Лазар Букумировић
КИНТСУГИ КАЛЕНДАР
Повреда белине: Бојана Стојановић Пантовић
Културни центар Новог Сада, Нови Сад, 2021.
Шеста збирка Бојане Стојановић Пантовић, насловљена Повреда белине, специфична је у досадашњем песникињином опусу. Она се може разумети и као почетак другачијег певања, ауторкиног другачијег односа према животу и поезији. У интервјуу који је са песникињом за РТС водила Војка Пајкић Ђорђевић, Бојана Стојановић Пантовић је открила да је паралелно са писањем нове збирке песама размишљала о раду на првом избору песама. Оправдано је, дакле, сматрати да постоји извесна самосвест о другачијој поетици коју нова збирка доноси.
Нужно је поменути и пандемију коронавируса током које су песме настајале. Иако се она рефлектује у поезији, у ненасловљеној песми последњег циклуса у стиховима „од ове хладне коже / под маском“, осећај усамљености и радикалне промене у збирци потиче првенствено из дубоке ауторефлексије, сећања и свести о старењу и пролазности. Из таквих медитација настала је ова збирка, веома слична дневнику или пак синаксару. Слично средњовековним зборницима текстова поређаних по календарским данима, Повреда белине писана је „о верским и државним / празницима“ (После прве руке).
Но, ти су празници углавном мирни, најличнији и најсвакодневнији. Празник Сретење у истоименој песми постаје повод баналног промишљања које се асоцијативно повезује са летњим шетњама Бечом и сликом Франца Седлачека, Песма у сумрак. Време сећања се максимално сажима и „Сви ти парчићи изнова и изнова / прекиданог сна / слажу се годинама“ (Сан јесење ноћи). Не постоје више чврсте временске границе. Стална враћања, што стварна, што измаштана, производе бројне прекиде у личној хронологији. У тим се прекидима ауторки чини „Као да нисам ни отишла, / као да се нисам ни вратила“ (Као да нисам ни отишла). Ње нема ни на једном месту. За разлику од Попе који „С места се нисам померио / Али ту више нисам“ (Одлазак) Бојана Стојановић Пантовић толико је одлазила и враћала се, да је простор изгубио сваки значај. Постоји само време које се понекад претвори у празник.
Простор првог циклуса збирке, Мали градски комади, углавном је непрепознатљив. Песме су ненасловљене и одвојене су само звездицама. Топоними Грац и Грачаница именовани су само у поднасловима. Ламанш и Атлантик реални су колико и „нестварни град“ у истој песми. Готово сваки од малих градских комада односи се на „Овај град // ничији град / свачији град“, односно на један утварни дехуманизовани и десакрализовани простор. Таква места се претварају у пустиње, а песникиња пише „о овом брисаном простору / без живих душа / без игде иког“. Такав град је прави оксиморон. Ако је у првој песми циклуса „град // напад панике“, већ у следећој је „недељно поподне / ушушкано / у црни квазар“. У усамљености и градској празнини, остају само сећања на једно време које се завршава. Над таквим пределима „Још трају остаци дана“, али у њима „остадоше само суве стабљике / негдашњих облик бокора ружа“. Иако су „некадашњи идоли / оседели и помало сенилни“, време се још није завршило. Дан још увек траје и „трамвај је ту / нигде није ни отишао“.
Други циклус, Чауре стиха, представља метапоетичко језгро збирке лишено претенциозности и патетике. Песникиња пише „у последње време ретко / и углавном анксиозно“ (Под напоном). Током стварања она заборавља „свој непоновљиви осећај свакодневице / јер брине[м] само о чаурама стихова“. Приликом заборављања, у песникињину свест могу да упливају бројне литерарне референце, на Попу, Диса, Црњанског или Сен-Џен Перса. Цитати нису у функцији привида објективне поезије, већ изразите аутопоетичности. Бојана Стојановић Пантовић бира своје претходнике и веома вешто се у песми Судбина кестена мири са њима. Преузимајући стихове Милоша Црњанског, она пише да јој је судбина стара, али не и да су јој стихови мало нови. Тако она одлучује да се „не такмичи са мртвима“, како то каже Харолд Блум у Антитетичкој критици. У том смислу, Бојана Стојановић Пантовић проналази нови однос песника према својим претходницима – миран, обострано афирмишући суживот.
Наслов циклуса је такође сугестиван. Чаура, као вишезначни појам, може да реферише на најмање две супротне ствари. Прва би била лептирова чаура, некакав простор у ком се песничко биће припрема за промену и такво би тумачење било оправдано свешћу о песникињиној еволуцији. Супротно томе, чаура, односно фразеолошки „учаурити се“ или „учаурен“ односило би се на рутину и досаду. Поезија би се једино могла писати у посебним данима, попут Дисовог рођендана. Но, и тада би поезија постајала рутина, све мање екстатична и иновативна. Она ипак и даље успева да изазове „један мали слап“ (Територија срца) и још увек чини да „трепери лишће“ (Врхови прстију).
Следећи циклус, У години која истиче, аутопоетичко осећање шири се на размишљања о животу уопште. Не само да песникиња пише све ређе – она проналази „своје слободно време“ тек „између / ћеркиног боравка у теретани / и поподневне шетње мужа по кошави“ (Сатница). Два сата самоће постаје ритуал и време постаје свечаније. Уједно, ово је и најличнији циклус, који бележи изабране датуме: „увек тужни Божић / и устрептали Васкрс“ (После прве руке), Сретење, 22. јун 2019. године (Повреда белине) и „зимске Задушнице“ (Multitask). Наслов циклуса доприноси контрасту. Поред циклизације година и нужног понављања празника, песникиња пише о непоновљивим данима, о овој години која истиче. Такво рачунање времена јој дозвољава да постоји и да пише. Опраштајући се од године, она је својеврсно уништава, односно повређује. Не чуди што се насловна песма збирке нашла управо у овом циклусу. Песникиња се, изгледа, мења са празнином, узимајући од ње речи и сећање, а остављајући себе. Тачно је у поговору збирке уочила Јелена Марићевић Балаћ да је „повреда као задавање бола неопходна, јер је залог постојања“. Повреда компензује слабљење инспирације и старење, генерално.
Песма Трен заузима централно место збирке. У њој се сабирају кључне тематски нити. Поезија се сједињава са животом и обоје бивају измештени у невреме и непростор. Некаква промена се очекује – „Или је у мени заспала / лептирова лутка / и никако да прогледа до пролећа“ – али она у њу није сигурна. Неминовно је само да ће се игра завршити, а да попинско време „између треба попунити / слутњом мелодије и фетусом слике“. Песникиња поново суптилно алудира на Дисову слутњу са толиком лакоћом, дајући доказ да је живот потпуно изједначен са поезијом, да је фарбање косе истоветно читању и писању. Фасцинира начин на који се банално и песничко спајају у поезији Бојане Стојановић Пантовић и никада не прелазе у гротеску.
Последњи циклус, Злато осветљено изнутра, кореспондира са првим. Песме су поново ненасловљене, али су простор и стил промењени. Приближавајући се готово будистичким медитативним стањима, песникиња пише о природи, злату и о пролазности. Већина песама, иако не формално, подсећају на хаику. У природи човек или песник успевају да достигну надлична стања. Простор се сабира у једну тачку „пре, после и изнад шуме / кроза њу“ [Латице у води]. Осећа се и присуство мртвих, али се поново успоставља граница између два мрака, односно два света. Насупрот зен смирености, још једном песникиња мора да „повреди[м] белину папира“ [Овај призор сам одавно]. Тако она не узнемирава универзум, елиотовски речено, већ себе озлеђује, не добијајући ништа заузврат: „нико се није јавио / дух означио / тражио ме“ [А данас]. Међутим, поправљање рана, лепљење поломљених предмета златом, у источњачким културама представља посебну уметност и филозофију, кинтсуги. Последњи циклус као да тежи да санира повређену белину, као да жели да је испуни златом и да од сваког дана направи мали празник.
Збирка се завршава прозаидом Доба неолита.Треба подсетити да је Бојана Стојановић Пантовић велики део својих научних истраживања посветила поетици овог облика. Значајно је поменути њену монографију Песма у прози или прозаида (Службени гласник, 2012), као и Српске прозаиде (Нолит, 2001), антологију српских песама у прози. Садашњост се у прозаиди Доба неолита доживљава као млађе камено доба, доба матријархата и синкретичне уметности. Време се још једном циклизује, овога пута са далеко већим опсегом. Година која истиче постаје и ера која се завршава, a крај наговештавају крупне промене које се увелико осећају.
Повреда белине представља нову поетичку етапу Бојане Стојановић Пантовић. То је веома савремена збирка зреле песникиње која размишља о свом дотадашњем животу и поезији. Вешто компонована и кохерентна, сачињена од четири циклуса, збирка поетизује ретке слободне тренутке у свакодневици пуној обавеза у дехуманизованом граду. Успостављен је и контраст између празника у природи и урбане рутине. Збирку одликује и висока аутопоетичка свест, као и стил лишен високе реторичности.