Александар Б. Лаковић
ЈЕЗИКОТВОРСТВО У ДАДАИЗМУ И ЗЕНИТИЗМУ
Узмите новине.
Узмите маказе.
Изаберите у новинама неки чланак за који вам се чини
да садржи
довољно материјала за вашу песму.
Исеците чланак.
Исеците потом пажљиво све речи у том чланку
и ставите их у неку торбу.
Лагано промешајте.
Потом вадите сваку исечену реч једну за другом
оним поретком којим их проналазите у торби.
Препишите пажљиво.
Песма ће вам наликовати.
И ето од вас „писца бескрајно оригиналног и дивне
осећајности,” иако још увек несхваћеног од простака.
Tristan Tzara
Како направити дадаистичку песму
1.
Дадаистичка критичка поезија с почетка прошлог века (Драган Дада Алексић и браћа Мицић) ниje само негација постојеће књижевности и друштва уопште, него, пре свега, канонизованог књижевног поступка, али се и препоручујe као један од најављивача надреализма.
Дадаизам се може описати као један од првих модерних глобалних авангардних уметничких покрета двадесетог века, који се залагао за потпуно нов уметнички израз и провокативно деловање по свим основама, а да се истовремено није залагао да достигне квалитет књижевног покрета или правца[1]. Дадаисти су отворено били против аристрократије и против учмалости. Своје су учење заснивали на идеји релативности, дајући предност нерационалном над рационалним, неочекиваним над уобичајеном, нејасним над провидним, а уз то се и представљали као анархисти. Дадаизам се хибридно обзнањивао у више различитих уметничких дисциплина, негирајући, у исти мах, сам концепт уметности, сврставајући се, тако, у контекст антиуметности, истовремено и у сопствену негацију, јер дадаисти никога и ништа нису штедели.
Дадаизам као уметнички покрет преврата зачет је у зараћеној Европи. На књижевну сцену је ступио у Цириху 1916[2]. Појам „дада“ (dadá) потиче од француске речи, која у преводу значи шаховски „дрвени коњић“. И име је настало у Цириху, када су Рихард Хулсенбек и Уго Бал, тражећи име за своје позориште у Цириху, процесом случајног отварања француско-немачког речника, дошли до њега. Мада је било и других симболичних и сликовитих појашњења. Међутим, сам Драган Алексић (1901–1958) у манифесту Дада каже: „ДАДАизам је цели свет, смисао (Дрвени коњић шаховски[3])”.
И прва дадаистичка публикација Бекство рађа уметност, у оквиру рада Кабареа „Волтер“ (у Цириху) означава бекство од стварности, у снове, у машту, у оазу у пустињи духа. Означава и бекство од пустошећег ужаса рата и постратовског амбијента сумора и очаја.
Оваквој песничкој субверзији, нарочито су, дакле, погодовале трауме Великог рата, које су се могле препознати сваког дана на улицама, у виду рањеника који просе. Масовне жртве ишле су на руку разочаранима и незадовољнима, што је изазивало све већи бунт и револт, па и такав уметнички покрет у жељи да се не призна општу немоћ и нихилизам. Исто проналазимо и у Алексићевом манифесту („Дадаизам је убацио мисао о револту као таквом, готово бесциљном или свециљномˮ[4], чију подршку проналазимо у његовој промисли „Све је Дада… Дада је примитивизам”[5]). Супротности између живота рањених и далеко од куће погинулих, очајних и изневерених, с једне стране, и традиционално-заморене, па и лицемерне, нарочито хвалоспевне уметности, с друге, која је још уз то и даље заговарала идеале, хармонију, лепоту, а које су дадаисти омаловажавали и представљали је неподношљивим, ванвременим и неприлагођеним у поређењу са масовном кланицом какав је био Први светски рат. Зато су револтирани дадаисти, посегли за новим неочекиваним, занеобиченим и бучним поступцима изражавања у постојећој депримирајућој ситуираности осећања хаоса и метежа, користећи се, углавном, сатиром и иронијом као необично ефектним уметничким изразом, гласно и намерно бунећи се против постојећег, шокирајући окружење и скандализујући публику („Инвалиди поскакују дрвеним ногама” – Љубомир Мицић (1895–1971), песма Речи у простору, 10). Све оно апсурдно и безвредно у стварности добија ново значење у субверзивном уметничком изразу дадаиста, почев од рушења традиционалних уметничких форми, језичком и музичком буком и ремонтажом поломљених предмета из свакодневног живота. Тиме се уноси појам хаоса као пута за ревитализацију устоличеног уметничког израза.
Дадаизам је, широм Европе, наставио разарајуће, анархистичко дејство на уметност, започето експресионизмом, кубизмом и, нарочито, футуризмом. Дадаизам се свуда и у свим појавама представљао као антиуметност, као негација свега до тада познатог у уметничком изражавању. Осим тога, битан је још један податак, који теоретичари дадаизма помињу – а то је да, иако је кратко трајао, дадаизам је оставио неизбрисив траг у уметности двадесетог века, са којим су комуницирали, па и сарађивали и значајни српски писци[6]. Оно што је несумњиво, очито да је дадаизам утро пут надреализму, заправо, преточио се у њега. Готово неприметно и брзо.
Оно што спаја језикотворство и дадаизам, пре свега, јесте језик, који је код промотера дадаизма измишљен, домишљен, али самосвојан и аутентичан, тако да, условно речено, ономатопејски имитира природу и живот, на начин како је то одувек чињено у ближој и даљој прошлости, као и у традиционалној књижевности. Алексићево посезање за таквом културом није било ново ни необично за Европу двадесетог века, тврди Предраг Тодоровић[7]. Зато је ерудиција приметна у његовом песништву.
Иначе, у нашу књижевност дадаизам је увео на велика врата Драган Алексић, својим деловањем преко часописа Зенит Љубомира Мицића, а доцније, током исте 1922. године, одвајањем мале дадаистичке чете, дадаистичким перформансима и издавањем две ревије, Дада-Танк и Дада-џез, и провоцирањем браће Мицић (Љубомир и Бранко де Пољански (1897–1945)), чији ће одговор бити дадаистичко-антидадаистички Дада-јок, у два броја. Преласком Алексића и Мицића из Загреба у Београд, дух зенитизма и дадаизма, за кратко време, освојиће и заразити и наш престони град, али ће дадаизам убрзо и ненадано нестати, упркос релативно широкој подршци у књижевним круговима (Тодор Манојловић, Станислав Краков, Десимир Благојевић, Растко Петровић). Испунивши тако своју примарну најаву, коју је предвиђао сам Тристан Цара, један од утемељивача дадаизма („Уместо да се прогласи за трајући покрет, Дада, која је желела да буде покретна и променљива, више је волела да нестане, него да изроди нове шаблоне[8]”), иако њихови савременици, можда, нису ни веровали у њену искреност и назначену временску назначеност.
2.
И најпознатији српски дадаиста Драган Дада Алексић ослањао се на извесне карактеристике који дадаизам доноси, поготово што се тај субверзивни поступак збива у самом језику и стиху, у њиховом звуку и зачудном изгледу, што је и тековина језикотворства. У прилог томе јесте већ оформљени закључак да је језик дадаиста новостворен. Измишљен и самосвојан. Да звуком и обликом опонаша свет који живимо и мислимо, на начин како се то одувек и слично радило, што је карактеристика кубизма, рецимо.
Конкретно, на основу ишчитавања Алексићевих песама, сабраних двадесет година после његове смрти (1978) у његову једину књигу песама ДАДА ТАНК, у Нолитовом издању, уочавају се његови језикотворачки аутентични доприноси српској поезији.
Оно што се одмах уочава у Алексићевом стиху то су бројне кованице и звучне таутолошке стилске фигуре понављања.
Алитерично-асонантне стихове читамо у песми Таба циклон II, чију средишну и кључну реч чини таба или табу. Цела песма броји 27 стихова и користи самогласнике: а, е и у, и сугласнике т, б, м, с, к, р, н, л, п и ф. Целу је читамо као бројне игриво-језичке варијанте на тему табуа који овако почињу:
тАбА
ТаБу табу мимемамо табу
тАбА
Табу АБУ ТаБу аБу ТабУ
бу тАбуу
Табу
аБу таБу /попокатапетл/
аБу /пропопо/ Табу /какакака/
абуа абуУ абуЕ абуИ,
дајући нам за право да се језички ослања на прастаре ритуално-обредне обрасце, као што су чарања, гатања, бајања, гонетања, али и на народну књижевност… Смисао песме се ставља у подређен положај звучним обртима и коловратима, који и такви емитују своје значење које домишљамо на основу онога што знамо, памтимо и претпостављамо.
Слична алитерично-асонантна игра речима и гласовима је у трећој строфи песме Под канџијом напрсла песма:
Ој плетене, неплетене косе мелемне
оплетене, неʼбретене дојке мамене,
о бедрене, о бедемне семенке прерасплодне,
о снене усне неуснеле.
Бајаличко-ређалачка звучна разиграност очита је у песми-набрајалици Жеђ за водоскоком:
вивак без звезда, небо без звезда,
пчела без сиска, галеб без вриска,
царић без писка, дојка без стиска.
Алексићева посвећеност игри понављања речима, сликама и значењима, посебно се очитује и у, не тако ретким, стиховима натопљеним иронијом и сатиром, што је једна од одлика његовог песничког израза, као што је то, на пример, у песми Себи у себи:
А он је луд лудачки свестан лудости
Туп глуп скуп…
И у појединачним Алексићевим стиховима уочавамо алитерично-асонантне звучне игре. На пример у песми Лабораториј, звук одређује слово ж: „Жудно жеже жарка жица“, док у песми Врт с водоскоком читамо звучну игривост више вокала и сугласника: „Тром трослојни тресет трепће том трском“. А у песми Дада, и то у два наврата, таутолошку игру понављања (алитерацију и асонанцију) читамо у облику медитативне хомонимије: „Окрутно крутим укрућени створ“ и „Без јасности јасног јасан живот“. У песми Krozolit oax, чак читамо хомонимијски тријас: „обоје обао обое“ у којем превасходно доминирају звучни ефекти, а не смислени или садржајни, који су хотимични затомњени, претпостављам.
Још један од језикотворачких искорака који је присутан у Алексићевим стиховима јесте присуство кованица (на пример – „гризета“ као мањи загрижај) што указује на утицај Кодерових неологизама. У нетом помињаној песми, и то у завршном стиху прве строфе: „срем: сека сојка милопојка биљисавка“ осећамо Кодерово присуство и са сложеницама, али и са кодеролико језичко испеваним стихом.
Затим, песник често комбинује матерњи са страним језицима, прекида и прелама стихове или их нестандардно продужава, игра се са великим и малим словима, богати их графикама, не бринући сасвим о њиховој јасности, штавише, опонашајући апсурд и зачудност, или како је Константиновић то формулисао, као организовану дезорганизацију[9], коју ће песници надреализма користити за своју афирмацију, заборавивши узоре.
Кад је у питању језикотворачко дејство и дадаизам, сам Тристан Цар сумирао је да Дада није покушавала да уништи књижевност, већ општи доживљај књижевности каква је тада била. Нарочито она књижевност, сва у канонима, без испитивања стиха, песме и језика. Стога су дадаисти бежали од канона и униформности[10]. Предност су давали спонтаном и слободном изразу, често и необузданом, али маштовитом, пре свега. А у чему оправдано препознајемо и спојнице дадаизма са футуризмом, као и са својствима експресионизма. Нарочито, и што је најзначајније и најприродније, са надреализмом[11].
Осим ових иновација у језику, песник Алексић, као и остали дадаисти, утрли су нови пут, а то је употреба непесничке грађе, која је испуњавала песникове захтеве да те тзв. непесничке речи, синтагме и стихови узрокују негацију песме, али још и више. И негацију свог песничког језика. О том и таквом промишљању илустративан је сам песник, односно његова Б-песма-Б[12]:
У завесе трче чупаве корњаче ради свих
трептавих вагона[13] наранчи
сав се бескотачни помак уоквирио у три
сарделске кутије.
Китови пате силом печата норвешких
богзна зашто трче порезници у лудачке кошуље.
Мрак разбија чавле на споловилима и пеку
свеже кравате у обојеним лампама
кино-трепетаљке.
Тко диже камен у спомен метузалемске протезе
јер небо нема знака осим за све просторе
скривачко место.
Пршти мозак у коњским тркама и foxtroturama
бес би знао ко ће певати псалме финансијерима
бордела.
Метузалем плаче у кољенима цврчи пророчански
акорд ода и
болан устаје из слезене клокан намирисани.
Мајчица земља куха мармеладу болесничким
имагинацијама, јер заварати себе
и децу правилник је певачких удружења.
Узалуд се црпе сок из божанства крокодила.
Стоје аереплани чекају топове са Урала
тко ће то господине Метузалуме дигнути
проклетство са сарделских шкатуљица.
Или су сви познати иксови пали у Заратустрин
сан и покровац.
Јер, показало се (тачно, тачно, тачно) да
убојице носе ножеве
неубојице топове.
Праска снажно небо псалам ИКС утопији
и тко ће кориговати нападај на сотону.
Тко?
Колика је блискост Алексићевог дадаизма са будућим надреализмом илуструје слобода његовог песничког поступка, на пример, монтажа текста, као и графички прилози унутар песама. Графике и додатна слова су у песмама Дада, Бласфемија 60 и Кratzkratzikrucikrithz, док је читава песма Обилатност берзе црева[14] – графички решена у виду уметничког плаката. Две последње поменуте песме налазе се у наставку текста:
Кratzkratzikrucikrithz
О песми Обилатност берзе црева Предраг Тодоровић, као и поводом песништва Драгана Алексића, сводно је закључио:
Објављена је на 4. страни ревије Дада-Танк. Садржи све оно што може красити дадаизам: изузетан оптофонетски поступак, зачудност, нонсенс, ноншалантно мешање матерњег и страних језика, бројеве, „nigger lingue“, микс малих и великих слова. С обзиром на то да се у њему спомиње Блез Сандрар, у колони у којој се именују и Тихи океан, полипи, Занзибар, Орион, Мери Тау, теме блиске и драге том песнику (Сандрар је и насловио једну своју песму „Орион“), може се схватити и као нека врста омажа овом великом песнику, још једном претечи Даде. Изузетна визуелна поетика ове творевине заслужила је на дну ауторов потпис, баш као што сликари потписују своје слике. Не знамо за лепши пример авангардизације наше књижевности, у оном типично радикалном, бескомпромисном смислу раскидања са традицијом: хибридност, оптофоничност, разарање семантичке структуре, конструктивизам, типографско поигравање, укидање линеарног читања текста, апсурд, нонсенс. Алексић је коначно заслужио своје место међу онима који су кројили и прекројили српску књижевност у њеном вероватно најплоднијем периоду, свакако најавангарднијем, у њеној историји. Његов метеор се претворио у комету која кружи небом.[15]
Дакле, на први поглед, неочекивано и зачуднo обележје дадаизма јесте присуство имагинације и апстракције, што је очигледно и илустративно и у цитираној песми Б-песма-Б.
Откуд апстракција у дадаизму?
Помоћи ће нам манифест Дадаизам[16].
Прва реченица у Алексићевом манифесту написана је у библијском изразу: „Уметност беше чама, досада“, коју разјашњава пишчев захтев од књижевности: „душа не ограничује; није мосна брана већ раширење … Треба се разеластицирати. Не живимо годинама, већ минутама секундама. Нека је свака секунда новост“.
Очито, да се песник опире „реалности изражаја досадној препуној глупој“ јер „уметност није само изражај догађаја, репродуктор и козер… Видети уметност не значи вратити се догађају (сурогат без конкуренције!), измена догађаја реалите је апстрактност. Апстрактност је смисао великих битности не ситних. То је смисао уметнине[17]“.
Песник се у свом манифесту позива и на експресионисте који су тврдили да је лепота, уопште, декоративна – површна, док, тек „апсолутна лепота је воља“, а „апстракција је пренапетост и снага воље“. А управо то осећамо у Алексићевој „поезији апстракције“ – моћ. О томе сведоче и Алексићева промишљања: „Апстрактни плиматички ударци су у материји снага, не делују речи, већ нека кулиса иза њих[18]“.
4.
Језикотворачки допринос дадаизма очитовао се и у песништву, пре свега, браће Мицић (Љубомир и Бранко Ве Пољански), који су свој зенитизам[19], односно своју поезију прикључивали дадаистичком кључу. Савременици[20], као и потоњи теоретичари[21] издвајали су таленат Бранка алијас Виргила Пољанског, који „за свега неколико година много је прошао, окусио, па нестао, залупивши врата за собом, а да његов одлазак нико није приметио“[22].
Само на основу неколико цитираних стихова („Нећу да певам. / Ја нисам добар човек. / Живим у години 1923./ Ниједан човек те године није добар на свету“ – 77 самоубица; „Подносим свој геније као терет под којим се умире“ – поема Црвени петао). Затим, на темељу песме Устај:
Дан је шакалово око
Зато очи гладују за мраком
Дан је гладан барикада
Устај
Небо је лудакова кошуља
Велике цесте глођу сунце
Градимо балканске куле
Авај Европо
Друмови твоји пожелеће Балканаца
као и на основу петог сегмента песме Експрес-гробље:
Стојим
кућа
соба у њој препразна
препуста
тебе нееееемаааааа
све су ствари згрчене и шкрипе.
Само иза тешких модрих завеса
једна црна срна плеше
изнад свију ствари
а часовник стари
оплакује минуте
у време
наслућују се тематске координате песништва Бранка Ве Пољанског. А то су: песникова егзистенцијална ситуираност и угроженост, лични и колективни страх, блискост смрти, најава апокалипсе и општа обезвређеност, који су испевани на врло ироничан, сатиричан, па и гротескан и циничан начин, што сведоче и следећи стихови песме Бог бифтек:
Певаћемо док нас крпа траје
О глувој карикатури света.
Иначе, „гротеска и апсурд су омиљена дадаистичка литерарна средства, уз црни хумор, сатиру, који често избијају из наизглед хаотичног[23]“ текста, што омогућује и бројне игре речима, великим и малим словима, али и употребом матерњег и страних језика, углавном немачког.
Критички осврти на живот и друштво тада, умотани у песникове скривене жеље и снове који су се, у међувремену, сведоци смо ми данас и овде, већ остварили, дат је у тексту Дада-Јок:
О реко Гангес изли се у наша срца.
Уништи наше душмане
идолопоклонике
логике.
Подај нам облакодере
милијуне аутомобила и мотора
мајко наша технико
Велика наша штићенице.
Садржајна посебност песника Пољанског, песника знатижељца, песника који је прошао развојни пут од „интимистичког експресионизма до зенитистичког дадаизма[24]“, песника под прихватљивим утицајем Мајаковског и Драинца, јесте живот у Београду, током треће деценије двадесетог века – у постратовском Београду, што се огледа и у суморној песми разочарења Теби Београде теби:
На калдрми хај уз циганску вику
Свако вече ломимо кичме
Тресемо мозгове – гледамо
Како: цела једна улица, један град,
Цела једна држава, цео један свет
Умире од парализе срца.
По твоме тему Београде сваког дана
Трпко пада сунце и лобање пали српске
„Мозгови на жару“
Амо брже у моју књигу Београде
Међу редове мојих стихова сакри се
Да не умреш од стида.
Еј! Еј! Граде наших снова
По твојим улицама скачу одвратне лутке
Шик паризијен, идиотски поносите, продају стид.
На твојим улицама сретају сељачки волови
Репарационе трамваје и аутомобиле.
Доживљај света и друштва од стране песника Љубомира Мицића довољно илуструју стихови из само две његове песме: „ИМА ЛИ ЈОШ МЕСТА ЗА ЧОВЕКА“, „Ево: наша једина слобода: пад / Трес о земљу / Трес-по-трес-по-трес-по-трес / Још чекају време да ме искљују гаврани“ и „Дижите утопијама споменике“ – сви из песме Аероплан без мотора, затим и из једног јединог тростиха песме СИФИЛИСКУЛТУРА:
Господо
очистите своје ципеле и нокте на ногама
кад немате времена да чистите душе.
Посебност Мицићевог стиховања јесте у графичкој уметности и одори његових песама и промишљања.
Дакле, ерудита и песник Љубомир Мицић, оснивач и уредник Зенита, испитивао је могућности дотадашњег стиха, али и могућности себе као песника, у исти мах. Посебан језикотворачки допринос је у стиховима графички решеним и штампаним у поменутом часопису.
Ево неколико њих, са саветом читаоцима да више пажње и стрпљења обрати текстуалном делу, него да се посвете изгледу Мицићевог графизма, који не треба игнорисати. Напротив.
На основу изнетог, може се закључити да дадаистичка и зенитистичка поезија представља изузетан продор у како инвентивност, разноликост, интердициплинарност, развој, експеримент песничког језика, тако и његову деконструкцију и превладавање. Песнички језик постаје заумни језик чисте апстракције, прекидајући сваку семантичку везу са извантекстуалним световима, управо тиме сведочећи да се изван језика и поезије ништа не налази.
[1] Tristan Tzara (Тристан Цара), Introduction, преузето из књиге: Предраг Петровић,. Антологија српског дадаизма, Службени гласник, Београд, 2014, стр. 10.
[2] Главни представници и оснивачи у Цириху су: Ханс Арп, Тристан Цара, Уго Бал, Рихард Хулсенбек и Марсел Јанко.
[3] Драган Алексић, Дада танк, Нолит, 1978, стр. 87.
[4] Исто, стр. 114.
[5] Исто, стр. 89.
[6] У Антологији српског дадаизма Предраг Тодоровић је оправдано, осим Драгана Алексића, уврстио, на пример, Љубомира Мицића, Бранка де Пољанског (Мицића), Бошка Токина, Рада Драинца, Мони де Булија, Риста Ратковића, Станислава Винавера…
[7] Предраг Тодоровић, Дадаизам и авангардизам, knjizevnaistorija.rs.
[8] Tristan Tzara, Introduction, у: Предраг Петровић, Антологија српског дадаизма, Службени гласник, Београд, 2014, стр. 19.
[9] Радомир Констатиновић, Драган Алексић, у, Биће и језик, 1, Просвета-Рад: Београд, Матица српска-Нови Сад, 1983. стр. 34.
[10] Предраг Тодоровић, предговор: Српска књижевност у дадаистичком кључу, у, Предраг Петровић. Антологија српског дадаизма, Службени гласник, Београд, 2014, стр. 19.
[11] Скоро сви актери париске даде (Бретон, Цар, Арагон, Аполинер, Супо, Рибмон-Десењ), убрзо су прешли у надреалисте.
[12] Ову, и њој сличне песме, Радомир Констатиновић, у књизи Биће и језик, 1, на 44. страници, ословљава као „рингишпил слика“. Констатиновић таквој дадаистичкој негацију света пориче извесну смисленост, говорећи да песме-даде – „вашар свемоћне ван-смислености“ представљају и слободу „ван-смислености“, „ван-човечанску слободу свемоћног случаја“. Константиновић поентира – „ту нема више личности, јер има само случаја“.
[13] Речи болдирао А. Б. Лаковић
[14] Преузета из Тодоровићеве Антологије српског дадаизма.
[15] Предраг Тодоровић, Дадаизам и авангардизам, knjizevnaistorija.rs.
[16] Драган Алексић, Дада танк, Нолит, 1978, стр. 83-93.
[17] Драган Алексић, Исто, стр. 84.
[18] Драган Алексић, Курт Швитерс Дада, у, Драган Алексић, Дада танк, Нолит, 1978, стр. 96.
[19] Тин Ујевић је говорећи о браћи Мицић промислио да је зенитизам донекле, био драниизам на хрватској страни.
[20] Драган Алексић у есејистичком тексту Водник дадаистичке чете – осврту на дадаистичку поезију у нас, објављеном у Времену, (6-9, I, 1931, XI, 3243), а одштампаном и у књизи Дада танк (1978) излаже свој закључак: „Стварни таленат у зенитизму био је Пољански. Разнолик, способан и за журналистику и за сликарство, по потреби филмски стручњак и каменорезац, глумац и песник, пун неке чудне инвентивности у сваком послу, нерван, канда због болести живљи но што му снага дозвољава, напрасит и полетан, одушевљен за све што не значи негацију његовог стварања, овај човек радио је лако, брзо, глатко, без концепта, без бележака, са безброј симултаних визија у сваком моменту. Међутим, ничега конструктивног, ничега сталног, ничега доследног. Разбарушен и кочоперан као тело, гибак, расплинут као дух.“
[21] Радомир Констатиновић је у књизи Биће и језик, 6, изнео заједнички став књижевне критике о стиховању Пољанског.
[22] Радомир Констатиновић, Бранко Ве Пољански, у, Биће и језик, 6, Просвета:Рад-Београд, Матица српска-Нови Сад, 1983. стр. 469.
[23] Предраг Тодоровић, предговор: Српска књижевност у дадаистичком кључу, у, Предраг Петровић. Антологија српског дадаизма, Службени гласник, Београд, 2014, стр. 30.
[24] Радован Вучковић, Проза српске авангарде, Службени гласник, Београд, стр. 155.