Александра Димитријевић
ПОЕТИКА КОЛАЖНОГ CIRCUMAMBULATUSA

 

Уметница Гордана Станишић Вујошевић у свом опусу истражује пиктуралну поетику колажа, и на један неконвенционалан и веома дубиозан начин разматра појам кружења, као унутрашњег сазревања сопства. Она својим колажима отвара комплексност дефинисања цикличног кретања ума и унутрашњег раста и сазревања, чиме путем уметничке праксе поставља нова тумачења такозваног Circumambulatus-а.

Одржавајући аналогију између уметности и живота са једне стране, те уметности и психичког устројства са друге, уметница успоставља модел превазилажења формалних образаца којим би се цикличност појаснила реципијенту. На радовима се може уочити да уметница не препушта ниједну ставку случајности, нити унутрашњој психичкој нужности; она део по део колажа уклапа врло промишљено, врло минуциозно, градећи једну специфичну позорницу моћног теоријског и пиктуралног дискурса.

Узмимо за пример колаж под називом Nigredo, на којем је Гордана веома детаљно уткала унутрашњи, духовни и мистични садржај, пажљиво одабран, тако да се свакој спирали која сачињава дело не назире почетак и крај, већ само исконска снага, правилност односа и симетрија. На тај начин, она наговештава аксиолошку валоризацију сопствене идеологије. Колаж подсећа на каравађескно остварење у свом најистанчанијем руху. Nigredo не означава пуке процесе напредовања од прошлог ка будућем, или обрнуто – већ упућује на нужно присуство извора, на неке већ постојеће тачке почетка, чиме се наговештава да не постоје идеје као такве, већ само оне које се поново рађају, односно обнављају, као што свако циклично кретање поново ствара круг.[1]

Колаж, као типичан идиом авангардне уметности, на радовима уметнице Гордане Станишић Вујошевић задобија нову форму, где посматрачу нуди шире визуелно поље и упознавање са једном врстом конвулзивне естетике. Разматрањем сваког појединачног ентитета у овој веома сложеној конструкцији колажа, запажа се иновативна симболичка структура.[2] Сваки колаж граде хетерогени елементи чији се итинерер може асоцијативно читати, јер су делови колажа међусобно повезани и распоређени.

На приложеним радовима уметнице Станишић Вујошевић, опажа се онај кредо Макса Ернста, који је на својим колажима апсолутно тежио да се не види линија, нити било какав траг који би наговестио исецање, лепљење и спајање; дакле, неравнине и резови између различитих исечака и код ове уметнице су, као и код Ернста, невидљиви.[3] Колажна структура под називом Страшни суд, доводи у јукстапозицију различите визуелне фрагменте, јер инсистира на драматичној тензији између верског сегмента и између сна и јаве. Ова специфична иконографија може се тумачити и као дидактичка и као религиозна компонента, где је експресивно фокусирање на представу крста и на Христов лик, толико драматично да не остаје ни милиметар празног простора у кадру, што реципијента непосредно суочава са упозорењем на ону најдубљу иманентну казну.

Својим јединственим рондизмима уметница формира нове врсте међуодноса колажних елемената чиме указује на своју јединствену апотеозу ликовног израза. Целокупан концепт радова представља нову археологију знања, која експресивно делује на око реципијента и процес опажања, јер у истом тренутку конструише микрокосмос документарног и фиктивног, реалног и магијског, живота и смрти на темељу фрагментованих визуелних порука у колажу.[4] Ови колажи, дакле, саображавају један континуирани простор, где њихова визуелна загонетност бележи специфичан диктат цикличног кретања, чиме се разоткрива свест о лому између спољашњег и унутрашњег света.

Поред колажа, треба направити осврт и на цртеже којима Гордана веома минималистички и ликовно врло тачно и врло редуковано приступа. Стил је умерено експресиван, на моменте на граници читљивости, али у служби интерпретирања портретне садржине. На тај начин, без претеране контроле гестуалности, ослобођени од замки формализма, портрети које уметница Гордана Станишић Вујошевић ствара одишу психолошком дубином. Монохроматски веома сведени, а у исто време карактерно минуциозни, цртежи постижу нову слободу која се изражава кроз црно и бело, која тече папиром импулсивном линијом и спонтаним сликарским рукописом.

 

 

[1] С. Мијушковић, Документа за разумевање руске аванграде, Београд 2003, 51.

[2] М. Тодић, Мистерија људске главе, иконографија колажа Ванета Живадиновића Бора, у: Библид, Београд 2019, 306.

[3] М. Тодић, Мистерија људске главе, 310.

[4] Исто, 312.