Јована Тодоровић
ЖИТИЈЕ ПУЧКОГ АПОСТОЛА

 

Милош Николин: Пет годишњих доба марвеног доктора

Албатрос плус, Београд, 2020.

 

Премда статус НИН-ове награде из године у годину постаје све дискутабилнији, списак наслова који су ушли у шири избор ипак је и даље добра водиља кроз српску књижевну хиперпродукцију, те му се читаоци (и критичари) месецима након доделе награде несумњиво враћају. Један од романа који се нашао у ширем избору за 2020. годину јесте и роман Пет годишњих доба марвеног доктора Милоша Николина. Београдски писац, који је пажњу читалачке и критичке публике привукао можда највише претходним романом, Легендом о Паблу, пре две године објавио је дело које се у контексту његовог досадашњег опуса показује као посве друкчије на стилском и на тематском плану.

Седми Николинов роман успоставља интертекстуалне везе са романом Патријархова јесен Габријела Гарсије Маркеса, при чему као први интертекстуални сигнал служи почетни епиграф – мото, којим се уводи мотив смрти. Но, Маркес се показује и као основни стилски узор. Његова бравурозна реченица функционише као својеврсни стилски предложак романа Пет годишњих доба марвеног доктора, при чему реченица Милоша Николина надраста интертекстуалну имитацију, црпећи сопствену аутентичност из поднебља о коме приповеда. Невелик обимом, роман третира једну од великих тема – смрт, и то доносећи причу о животу сремског ветеринара, доктора Манџа. Испоставиће се пак да је марвени доктор у ствари Бошко Николин, отац аутора романа. Кључан у том смислу јесте породични документ који се појављује на крају дела: некролог у облику писма, који је написао Никола Николин. Тај документ функционише као једна врста посмртне здравице у славу живота драгог Браће. Јасно је, дакле, да је реч о роману о оцу и да се читаочеве асоцијације оваквим позиционирањем документа природно усмеравају ка Данилу Кишу и његовом роману Пешчаник, а самим тим и ка роману Цинк Давида Албахарија, који је, такође, без икакве сумње један од књижевника који су утицали на Милоша Николина. Ипак, док је писмо у Кишовом роману Пешчаник документ на основу ког се покушава реконструисати прича о животу оца, у роману Пет годишњих доба марвеног доктора Милоша Николина некролог-писмо има функцију печата личне односно породичне историје. Како је реч о интимној теми, писању о животу и смрти оца, писац је, у жељи да не склизне у некакву пренаглашену осећајност и патетику, морао пронаћи уметничку дистанцу од сопствене биографије и предмета приповедања. То је постигнуто употребом приповедања у првом лицу множине, кроз једну врсту колективног приповедача, кроз ми које представља народ, сељаке односно глас заједнице чији је марвени доктор био неодвојиви део.

Специфична одлика овог романа јесте што је портрет оца дат кроз књижевни поступак који умногоме подсећа на средњовековни жанр житија. Марвени доктор у другој половини двадесетог века и даље је личност од великог друштвеног значаја у руралном Срему, те је такав представљен као марвени чудотворац и пучки апостол, о коме се испредају предања и колају најразличитије приче и гласине. Поткрепљење за овакву тезу проналазимо и у чињеници да се текст пише тек након смрти марвеног доктора (у неку руку индикативна може бити и чињеница да га пише син, скривен иза првог лица множине), што омогућава сагледавање живота у тоталитету и кроз значај за заједницу, али, још јасније – у постојању еквивалента житијским чудима (указивању  марвеног доктора након смрти). Примера ради, марвени доктор последњи се пут указао три године након смрти, на дан Светога Јована, засевши у чело стола.

Прича о животу марвеног доктора није дата хронолошки већ специфичним цикличним сижеом чији је основни оквир сахрана, која служи као повод за сећање и ретроспективно приповедање о животу Бошка Николина. Трагични живот окончава још трагичнијом смрћу. Но, тренутак смрти укомпонован је и саопштен изузетно промишљено. Развијање мотива чекања у различитим ситуацијама завршава се примером најдуготрајнијег чекања на појаву марвеног доктора, ситуираног у април 1999. године. Суштински, марвени доктор умире у НАТО бомбардовању, када га срце изда у сопственом стану. Овај историјски контекст свеприсутан је у роману путем успешне фигуре понављања, реченице да је „са радија допирао жалобни ромор спикера једне давно упокојене државе”. Приповедач последње тренутке живота главног јунака приказује кроз епизоду о Доктору и Смрти. Бошко Николин на самом крају бива сведен на своје занимање. Доктор се схвата као неко ко пркоси смрти и тежи њеном одгађању. Ипак, Смрт је овде персонификована у обличју сенке која препречава Докторoв пут и обавештава га о коначности. Одгађање више није могуће, што потврђују црнохуморне и донекле гротескне реплике, као и Докторовe понуде, у којима, рецимо, он предлаже Смрти да оду на ћевапе до „Орача”.

Мотив смрти у спрези је са врло важним мотивом глади. На једном ће се месту чак рећи да је марвени доктор говорио да је смрт као дијета: „баћа, гладан си, очи ти оволике, а не можеш ништа да окусиш, јер немаш више ни уста ни зубе…”. Међутим, његова глад је свеопшта. С једне стране, то је духовна глад за пуноћом живота, „кудикамо старија и дуговечнија од њега самог”, а с друге стране, она је оспољена као физиолошка глад. Поред тога што је део аутентичног портрета једног Сремца, мотив глади у роман уноси елементе гротеске. Класичне форме гротеске подразумевају како спој сахране и свадбе, тако и слике пренаглашеног једења односно гладног тела. Примера ради, једно од сећања на покојника приповеда о свадби на којој је марвени доктор испробао све посластице одреда (шпански ветар, срнећа леђа, реформу…). Но, раблеовски низови хране овде махом подразумевају војвођански, сремачки јеловник. Између осталог, сремачко-раблеовска трпеза тако обухвата супу од морке с кнедлама, ринфлајш и сос од вишања, маковњачу, бундевару и јабуке у шлафроку. Густативни описи веома су заступљени у роману Пет годишњих доба марвеног доктора, али свакодневни живот и обичаји Сремаца представљени су кроз слике које рачунају и на остала чула, што ово дело чини изузетно питорескним.

Милош Николин се, дакле, труди да са свих аспеката приповедачки аутентично приступи осликавању поднебља у које је укорењен главни лик романа. Стога, за овај роман ствара језички израз у потпуности друкчији од пређашњег, читав у знаку Срема, али и даље маркесовски. Поред лексичких особености и изузетно успешно имплементираног доживљеног говора (најчешће оствареног путем обраћања „баћа” или „прика”), читавим романом струји дух бећарца. У прилог томе иде и један бећарац који је цитиран у тексту: „момци јашу, траже снашу”. Николинова сремачка, барокна реченица увек кокетира с бројним стилским фигурама, тако остварујући своју потпуну језичку раскошност. Својом дужином она, такође, адекватно одговара на предмет о којем приповеда. Налик на какав дуги стих, она сама уноси тон елегичности у роман, што нарочито потврђују уводна поглавља.

Дотакнимо се још питања наслова романа. Као што је и структура романа циклична, тако је и живот марвеног доктора приказан циклично путем годишњих доба. Оно што је дефакто онеобичавајући елемент наслова јесте постојање тог петог годишњег доба, које се може поимати као годишње доба у којем пребива душа марвеног доктора, као време њеног лутања. Уз то, из наслова се ишчитава и истанчани језички сензибилитет Милоша Николина. Одабиром синтагме „марвени доктор” уместо лексеме „ветеринар” остварује се интензивирање значења самог занимања, како у контексту важности по колектив, тако и у контексту антагонизма у односу на смрт.

Имамо ли све ово на уму, роман Пет годишњих доба марвеног доктора Милоша Николина указаће нам се као читалачки ужитак за знатно ширу читалачку публику него што је то био случај са претходним делима овог књижевника. Његов читалац може бити свако ко тежи универзалним причама, али и онај који и даље ужива у класичном, богатом књижевном изразу. Када је пак сам аутор у питању, Милош Николин овим романим доказује да није један од оних књижевника који форсирају само једну изабрану књижевну могућност и исцрпљују је до краја – већ сваким новим делом испитују границе сопственог новаторства.