Горана Раичевић
ДА КУЛТУРА (П)ОСТАНЕ ПРИРОДНО ЧОВЕКОВО СТАЊЕ
Бити одмјерен, темељит, тихи али бритки биљег српске књижевности није лако. Tо се чини природним када је ријеч о ерудитном прегаоцу др Горани Раичевић, са којом није мало повода за разговор. Богата биографија, коју одликују разнородна бављења књижевношћу од њене теорије, преко преводилаштва, препознатљиве повезнице до жила куцавица српске књижевности попут Црњанског, Андрића, Лазаревића, Исидоре Секулић, Кашанина, Сретена Марића, Васиљева, Јакшића и, комотно рецимо, свих захтјевнијих поетика. Све ово метонимично речено, чини нашу саговорницу отмјеном и немјерљиво вриједном фигуром библиотеке у палимпсестима знања и љубави коју једновремено чува и дијели са свијетом књиге. Карловачки ђак, потом дипломац Филозофског факултета у Новом Саду на одсјеку, тада, југословенске књижевности и српскохрватског језика, магистарске студије уписује у Београду. Магистарски рад Критика заснована на читалачкој реакцији: концепција читања Стенлија Фиша брани 1992. године под менторством Светозара Петровића, а докторску дисертацију Природа и значај есејистике Милоша Црњанског 2004. године под менторством Мирослава Егерића на Филозофском факултету у Новом Саду, гдје од 1999. ради на Kатедри за српску књижевност и језик. Као стипендиста у Оклахоми задобија сигурност у пољу преводилаштва. То је, уз пасионирано истраживање и проучавање разнородних књижевних теорија довело до настанка преводā важних стручних књига: Читање као креација (1997), Лаза Лазаревић: јунак наших дана (2002), Есеји Милоша Црњанског (2005), Коментари ДНЕВНИКА О ЧАРНОЈЕВИЋУ Милоша Црњанског (2010), Кротитељи судбине: О Црњанском и Андрићу (2010), Други свет – Есеји о књижевности: историја, теорија, критика (2010). Ово су само неке од публикација које потписује.
Оно што је у жижи у протеклом периоду јесте монографија Агон и меланхолија (2021), у издању „Академске књиге“ која је заслужено побрала многа важна признања (недавно је за истог издавача изашла и књига Добра лепота: Андрићев свет). Индивидуализам и колективизам, поетике авангардних струја, естетизам и историзам, све су ово теме прелијепе српске књижевности које су саставни део научне визуре Горане Раичевић.
КОРАЦИ: Како сте ушли у књижевност? Која су прва читалачка сјећања/љубави, а коjе је било прво самостално, дјелатно отискивање у књижевност?
ГОРАНА РАИЧЕВИЋ: Често сада, у годинама када се враћамо потрази за изгубљеним временом, размишљам о томе. Била сам јединица и нисам волела да једем, родитељи су схватили да ми могу гурнути у уста све – само ако ми уз оброк причају приче. Тата је измишљао. Мама ми је читала и рецитовала стихове. Књиге су стизале у мали стан: Српска књижевност у 100 књига, Сабрана дела Црњанског, Андрића… На главној улици у Новом Саду постојале су две књижаре. Сећам се и данас, тата је стао пред једним излогом и рекао: „Појавио се нови Црњански.“ Био је то Роман о Лондону. Открила сам тај други свет још као девојчица; од тада читам, то је нека врста уточишта и није бекство. У књигама тражим живот, и животност можда ценим више од форме, мада се та два аспекта литературе не могу раздвојити.
Дефинисања и редефинисања су непрестана, након толико читалачког искуства и борављења у књижевности како бисте је позиционирали у данашњици и шта је она за Вас осим посла? Ко су били Ваши званични и незванични ментори?
Имала сам добре професорке књижевности, у основној и средњој школи. На факултету сам испрва била мало изгубљена, најранија љубав је теорија књижевности, волела сам ту близину са филозофијом, тезу Ричарда Рортија да је у постмодернизму теорија књижевности заузела место старе, метафизичке филозофије. Писала сам магистарски рад о теорији рецепције Стенлија Фиша. Мислим да и данас гледам на литературу њиховим очима. А тек онда је дошла историја. Контекстуализовање дела у историји. Иако је свако тумачење легитимно и могуће, ипак мислим да без контекста нема релевантних одговора на то ко су били аутори као људи, у каквом су времену живели и шта нам то поручују – а то је важно и значајно и нама данас и онима који ће доћи.
Како сте се одлучили да као новосадска студенткиња ипак наставите постдипломске студије у Београду? И шта за Вас представља новосадска катедра за српску књижевност у коју сте уградили готово читаву каријеру и изњедрили многе студенте и своје колеге?
У Београд сам отишла стицајем околности, јер су се постдипломске студије у Новом Саду уписивале сваке друге године. Магистарски рад писала сам под менторством професора Светозара Петровића који је пре тога радио у Новом Саду. Била сам самоуверена, а он ми је, дискретно, ненаметљиво, исправљао грешке, у правопису, преводу… На новосадску катедру, као асистент, дошла сам тек дванаест године после дипломирања. Некад ми је жао због тога. Примио ме је професор Мирослав Егерић, који ми је предавао и на основним студијама. Уместо да ми и докторат буде из области теорије, била сам упућена на српску књижевност. Црњански се јавио као тема, пронашао ме је. У мојој генерацији Црњанским се пре мене бавио највише Мило Ломпар. После мог доктората о есејистици Милоша Црњанског порасло је интересовање за писца Сеоба у том научном, истраживачком смислу; млађе колеге виделе су у његовом делу инспирацију за нова тумачења, такође и студенти.
Када су књижевне географије у питању тешко је не примјетити два пола: америчку и српску књижевност. Како је дошло до бављења Стенлијем Фишом и да ли сте икад ступили у контакт са њим?
У време када сам писала о Фишовој теорији читања (reader-response criticism) још није било интернета, али на срећу ни санкција, тако да сам могла да скупим сву потребну литературу на енглеском језику. Припадам генерацији која није била тако слободна да би иницирала контакт са ауторитетима као данашњи студенти, тако да ми заправо није ни падало на памет да контактирам Фиша. Пратила сам шта је писао касније, када је све постало доступно преко интернета. Он је иначе теоретичар књижевности, али и права – и у време ратова деведесетих писао је о потреби да се Афроамериканцима у Америци и Јеврејима допусти, толерише, нешто што је назвао „reverse racism“, управо због њихове трагичне судбине у историји. Индикативно је да су велике силе хтеле да на Балкану забране историју, да оцртају линију од које све почиње. Говорим о томе јер се то непосредно одразило и на суђење српским писцима. О Његошу, Андрићу, говорило се у тим круговима империјалистичких историчара из перспективе деведесетих. И зато мислим да је тумачење литературе врло одговорна делатност. Лепо је играти се асоцијацијама у ванвремености. Али време у којем живимо намеће нам игру као врсту хипнозе и заборава. Слажем се да је сваком човеку потребно да живи слободан од брига, да предахне од историје. Али, без сећања нема ни будућности. Што се тиче великих теоретичара књижевности попут Фукоа и Де Мана, занимљиво је данас читати о хомосексуализму првог, о нацистичкој прошлости перјанице харвардске школе. Чини ми се да се данас у свету теоријом књижевности на универзитетима највише баве жене хомосексуалне оријентације, Џудит Батлер на пример. Саид и гласови „маргине“ учинили су да се теорија претвори у рат против оног што смо некад називали хуманизмом. Писац је испрва идеализован, па свргнут са трона, Барт је прогласио смрт аутора, данас је он стављен на оптуженичку клупу. Основно полазиште је „J’accuse!“ Уместо плурализма метода, добили смо диктатуру, као што је била совјетска диктатура пролетаријата по Марсковом рецепту. Само се зове другачије: политичка коректност. Реч је о искључивости црно-белог погледа на свет, победи девизе: „Ко није са нама, тај је против нас!“ Годинама сам на мастер студијама предавала теорију књижевности. Више нећу, али можда стигнем да напишем књигу о томе.
Анатомија критике Нортропа Фраја, МУЗА УЧИ ДА ПИШЕ, Ерика Хавелока, ПРИЧА МОГ ЖИВОТА Џеј Мекинерни, ВЕЛИКИ ЛАНАЦ БИЋА, Артура Лавџоја у Вашим преводима, велики дар је истраживачима и библиотекама српског говорног подручја. С обзиром на то да је читање као креација један посебан рукавац Ваших интересовања, зашто сте се упустили у преводилачке струје и како је дошло до тога да то буду баш ови аутори? У АНАТОМИЈИ КРИТИКЕ чак сте писали о наизглед непрокрчивом путу који води до ’успаване лепотице’, езотерији језика и вишесмисленом коришћењу кључних појмова – те самом Фрају који заборавља на преводиоце у томе смислу. Колика је одговорност у превођењу/увођењу дјела у сопствену културу? Преводилаштво је једно поље, доста непрепознато и тешко је доћи до ваљаних превода белетристике, а стручна литература тек је посебна прича – колико наука трпи због тога и како видите позицију преводилаца? Који наслов из стручне литературе изразито недостаје у преводу на српски?
Превођење је моја велика страст и љубав, али је то захтеван и слабо плаћен посао, потцењен као и сваки интелектуални рад. Лавџој и Фрај су аутори који су својом мишљу дубоко обележили хуманистику на једном општем нивоу, а и за мене су вишеструко значајни: Фрај са својом архетипском критиком што оним прасликама затомљеним у колективном сећању објашњава, између осталог, и високу рецепцију тзв. петпарачке литературе али и оне највиших вредности, јер их управо та дела, по његовом мишљењу, у највећој мери садрже. Убедљива је и његова аксиолошка теорија, која каже да се свака негативна критика књижевног дела своди на моралне (или идеолошке) приговоре и да нема везе са естетиком. Лавџој опет – истражујући идеју о идеалу једног и универзалног који се у историји деконструисао до епохе романтизма, када је први пут фаворизована различитост – навео ме је (поред Црњанског) да о књижевности размишљам са становишта колективистичког односно индивидуалистичког принципа. Волела бих да напишем једну такву историју српске књижевности, где бих се руководила опозитним паром жртве и ероса као појмовима аналогним колективистичком односно индидивидуалистичком импулсу. Што се тиче питања о томе који преводи филозофских и теоријских дела нам недостају, прво што ми пада на памет је Бартонова Анатомија меланхолије. Али, чини ми се да су шансе да се то грандиозно дело у скорој будућности преведе готово ништавне.
Који је био Ваш пут кроз дјело Лазаревићево до књиге ЛАЗА ЛАЗЕРЕВИЋ: ЈУНАК НАШИХ ДАНА? Како падне избор којим ћете се аутором бавити?
Књига Лаза Лазаревић: јунак наших дана позајмила је део наслова од Љермонтова, јер ми се тада чинило да у тумачењима говорим другачије од претходних тумача, с обзиром на то да је и време у којем живим другачије. То је прва моја књига од доласка на факултет и волим то што сам писала. Посебно ми је драг онај рад о епифанији – феномену који се односи на читалачки доживљај, оно што би неки критичари назвали поетиком срећног завршетка коју је код Лазаревића критиковао Скерлић. И данас имам кнедлу у грлу када читам крај приповетке Први пут с оцем на јутрење. Епифаније има код Шантића у Претпразничкој вечери, али и код Диса у песми Међу својима.
Докторирали сте на есејистици Милоша Црњанског; књига која је заиста усталасала књишки свијет и овјенчана је низом престижних награда, АГОН И МЕЛАНХОЛИЈА: ЖИВОТ И ДЕЛО МИЛОША ЦРЊАНСКОГ у издању Академске књиге, почиње управо опаском да је о Црњанском написано хиљаде страница, а добила је овом књигом безмало још хиљаду; након свега – зашто Црњански и шта то није доречено до овог тренутка?
Мој професор Боривоје Маринковић написао је обимну књигу о Владимиру Ћоровићу, то је било његово животно дело, круна свега што је научио и знао, а био је човек енциклопедијског знања и моћног ума. Од момента кад је књига објављена, у њу је гурао папире са допунама, тако да је до његове смрти нарасла скоро за трећину. Истраживању нема краја. У Лесковцу, у издању Задужбине Николаја Тимченка (чију сам награду добила управо за књигу Агон и меланхолија), појавиће се ускоро и књига мојих текстова о књижевним пријатељствима Милоша Црњанског, где се на компаративан начин говори о Црњанском и српским романтичарима, о Васиљеву, Бојићу… али и о мађарском писцу Шандору Мараију. Нема краја писању и трагању. Нови, млади људи – истраживачи, писаће о Црњанском и његовом делу нешто ново и другачије. Најлепше у књижевности је то што нема коначних одговора.
Ово је књига и о преиспитивању идентитета. О маскама и правим лицима, о одрастању и узрастању подојеном у различитим хабитусима. Које су Ваше читалачке сеобе? Којој Црњансковој књизи се непрестано враћате и какви се у њима проналазите?
Пошто тренутно са професором Миливојем Ненином и Радованом Поповићем приређујем за штампу комплетну познату преписку Милоша Црњанског – настављам, у ствари, оно што сам радила у књизи. Тражим човека у делу. Оно што је писца опседало, окупирало, а што је увио у причу, изрекао кроз уста јунака из сада већ далеке прошлости. Увек је добро изонова читати књиге, јер некад превидите и нешто што је веома важно. Читалачка пажња уме да попусти, а читалац да задрема. И то је нормално. Враћам се свему што је Црњански писао, тражим човека, без маске.
Награде су само потврдиле оно што је очигледно: АГОН И МЕЛАНХОЛИЈА јесу капитално дјело. Али су престижне и награде НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ, ЛАЗА КОСТИЋ, НИКОЛАЈ ТИМЧЕНКО, медаља за културу за очување културне баштине КЦ Војводине, МИЛОШ ЦРЊАНСКИ… Да ли су Вам значајна та јавна признања? У којој мјери су она стимулативна и да ли има веће награде од самог стављања посљедње тачке на крају деценијског труда?
Мислим да се сваки човек радује наградама, не ради се ту о подгревању таштине већ о томе да су очи јавности барем накратко окренуте ка ономе што радите и што не би требало да је само моје власништво већ постаје део националне културе. Мене то радује, сазнање да сам нешто урадила за српску културу.
„Има Сеоба. Смрти нема!“ – агон и меланхолија, двије ријечи којима се сажима ових осамсто и кусур страница, а завршавате Јеванђељем по Матеју – уска врата и тијесан пут који воде у живот – хришћанство и Црњански, ако је могуће у неколико реченица?
Црњански је био борац, изникао из идеје авангарде: да је књижевност пут у напредак, у боље сутра. Не револуција, већ уметност. Стихијност историје водила га је у сумњу и меланхолију: оптимизам и песимизам су два пишчева лица. Све што је у животу радио радио је на тежи начин, судбина му није била наклоњена. Али је зато на крају знао да је то можда морало да буде тако да би испунио свој овоземаљски задатак, да би испунио своју судбину. Нема лаких победа. Свака вредност је резултат немогућих успона, као пењање на Еверест. Црњански и његово дело живеће док живи човечанство.
Тесла и Црњански – колико је неправда обиљежила снажну продуктивност и истрајност ових људи? Или мислите да није било утицаја животних неправди? Да ли су то јаки карактери које су брусили велики таленат и грозоморни историјски услови?
Само Милош Црњански који је доживео да као велики писац егзистира на ивици глади у систему западњачког капитализма у којем царују материјалистичке вредности могао је да у пуном смислу речи разуме Николу Теслу, природу његовог генија који овом изузетном научнику није дозвољавао препуштање индивидуалистичким задовољствима и који му је, кроз искључивост посвећености општем добру, донео тежак живот. Колективистичка осећајност је нешто што повезује Црњанског и Теслу. И један и други желели су, у ствари, да буду усрећитељи човечанства. Један је то чинио писаном речју, други науком.
Која Вас је маргинализована личност на Црњансковом путу импресионирала? Да ли је то неко из сјене ко није задобио довољно простора у књижевној историји, а свакако га заслужује?
Драган Аћимовић, издавач Одабраних стихова и Ламента, једини који се у емиграцији борио да Црњанском и његовој супрузи помогне и да их избави из беде у којој су живели. Био је образован човек, песник, знао је ко је Црњански и колико вреди то што је писао. Звао га је мајстором, обраћао му се на француском са Chere Maitre. Требало би писати о Аћимовићу као о писцу и новинару. И сам је понео крст расељених лица, крст сеоба. Супруга Аћимовићева Роксанда убила се у Јоханесбургу.
Писали сте у одјељку ВРЕМЕ МАСКИ како Црњански не може да се помири са тиме да појединац треба да је ,,средство било на људске патње неосетљиве природе, било историје у којој су ратови и интереси великих и моћних народа све – а поједнинац, поготово ако је уметник, и ако долази из малог народа – ништа“, Црњански је томе алтернирао да се створи једно боље човечанство у будућности. Појединац наспрам колективитета, мали национи наспрам великих, те напосљетку умјетник наспрам осталих индивидуа – овај палимпсест условљености није анахрон и дакако улази у савремене теме попут глобализације, нових тековина врлог новог свијета који трошимо? Да ли је боља будућност човјечанства само сан?
Богдан Поповић је почетком XX века писао да је човек његовог доба обдарен рафинованијим осећањима него онај који је живео у прошлим вековима. Црњански – да је љубав породична, према мужу, супрузи, детету иста и данас као и пре сто и хиљаду година. Веровао је да ће људски ум у будућности бити такав да неће дозволити недела великих и моћних, онаква каква су се дешавала у доба његовог живота. Будућност, односно наша садашњост демантовала га је. Међутим, и ми се, уосталом као и некад Црњански, седајући да пишемо оно што верујемо да ће бити важно и онима који долазе после нас, кладимо на смисао, на будућност. Будућност ће бити боља само ако култура постане човеково природно стање.
Црњански и Ви сте судрузи годинама; судећи по књизи проживјели сте његов живот и дјело кроз минуциозно истраживање од ишчитавања дописница, епистола, реконструкција књижевне мапе, нановно сагледавање комплeтног опуса, пиканерија о његовом преводилачком раду, до тога да ова књига наликује есејизованој енциклопедији о Црњанском. Који су моменти овог дружбовања остали за незаборав?
Најпотреснији тренутак био је онај када сам отворила споменар који је свом сину-јединцу оставила мајка Марина. У тој свешцици чије је корице извезла својом руком, Марина Црњански чувала је праменове косе своје деце – осим Милошеве и рано умрлих Анђелке и Мирка. Невештом руком бележила је датуме рођења и смрти своје деце. Налазио се ту суви ђурђевак са њиховог гроба.
Да сретнете Црњанског, какав бисте разговор водили и да ли мислите да би му данашња српска књижевна сцена била интересантна?
Са Црњанским бих причала о историји, о историји српског народа, али и о историји света. Такође, питала бих га ко је за њега била Пија ди Валмарана.
Писали сте да као народ и друштво нисмо дорасли да разумијемо Црњанског – упркос толиким страницама о њему и његовом дјелу. Јесте ли након ове монографије дотакли тај степен присности да га након свега зовете Милошем, како је Михиз писао да ћемо звати Црњанског када га дочитамо у свој пуноћи?
Заправо нисам рекла то да нисмо дорасли томе да разумемо Црњанског – већ да нисмо способни да кроз поштовање које ћемо указати писцу успоставимо прави однос према самима себи. Да коначно схватимо ко смо, шта смо имали и шта су нам завештали аутори који нису ништа мање величине од једног Флобера, Толстоја, Џојса или Фокнера…. Ако деца и не разумеју Црњанског у средњој школи, нека, важно је да га читају, а разумевање ће доћи, једном, можда и несвесно. Није то национална мегаломанија, реч је о самопоштовању. Студенте учимо да писце не зову именом осим у ретким случајевима, на пример када је реч о Бранку (Радичевићу), јер је то постало уобичајено, пошто смо рано преминулог песника Стражилово усвојили, као кад се усвоји дете. Црњански још увек постао није „народни“ писац, јаки су идеолошки отпори, има много оних који хоће да га виде као „доброг писца али лошег човека“. А он се поносио својим именом: када се бранио, истичући своју борбену природу, рекао је поносно: „Мати ми је наденула име Милоша“.
Où sont les neiges d’antan?[1]
У годинама сам кад Црњанског све више разумем, и не само Црњанског. Путовање у прошлост једна је од највећих тема светске књижевности, то трагање за изгубљеним временом. Где су лањски снегови, где одлази наша прошлост питао се француски писац још у XVI веку, али и наш Дис у XX, и сам Црњански, као јунак Хиперборејаца, загледан у таласе Јонског мора.
Андрић је такође једно велико књижевно поље по којем сте препознатљиви. Да ли нас очекује нешто слично у вези са Нобеловцем попут АГОНА И МЕЛАНХОЛИЈЕ?
Жанета Ђукић Перишић написала је за Академску књигу стваралачку биографију Иве Андрића (Писац и прича, 2012). Прошле недеље појавила се код истог издавача моја књига Добра лепота: Андрићев свет. Нешто што није ни близу синтезе о Црњанском, али што је ипак тумачење које нагиње синтетичком методу.
Шта бисте поручили проучаваоцима који се хватају у коштац са великим опусима признатих аутора?
Страст и рад. Свако стваралаштво је сублимирани ерос. Љубав као самоодрицање. Само таква љубав спасиће свет.
Разговор водила
Јелена Калајџија
[1] „Где је нестала прошлост?“