Мирослав Тодоровић
ИЗМЕЂУ ЗЕМЉЕ И СВЕМИРА: УНУТРАШЊА СВЕТЛОСТ БИЋА

 

 

Јованка Стојчиновић Николић: Сунце под језиком

Српска књижевна задруга, Београд, 2021.

 

Ако си дио оног чега немам

Узми моју патњу Тежу од смрти

Тек тад ћеш сазнати

Колико мало Свјетлости

Треба за живот

 Ј. С. Николић, МАЛО

 

Жанровски разнородном и респектабилном опусу Јованка Стојчиновић Николић придружила је збирку песама Сунце под језиком. Чине је циклуси с насловом и поднасловом: Насукани на спрудове (Између земље и свемира), Калемљење сунца (Освјетљења), Као из дубине (Понављање призора) и С друге стране свијета.

Поменуте стихове карактерише зрело песништво, густог ткања животних тема, промишљања света и сопства у том свету и времену. Уверљиво „између земље и свемира“ песникиња исписује садржајне песме „дубоке запитаности“ којe имају универзалну вредност и уверљиво казују о поетици њене филозофије. Животне и песничке.

„Сад у овим позним годинама“, стих је што сугерише стајну тачку певања, у песму преношења живота оног што песма насловљава, призивајући Андрићеву мисао: „На свакој књизи која значи добро уметничко дело, могло би се написати: Отето из живота мога и вашега.“ Од неба и земље, каже песникиња, од оног што је прошло, и постало сјећање. Јер, по Хазлиту, „све што вреди запамтити у животу јесте његова поезија“. Отуда, код ове песникиње реч као зрнце светла сплиће снажне стихове – слике, призива и оживљава „пламтеће жеље просвијетљене /До дана данашњег.“

Кроз песме се провлачи нит љубави, што обезбеђује пуноћу и фантазију која помаже да напише: „Сваки пут бих изнова / Простор у Малу звијезду претварала и / Трчала тамо гдје си ти.“ Песничка прича се сублимира у стих „Љубав је оно што сија међу нама“. У Грумен злата из којег изасјава топлина љубави, рађа тишина из које ће се чути песма што потврђује мисао „Без чега поезија не може, то је живот и смрт, без чега живот и смрт не вреде, то је поезија“ (И. Секулић).

Јованка Стојчиновић Николић из себе исписује медитативну лирику која је у вишеструкој садржинској и семантичкој сагласности са претходним књигама. Представља степеник на путу ка спознању. Ранија збирка Тринаести степеник (2014) сугерише могућност таквог тумачења. Песникиња је овом тематски проширује, поетичким исказима допуњује, а метафизички дискурс доприноси атмосфери фабуле у садржајној оптици песме.

 Као да смо живи, каже, и одмотава клупко живота, сплиће из душе што је било и што ће испунити ткање песме. „Зрнце свјетла“ синтагма је кроз коју се испевава песма метафора са ознакама прошлог у Понављању свијета. Није ли то понављање историје (коју призивају стихови са мотивима ватре) што у подтексту упућује на сеобе, збегове:  „Ватра је пуцкетала жива улазећи у забране / Или можда будућност пресијецајући улице / и људе у њима / Настављала се у дисањима и умирањима других / истовремено пењући се под нокте ветровима…“

Енигматско у песничком омогућује различита ишчитавања, казује да је поезија у неизрецивом, да је у језику из којег исијава; да је безобална и вишезначна у сагласју са архетипским сликама и песникињиним умећем да тематско заодене у речи и унутрашњи доживљај сажме у епилошку поенту.

Јер „Љубав је зрнце свјетла које ноћ из душе помјера / Обећај ми то зрнце да сјајимо као усред дана / Као да смо живи.“

Мисао да је поезија нешто божанско огледа се у њеној поезији. Да је истинска поезија отварање душе. „Божанска ватра / Дубоко укоријењена унутар мене“ обасјава чежњу за свим што се преточило у песму, бремениту емоцијама и сликама у раму живота и времена.

Песникиња је носила поезију у себи – док је није пренела на папир. Она је зрила у њој до рађања. Рађа се као што се дете доноси на свет. Животна уверљивост песама и слика њеној поезији обезбеђују оригиналност, добијају лик песникиње. Ослоњена је на животне подстицаје са семантиком и симболиком која омогућује дубља сагледавања упесмљеног „између земље и свемира“. Метафизички дискурс „док ноћ своје обрисе са тјела нам стреса“ у свести читаоца оживљава призор оних што су Насукани на спрудове, чиме доприноси уверљивости певања.

Као светлост божанске промисли у овој поезији све се повезује и осветљава. Осветљава песмом која је Свјетлост (Реч) сећања на родитеље. Сјенима њиховим посвећено Калемљење сунца доноси упечатљиву поезију, с укусом минулог времена, док успомена магијом певања стиче значење универзалног говора. Приче из живота су сазреле у песме, слојевите и експресивне. Вратила се песникиња у детињство, у стихове га преточила, одуховила успомену и „подигла сунце испод језика / којим и данас грије сјећања из младости“. Испеване по налогу душе, спољне догађаје кроз унутрашњи доживљај преточиле су у животну поезију. Лирски јунак песме Породична (Претпразничко вече) Отац у песми је стожер теме. Израња из сећања и постаје песма у којој су сви учесници симболи. Све што је прошло, каже Гете, јесте симбол. Остало је сећање, подлога за песникиње „приче“ песме. У њој куца срце њене поезије, чује поетички самосвојан глас:

 

Стишала сам радио у соби

И подигла сунце испод језика

Којим и данас гријем сјећања из младости

 

Песникиња је оно о чему пева: „Постала сам огромно стабло трешње…“. Метафором породичне и личне историје изражава унутрашње збивање речима „реалним као живо биће“. Сугестивно се визуализује тематско, тако да невидљиво чине видљивим. То су слике што комуникативно подстичу читаоца да се нађе у својим успоменама. Да у интерпретацији ових песама теме препозна као своје, чиме мисија поезије постиже виши смисао. Да плени, и оплемењује, да одуховљује, и указује на значење песничког у животу.

 „Из мојих пјесама живот се оглашава/ И не престаје/ Свијетом да путује“ поручује, потврђује да „Лепота, као и вечност, постоје само у сећању, у машти и у сну“ (Ж. Павловић). Машта јој омогућује да чује, и види, оне што су у Свемиру, да личну драматику живота преточи у сликовиту поезију са снажним пулсацијама. Да живот и време стави у стихове, имајући на уму речи владике Николаја: „Стави свој живот у стихове, ако хоћеш да осетиш живот универзални, и да будеш с овим у вези и хармонији.“

Песма Свемирска ријека посвећена Мајци Милени, успева да личном доживљају и чињеници да зна да је више не чека „…на дрвеној веранди“ обезбеди тематску просторност; у њој се животне стрепње и суочења са сенима сублимишу у метафоричне описе.

 

Кад очима као зрачком живим

Прелазим преко Твога тијела у Свемиру

Нестане помрачење сунца

И ја те гледам у небеској лађи

Слупчану

Као у Ораховој љусци

 

Песникиња се обраћа мајци, открива потребу да јој каже „Прва си причест у башти / Међу љубичицама“ подсећа како с пролећем и песма постаје симбол који саопштава тајну живота-рађања. Трајање, и циклично кружење, луцидно су именовани као Свемирска ријека.

Зраче и значе, прожете симболиком и драматиком живота и песме: Бљештавило и рђа, Вечерња пјесма, Ускотрачна пруга, Кроз очево срце (Шума), Из космичке дубине, Прије двадесет двије године. Уоквирују их Животна слова. Кроз унутрашњи доживљај, у песму су преточене супстанцијалне теме што се носе у бићу и које песникиња певајући отелотворује. Отуда речи, теме и бројне синтагме снажне поетско-рефлексивне кондензације што доприносе рељефности песама.

 Зрцали се енергија језика, персонифицира бљештавило, мјесец дочарава атмосферу догађаја (Блештавило и рђа) и егзистенцијалних треперења. И страха који ће објединити садржинско у стихове:

 

Приљубих уво на очеве груди или једини ослонац можда

Слушајући музику душиних струна која ми по болу личи

Хоћеш ли оче вратити спокој шуми

Расту ли мелеми за њене ране

Као рђа на сјекири у кишне дане

Која се више тупих удараца у натруло дрво у брдима

И не сјећа

 

Отац објеручке подбочи шакама главу као да подупире Свијет

Није то сине до рђе него до Човјека који нема божанска врата

 

Синтагма „божанска врата“ затвара песму есенцијалних слика и симбола са метафизичким струјањима трајућег, а отвара она која се оком песме виде. Да ли су то врата светлости „сунца под језиком“? Асоцијативна грањања указују на митске призвуке зналачки уткане у песму „причу“. Чује бол што се у души искристалисао у песму: „Прије двадесет двије године“ чији кровни дистих „Лијепа звијездо са снагом у Космосу / На напуштај Очеву сјенку Никад“ указује на окренутост Небу, одакле је стигао живот и умеће да се егзистенцијално ситуира у метафизичке оквире.

Песник Миљковић желео је да његова поезија „буде ослобођена сваке интерпретације, које увек песму осиромаше и сувише је експлицирају. Све је у самој песми тако да није самим песником постављено.“ Све је у овим песмама са фабулом из које еманира Свјетлост догођеног. Свјетлост је код ове песникиње кључни симбол. Као и љубав што свему превасходи… О томе се може (и треба) студиозније писати, и гонетати.

Све је у хармонији, земаљској и космичкој. Свакодневно и вечно које животна слова, кроз душу песникиње обликују поезију. Она се узноси понад свега, „у сјај звезданог неба“. И речи, која је у њеној поезији „Сунце под језиком“. „Сунце као спој унутрашњег и вањског свијета, свемира и земље… Које у души пјесника и језика „прогријава“ границу између свјетлости и таме“ каже песникиња.

„Као из дубине“ понорница што израња са светлошћу земље, тако песме из душе и „дубине наших живота“ дочаравају призоре живота. Стварне и имагинарне. У симбиози су наративно – сликовно и симболично, суочавање са метафизичком усудношћу живота, сећања и запитаности, и свега што се објавило као песма. „Одјек који се шири Не познаје друго вријеме/ Осим што ће бол једнога дана у нама усправити“. И тај бол ће се преобразити, као бисер у шкољци, у песму као потребу песникиње да у ономе о чему пева нађе своје уточиште, сачува од заборава, да у аури конкретног ослика суштину поезије.

Песме у циклусу С друге стране свијета тематизују животне тегобе: болест, лечење, корону… Виде се лица „Наборана причама и тугама“, упесмљен је „Један у Слатини дан“ (С друге стране свијета), „Страх“ (Унутрашња ноћ) „Призор на крају ходника“, „Кишно око“, снажно, и сугестивно, се указује на јединство уметности и живота.

 „Нешто о болу ако морам било шта“ стих из песме Упркос свима и корони отвара слојевите асоцијативности у космогонији песме која се доживљава у болничкој соби. Као да жели да нас подсети да је „поезија уточиште“ исписује: „На питање да ли је све у реду / Рекох Да и наставих да се у пјесму закопавам.“

Кроз драматику догађања где „сваки дан покреће и мијења / Наша Треперења Кораке Заблуде…“ лично постаје метафора живота, страха и зебње. И сазнања да ништа није случајно, да је болест узроковала песму која је песникињи лек. Онај што „Речју и маштом ублажава бол“.

Завршна песма, Одлазак (Ријечи) затвара ову комплексну збирку, са више антологијских песама. У њима упесмљено поседује универзалне вредности препознатљиве по казивању између „Између земље и свемира“. Оживеле су речи, „као клупко низ степенице“ кренуле у свет да казују о бити поезије као светлости што обасјава. О истинској песникињи која је свој песнички универзум преточила у особену збирку под именом Сунце под језиком.