодневно сазнање о сваком новом дану. А оно се провиди кроз мит, као што је то био случај у Лалићевој поезији: „Изађем на терасу, а доле Арголида – / У јутарњој халуцинацији, бистрој као кристал; / Преврнута постава градског крајолика“ (Јутарња Арголида).

Сваки је хороскопски знак друге лекције обележен одређеним античким митом. Ован је, примера ради, у знаку златног руна и аргонаутике, Бик рачуна са Тезејем и Аријадном, Лав Ахилејем, Девица подземљем и Еуридиком итд. Најуспелијим се чине песме Шкорпија, Стрелац, Водолија и Рибе, будући да ефектно дају одговоре на питања истине о нашем духу времена, која је посредована митом или историјом: „У хотелу у облику пирамиде Клеопатра је хостеса / Која свако вече дочекује Цезара“ (Шкорпија); Пенелопа „захтеве за пријатељство одбија као некада / просце“, а „Телемах никога не тражи / Док расте у екранима кроз које му отац лута / Из једне епохе у другу никад не мењајући причу“ (Водолија).

Песник неретко иронизује перспективу стварности из које проговара, са упечатљивом поентом, која понекад функционише као шкорпијин или змијски убод, а који парадоксално не мора да паралише – већ да пробуди: „И планира своју старост и сећа се своје младости / И понавља реченице свог оца и свог деде и свог / претходника / Он је глас на изборима и мишљење у статистици / које је превагнуло“ (Стрелац) и: „Хипатија се пробудила са тетоважом шкољке / преко целог тела / За коју прича да јој је открила суштину […] Знање се покварило као најскупља риба на пијаци / Коју треба расећи тачно по средини / Бацити изнутрице и остати гладан / Као жути додир страница / Она их чува као успомене на забрањене приче / И све личе на празну песму шкољке“ (Рибе). Лирски субјект угледа се на Хипатију из Александрије, јер она својом личношћу сублимише све нивое спознаје о којима је писао Агрипа (она је научница, математичарка, филозофкиња, астрономкиња), па је тетоважа шкољке на њеним леђима знамење које је метапоетски доведено у везу са субјектовом „празном песмом шкољке“. Мотив шкољке изразито је важан јер обухвата две битне аутопоетичке тачке Лазара Букумировића – празнину и златни пресек. Риба као хришћански симбол у песми је иронизована личношћу неоплатонисткиње Хипатије, коју су разуларене хришћанске масе убиле и измасакрирале. Тако су догматична и ригидна хришћанска учења песнички релативизована, будући да функционишу као лако кварљива, а скупоцена риба, коју је боље не јести, ако није облагорођена платонистичким улогом трајања.

Учења би стога требало калемити, а Знање учинити интегралним. У учење не спада  стицање животног искуства, па се тако у песми Фотографија фотографије поентира како постоје дани „који још нису попијени са кафом / То су дани који се не уче / То су места на којима смо живели.“ Стицање искуства живљењем и учењем функционише као слика Дирерове Меланхолије, јер је живот оно темпераментно дете које дела, а учење увек ствар замишљености и окренутости златном пресеку унутрашњих светова. Чудо на које се позива лирски субјект су они ретки тренуци када оживи и материјализује се глас Меланхолије, као шум мора који и даље одзвања празном шкољком.

Најпосле, песнички глас књиге Уџбеник свакодневнице проговара о могућностима лепоте, а његову само наизглед детињу веру потврђују стихови који децентно реферишу на Егзиперијев роман Мали принц: „да сам видео још залазака сунца који су ублажавали дан“ (Трећи дан); „Била једном ноћ и не освану јутро, у ноћи се роди / принц, кум му је дао име, краљ му је дао компас, краљица дала сат. / Њој је испао умњак. У темељ угмиза змија. (Бајка); „На следећој / планети можда ћемо имати све. Само ме воли на / ком год језеру да будеш“ (Последње писмо). Збигњев Бјенковски у књизи Паклови и Орфеји даје интересантно виђење Егзиперијевог погледа на свет: „Док савремена књижевност од Кафке до Фокнера пробија дно пакла, тражећи најнижу границу људског искуства и постиже величину у мучењу човечанства, Сент-Егзиперијево стваралаштво је експлорација хуманистичког неба, покушај стизања до највише границе онога што изражава стари, морално недезактуалисан појам ‘човек’. У опозицији према савременој књижевности Сент-Егзипери не изучава патњу тражећи облике адаптације у данашњем свету, него изучава издржљивост срца.“ Отуда не чуди Букумировићево окретање Хипатији, отклон од одног најнижег људског и враћање вере у чудо. Његова песничка замишљеност над Малим принцем хуманистичке је природе. Угледајући се на тековине у првом реду антике и ренесансе, а на том трагу поетике Ивана В. Лалића – њега интересује Човек: страсни размер или златни пресек живота и учења, само стремљење ка савршенству и у том контексту преиспитивање могућности лепоте.