Милош Кордић
ВЕЧЕ. ВЕЧЕРА

 

БАЛАДА О НЕЗАПОСЛЕНОМ

Тридесет и три године држали су ме незапосленог.

За то вријеме путовао сам од Шкотске преко Сибира

до Аљаске возовима друге радничке класе, убацивао угаљ

у локомотиве, јео државне киселе краставце с новина,

из чијих се слова осјећао бијели лук који, ни кад сам,

понекад и помало, био и запослен – нисам јео.

Увече бих препродавао возне карте исте те радничке

класе, како бих могао барем до јутра да преживим.

 

Иначе су ме кондуктери редовно замјењивали

са онима који не путују. Па ми је тако неки човјек,

који је путовао у папучама боје сивог алпског вука,

у одијелу модне конфекције „Луцифер и син“ (пушио је лулу

из које се димило као из хидрогена), кажипрстом запријетио

да ће ме бацити кроз прозор, додавши како незапосленима

није мјесто у било ком од возова друге радничке класе.

 

А онда сам ја њему, из свег гласа, рекао да је фашиста.

 

Што је он, без да се уопште и почешкао, и потврдио,

рекавши како се поједини раднички покрети искључиво

разликују по броју незапослених битанги какав сам ја.

 

У том часу наиђе у авалску каријатиду извајана жена,

представи се као Росита, с кубанским цигарама,

што значи да их продаје (а не као Сарита Монтијел,

која у филму Продавачица љубичица продаје љубичице),

и поче да прича како је њен бивши супруг имао пиштољ

истог калибра какав је и пиштољ у руци тог господина.

 

Сутрадан су новине објавиле да је Росита ухапшена

у возу, а Карлос се, као рис, скроз го, избацио кроз прозор.

 

Послије тридесет и три године, суд друге радничке класе

ослободио ме, као незапосленог и тада већ потпуно мртвог:

тужилаштво, по било којој тачки своје гајтан-концем траљаво

извезене оптужнице, није успјело да докаже да сам и ја био

члан удруженог злочиначког подухвата у пљачки државних

хидрогенских киселих краставаца, а с новина са којих ми се

у лице церекао свастикин браонкасто-папучасти Луцифер.

 

А опет, што рекао наш келтски народ, а Вук Ст. К. записао

и, наопако по се, оставио: „Радљивој ђевојци убрзо сватови“.

 

 

О КРАЉЕВИМА СВОЈИХ НАСЉЕДНИКА

Краљеви стрпљиво чекају да их наслиједе

синови који ће их у својим сјећањима описати

као краљеве који су их заиста стрпљиво чекали.

 

Насљедници за то вријеме упорно вјежбају

гимнастику, уче борилачке вјештине и језике

оних народа којима ће доћи да их поробе.

 

Насљедници живе у оловним парковима,

пуним паунова и свакојаке дивљачи за лов

на лисице. И живе у парковима пуним коња

којима је њихов коњски предак узгојен

за најбрже трке краљева кад остану сами

са својим коњима па да дуго, дуго побјеђују.

 

Краљеви носе монокле за једнострана гледања,

уводе младе даме у живот дама на дворовима

својих дама, играју мазурку, свирају лауту,

даме без шешира на трагу су тих паунова

у парковима, до двије стотине метара удаљених,

па кад се гађа да се случајно не погоди и убије.

 

Насљедници стрпљиво чекају док перу

своје откинуте руке с бронзаних споменика

краљева које су с трона збацили они које ће

такође збацити они краљеви својих насљедника

којих ни са све бројнијим пролетерима неће бити

ни за „уједините се“. А камоли за „свих земаља“.

 

 

БИЉЕШКА О ГУЖВИ

На улазу у Дом доброчинства бијаше гужва.

Дијелила се картонска обућа на тачкице

и бесплатна храна: амерички путар и сир

(с мирисом неострижених оваца и забрањених

југословенских коза). Затим је до улаза стигао

батаљон Народне милиције и кренуо да дијели

јефтине цигарете – свакоме по једна; мајка једне

дјевојчице узела је двије и бризнула у плач

због друге цигарете. Једну је добио човјек

који никад није пушио. Народна милиција је

нападала оне који ништа нису добили.

Поноћ је пристизала с јастуцима за под главу –

да се зна ко ће гдје спавати. Митраљеска

гнијезда сијевала су из таме. Пијани генсек

тог заглушујућег пакта од гужве урлао је

на спаваче без јастука. Путем је наишло јато

раних сибирских гусака. Команда батаљона

Народне милиције цртала је врат сваке гуске

понаособ. Од не баш скроз срушене цркве

допирала је промукла звоњава из грла њеног

звонара, који, очигледно, неће добити ништа.

Ионако се у тој гужви тешко може распознати

ко је ту коме Народна милиција, а ко народ

те милиције. И једину дивљу ружу, код улаза,

ружу оних који нису добили храну, до блата је

згазио генсек својом гвозденом чизмом.

И још к томе са црвеном цигаретом у зубима.

 

 

КОД ПРЕЛАЗА ЗА ПЈЕШАКЕ

Птице на жицама угашене алуминијумске

уличне расвјете распоређују се за рад

у тек олисталом а неосвојеном жбуњу.

Сјенке касно пробуђеног свијета,

с буреком у десној и с чашом јогурта

у лијевој руци, провлаче се преко оних

поред којих су, без поздрава, одзвањајућих

корака, с ногама у „Батиним“ поцвеканим

ципелама, давно већ прошли. Радознао

дјечак, на углу као Пикасовом руком

нацртаних у лишће за те птице увијених

споредних улица, зури у човјека с векном

хљеба испод руке: прати рад његових прста

што као по диркама клавира пипкају

и откидају парче по парче свилене корице.

Какав је то свијет који не умије да се игра

као ми некад: корица мени, корица теби,

па опет корица… вјероватно размишља

тај радознао сребрни дјечак. Птице су

црне, плаве, жуте… косови, зебе, сјенице…

И све жице са којих полијећу – жице су

тужног грчког бузукија, уз стихове:

На топлим обалама југа, на југу, /

на југу, где ласте траже дом… И то

оног прољећа кад су звона са цркве

Светог Преображења Господњег јављала

доброту пчела и за ту корицу. За дан

који ће ускоро појести своје уштављене

сјенке. Без јогурта код прелаза за пјешаке.

 

 

ТАЈНОВИТОСТИ

Неко ми је рекао како ме је јутрос

већ једном видио и поздравио.

 

А ја сам баш тада гулио наранџу

и посматрао врану како са високог јавора

испушта орах, а он никако да се разбије.

 

Предвечерје је почело да дрхти

у цигла-боји вечерње хаљине Е. Тејлор

у Мачки на врућем лименом крову.

 

У даљини града, као из дилувијалне

пећине, зване Алтамира, истеже се

вучје завијање полицијске сирене.

 

Од свега што се гули, најтужнији је

гладни трбух дана за ратове

који ни под кором моје наранџе

не јењавају.

 

Док је врана са својим орахом

пријетећи игроказ у коме ће се

све што се разбија једном и разбити.

 

Неко ми је и то, за врану, причао,

али ја нисам имао времена

да му вјерујем.

 

Сутрадан сам прочитао да је

полиција баш њега, испод коре

коју сам огулио, и тражила.

 

Ето, како одређене појаве не подлијежу

својој тајновитости ни кад су живе.

 

 

ВЕЧЕ

Вече долази с кишом

олујног запада.

 

И вјетар с тамним листовима

увеле дуње ранке, засађене у доба

кад су њени слијепи садиоци, без ногу,

ходали на рукама и знојни од стида

просили какав посивјели хаљетак

или сандале од штављене говеђе коже

пред гвозденом капијом деспота српског

Змаја Огњеног Вука, сина слијепога Гргура,

на банијском каменом граду Градини.

 

Рика јелена, уцртаних на храпавим корама

Млецима чуваних најгромнијих храстова,

парала је вуну влаге вечерњег ваздуха

у плућима кошута у тјерању.

 

Док је прегласно ричућег јелена убила

звијер од ловца – ловио је у строго

кажњивом и само подивљалим звијерима

дозвољеном лову у вријеме ловостаја.

 

Мада је и ученим синовима Хиперборејаца

познато да кроз вечерњу рику рањивих

не трепери лист дуње ранке с вјетром

који није ни био њихова пуста,

вечерња отаџбина.

 

 

ЈАНУАР

Нико не зна чијим је магијским провиђењем

јануар, једне давне године, стигао нешто раније

у односу на године кад нам се тај мјесец јављао

с неколико лабудова по залеђеној покорици

Суње, ријеке наше мале. До које и друге птице,

перја сибирске зиме, перја бисерног, охридског,

покаткад о поноћи изненадно и тајно дођу.

И самарица, с коњским главама о које су,

још око Новог, прелазећи Лаудонов мост

преко Уне, објешене тврдо ткане зобнице,

пролази за шуме у којима ће се резати гране

птица са којих оне посматрају свијет како се

множи из јаја – ни налик њиховим бисер-јајима.

И овчари, тих дана, и они, с босанских страна,

много учтивији овчари од оних у чувеном

вестерну Овчар, кога игра Г. Форд на оштрици

ножа љубави са Ш. Меклејн, овчари увучени

у дубоку вуну својих оваца и у топлоту кућа

поред којих управо тог ранијег јануара пролазе.

Даљине су јануару цијела година која их чека.

И магијскога кола мјесец, на Палучку, до лабуда.

И да нико не зна кад раније… самарице, овчари.

Уз чашу медоваче, за: здрави били, живи били!

 

 

ВЕЧЕРА

На столу су ти лижица, виљушка, нож.

То је твоје од свега што никад ниси имао.

То је твој врх, твоје несагледиво достигнуће.

 

На столу уздише твоја микроталасна глад,

а електричне струје одавно ни за лијек.

 

Напољу је самоубица Мјесец, а ти си сам.

Ти си његов кожни свитак у властитом оку.

Његов си и својом руком преписани лист.

 

А само је једна мува, од читавог роја

који ти је изнад стола, сјела на виљушку

и стрпљиво чека. Да тебе таквог, никаквог,

за вечеру поједе. И тако свијеног да те има

до наредног паука добошара, који ће њу…

 

Јер сад и твој сто у све то од вечере стеже

раних радова јесењи мраз. А Мјесец и даље,

као микроталасна глад твојих – лижице,

виљушке, ножа… ћути и стрпљиво чека.

 

Као преварен женик на Вилином бунару.

 

 

ВАВИЛОН. КУЋИШТА

У жељи да ми прича пријатељу, док смо

у шетњи парком у свом бакелитном насељу,

о вавилонским глиненим таблицама буде

што ближа окрњцима глине оних који су

по сада далеким нашим Кућиштима живјели,

испало је да нам је Вавилон био најсрећнији

након што га је и пријатељ, кријући од мене,

сањао. Вавилон свог камиљег доба био је

парк, с посластичарницама у којима су се

мудрим бескућницима из својих редова

и путницима намјерницима точили мед

и камиље млијеко. Док се од ројева зоља

склањало ондје гдје ни брада дивојарца,

дубоко уроњена у вјечност, иако гоњена

псом луталицом, нацртаним дјечјом руком

на ужареној плохи асфалта, код улаза у парк,

никад није ни могла, онако древна, да приђе.

Острво Александровог генерала Птоломеја

и ту се, као и у Египту, зове Ратно, велим,

загледан у пријатељево лијево око, из кога

капка густа, жута нилска слуз. И да је то

као на Кућиштима нашег села, и уз чије

таблице? упитах. Иста слика пса луталице,

са цртежа, јавила ми се и прије него што сам

књигу с глиненим окрњцима, уз свој лавеж,

уредно пријатељу у причу бога Амона вратио.