Јоана Гјерак Оношко
ПРОМЕНА
– Молим Вас, идите лифтом, ја ћу стрчати степеницама – виче млади лекар и јури низ степениште, прескачући по неколико степеника. Мора да стигне.
Неколико недеља раније, још у породиљској постељи, мајка се обратила педијатру, јер је дете непрестано плакало. Приликом прве посете, чула је: „Нахраните га једном, али добро, најзад ће се смирити.” У другој клиници речено јој је: „То су само грчеви. Немојте да једете пржена јала. Млеко ће Вам се побољшати, а дете ће престати да вришти.” У приватној ординацији лекар се једноставно осмехнуо: „А зашто да не плаче? Па то је новорођенче.”
Педијатри су били мирни, али бебин плач није престајао. Уз то, малишан је почео да се увија као кифла. Принео је руку уху и замахнуо обема ногама у једну страну, као клатно заустављено у лету.
– Није то ништа. Дете понавља омиљени положај из феталног живота – објаснио је један специјалиста.
– Молим вас, померите креветац. Дете тражи природно светло. Примакните га прозору, само ће се окренути – саветовао је други.
– Али зашто тражите длаку у јајету? Госпођо, имате тако дивну бебу и још се жалите? Треба да се ослободите стреса – констатовао је трећи.
Приликом прегледа нису пронађене значајне физичке неправилности у физичком прегледу – сложно уписују у картон сви лекари редом. Али сваки пут, кад га узму у руке, дете вришти.
***
Једнога четвртка, током шетње, мајка баци поглед у колица и види, да дете одједном почиње снажно да укршта очима. Жена трчи у најближу амбуланту, све време гледајући у бебу. Могла се заклети да је негде у магли, да одлази, негде тоне, па сваки час треска колица и шамара дете, да не би одлутало. Пролазници се окрећу за њом, али нико не реагује.
У амбуланти малишан се смеје доктору и весело брбља.
– Дете је сасвим свесно, нема никаквих деформација, сигурно Вам се нешто учинило. Можда Вам је потребно да се добро наспавате? – саветује лекар и љубазно отвара врата, како би завршио посету. Тада, још на прагу, дете које се смејало, још једном преврће очи. Мајка почиње да вришти тако гласно, да из суседних ординација истрчавају лекари. Неко зове хитну помоћ. Спасиоци мало разговарају, више посматрају. Један од њих нехајно се огласи:
– Укључићемо сирену али, госпођо, не брините због тога. Не стоји ми се поново у тој гужви. Мајка зна да то није истина. У ординацији хитне помоћи чује се брујање. Дечаку је шест, можда седам година. Родитељи му ћутке грле леђа, која су у грчевима.
– Не, не. Нећу. Тата, молим те. Нећу. Бићу добар, обећавам. Али нећу више да будем овде.
Поред њих пролази старија жена. Вуче на одељење кревет на расклапање, провешће још једну ноћ поред металног креветића своје унуке. У чекаоници неке жене окрећу отечена лица, неки мушкарци скривају лице међу длановима. Спасиоци дозивају дежурног лекара.
***
Испитивање у тунелу магнетне резонанце траје дуго, а дијагностичари помно посматрају црно-беле слике, које показују део по део дететове главице.
– Оперисаћемо – каже начелник. – Операција ће бити у понедељак, најкасније уторак. Остајете и даље у болници, молим вас, набавите млеко и вреће за спавање.
– Морате да потпишете сагласност. Не можете да не потпишете сагласност.
На одељењу могу да остану само мајке. Готово све имају избочене стомаке, недавно су се породиле. Спавају једна поред друге у болничкој кухињи. Спавају на поду, поред канте са остацима хране. То су пацијенткиње једног од најмодернијих института у Европи. Користећи технологије, које су недоступне на другим местима, лекари овде враћају децу у живот. Међутим, у купатилу за родитеље већ три недеље нема сапуна.
***
У петак, од јутра дете је мрзовољно и раздражљиво. Целе ноћи је празна желуца, а сад чека следеће испитивање, које је важно додати позамашној документацији. Зацењује се од плача, чак почиње да кашљуца. Кашље, постаје модар, плави се, испушта пену на уста.
– Гуши се, дете ми се гуши! – мајка истрчава на ходник. Провирује медицинска сестра, али одмахује руком:
– Загрцнуло се чајем. Потапшите га руком по леђима.
– Али нисам му давала никакав чај! Моје дете је празног стомака. Моје дете губи дах!
Медицинска сестра трчи по тим за реанимацију. У салу упадају брадати мушкарци са црвеним кофером и вичу, да сви морају сместа да изађу напоље. Али сада мајка виче на њих да никуда неће да иде, јер нико јој не верује да се дете не помера. Неко виче да је потребан лекар. Петак је поподне. Лекари су предали отпусне листе, затворили картотеке и одлазе кући. Болница се празни. У салу улеће млади доктор. Две, можда три секунде, стоји укочено. Гледа лице детета и виче:
– Хитно стање. Доведите ми га у салу. Сместа!
Спасиоци деблокирају точкове на металним ножицама дечјег кревеца и гурају га ка окну с лифтовима. У ово доба чека се дуго, јер на свим спратовима особље завршава смену и на десетине људи чека у реду на улазу.
– Молим Вас, идите лифтом, ја ћу стрчати степеницама – добацује млади лекар и јури неколико спратова доле, право у операциону салу.
***
– Молим вас, поздравите се – каже родитељима медицинска сестра – анестезиолог у соби за припрему пацијената. Кроз прозор у комори могло се видети као под огромном лампом обавијеном фолијом, лаком за чишћење, десетак ужурбаних људи у зеленим мантилима.
– Сутра. Сада нисам стигла, доктор је тако брзо отрчао са одељења – објашњава мајка.
– Не са доктором. Са дететом се поздравите.
***
Мајка и отац се не мичу од операционе сале. Редовно притискају интерфон, али глас са друге стране врата упорно понавља: „Операција је у току.” Пролази сат, два и након следећег звона глас се на тренутак зауставља. На крају се чује: „Нисам овлашћена за овај разговор. Идите на одељење и поразговарајте са доктором.”
Какве се вести након тога могу очекивати? Мајка и отац куцају на врата собе, али нико не одговара. Притисну кваку, унутра стоји млади лекар, који је оперисао дете.
Изгледа другачије, него кад је трчао у салу. Старији је бар десет година, погрбљен. Лице му је сиво. С видним напором песницама се ослања о писаћи сто, као да нема снаге да стоји.
Поражени боксер након битке.
– Чујте, добро је прошло. Жив је. А шта ће бити даље, видећемо.
Ипак наредних дана уопште није добро. Дете не долази к себи. Не подиже ручице, неће да пије, клонуло. Повраћа и слаби.
Када не оперише, млади лекар седи поред његовог кревеца. Уморан, рукама се ослања о челичну оградицу, бди. Мења лекове, дозе и методе. Ниједна записана дијагноза не одговара, параметри стално падају.
Једнога дана доктор стоји подно кревеца и нешто мајсторише. Подиже дно за неколико степени тако, да сада новорођенче лежи главом надоле, а ноге су му скоро на зиду. Доктор не гледа на мониторе, већ лице детета, које брзо постаје топло, румено, живахно.
***
У младом организму процеси зацељавања се одвијају брзо. Ране лепо зарастају, резултати се нормализују и понекад дете може да иде кући. Пролази неколико година и мајчин стомак се поново заобљује.
***
На вест о трудноћи, гинеколог је само зајечао: – До ђавола!
Овај пут лекари мајчине бриге схватају озбиљно. У конзилијарном тиму их је укупно деветоро. Током првих недеља нико од њих не честита, сви брину. Крше руке над обимном анамнезом, а главни лекар констатује:
– Ово је кошмар. Ви сте ноћна мора за сваког лекара.
Током визита на радном столу поред документације увек стоји припремљена чаша са водом и кутија са марамицама. Током девет месеци лекари обављају многе прегледе, како би се уверили да ће се друго дете родити здраво. Да је у реду, да је и још увек све у реду.
***
У позадини пишти пулсни оксиметар, звечи метал. Затим је дуго тихо, а оператори нешто шапћу, стењу, брецају се један на другога. Један се надвија изнад отвореног стомака пацијенткиње, други чупа по њеној утроби. Тако двојица јаких момака доносе на свет још једно дете.
Након свега, медицинска сестра спушта кесу леда мајци на стомак. Скала Апгар се пуни, али лекари износе дете у другу салу, да би га додатно детаљно испитали. Потом се смеју, јер су у страху велике очи. Након неколико дана фасцикла са документацијом је дебела, али веома оптимистична.
У њој се налазе дуге колоне са резултатима и детаљне епикризе из осталих клиника. Међу штампаним папирима, неко је убацио неупадљив папирић из лабораторије – са печатом, али без икаквог коментара. На њему је означена количина антитела. Неко је поред троцифрене вредности хемијском оловком доцртао стрелицу нагоре.
***
Мајци је то довољно. На почетку је лекар у институту још смирује:
– Сигурно је од мајке, те вредности би требало након порођаја да падну. Не паничите.
– Такве вредности су немогуће, клиничко стање детета то пориче.
А такође: – Хитно поновите анализе.
***
Током ноћи, мајка сања да стоји на плажи, а на хоризонту расте црни талас. Нема где да побегне, може само да гледа како талас клизи ка обали. Мајка зна да ће ускоро ударити. Пита се, колико јако.
***
Исто је као и пре неколико година – иако је друго новорођенче и други су лекари. У наредним ординацијама родитељи слушају:
– Нема потребе да ширите дијагностику, ови резултати су потпуно некомпетентни.
– Можете видети да детету није ништа.
– Молим вас, не говорите ми како да поступам са својим пацијентом.
Мајка више ништа не говори, али зове болницу – ону исту у којој је некад радио млади доктор, који је журио на посао.
У пријемном одељењу, дежурни лекар гледа документацију, али највише га занима неупадљиви папирић. Копира га неколико пута, носи другим лекарима, позива фармакинетичку лабораторију, у којој знају да припреме рецепт тако да лечење буде што ефикасније и што мање штетно. А на крају каже:
– Идете на одељење. Тражим прецизна испитивања, али пре него што стигну резултати, спроводимо интензиван третман. Немате времена.
***
Дете улази на одељење, тачније у ринг. Која је категорија, у којој учествује новорођенчад?
На овом одељењу лекари, а посебно лекарке, када родитељима саопштавају дијагнозу, нису у стању увек да задрже сузе. Очеви се не стиде да плачу, јер сузе одраслих мушкараца су овде нешто уобичајено. Очеви се свађају са медицинским сестрама на одељењу, тврде да ће и они хранити, превијати, чувати дете. И схватите најзад да је то и моје дете.
Али мајке мало плачу, чешће су бесне. Спавају где стигну, чак и у купатилу на упишаном, од порођаја крвавом поду. Неке стављају у брусхалтер листове купуса, јер његов сок смирује набрекле груди. Такве листове треба најпре излупати тучком за месо. Мајке га ударају таквом жестином, да ће једног дана пући плоча на болничком штедњаку.
У болничкој затворености, сати се вуку, а годишња доба брзо пролазе. Петак глатко прелази у понедељак, а наредне среде се поклапају. Једне такве среде мајка је у ходнику срела оног доктора, који је пре пар година јурио право у операциону салу. Пружила му је руку – толико тога је хтела да му каже! Али шта рећи човеку, који је јурио да би спасао туђе дете?
– Здраво! – доктор је махнуо руком. – Сећам Вас се! Ви сте мама оног мог пацијента који ми је сваког дана умирао.
***
Ипак, и овом боравку у болници дошао је крај, а ходник који води у једно или друго одељење на крају се сасвим затворио. Време проведено између металних пречки, пулсних оксиметара, каблова и пумпи за лекове, полако је бледело. Родитељи су старе заменили новим,ведрим успоменама. Све чешће и смелије одлазили су са децом на одмор. Приликом мапирања руте, увек су се заустављали у градовима познатим по туристичким атракцијама и дечјим болницама са највишим препорукама. У иностранство су носили преведене и укоричене најважније отпусне листе и дискете са снимцима испитивања. Кад би наишли на новог педијатра, шалили би се и неко време не би откривали целу своју причу. Играли су покер са њим, држећи код себе пацијентову документацију. Затим су се радовали што лекар није ништа приметио, што се није досетио ни једне изгубљене битке.
Време је пролазило, деца су порасла, била су виша од родитеља, а они су мирно и лагано остарели. Једнога дана мајка је поново налетела на лекара, који је онда прескакао степенице, како би стигао у операциону салу. Од оног петка поподне прошло је петнаестак година, а доктор је стално лечио децу, коју нико други није могао да спасе. Само више није био млад. Оседео је, смањио се, остарио. То ју је веома зачудило. Уосталом, још увек јој је пред очима онај моменат кад лекар јури низ степенице. Јури да би спасао следеће дете. Увек постоји шанса да стигне.
ЈОАНА ГЈЕРАК – ОНОШКО (JOANNA GIERAK ONOSZKO, 1980) је пољска новинарка, репортажисткиња и фељтонисткиња. У својим репортажама и фељтонима често се бави друштвеним и правним питањима која се тичу људских права. Студирала је на Универзитету у Варшави, затим је наставила студије на Институту за репортажу, као део Пољске школе репортаже. Након завршеног школовања, писала је чланке за часописе, као што су Polityka, додатак дневног листа Gazeta Wyborcza – Duży Format, Pismo. Magazyn opinii и Non/fiction – nieregularnik reporterski. Водила је блог Mrs. Canada. Приче из Канаде. Током свог вишегодишњег боравка у Канади, написала је књигу под насловом 27 смрти Тобија Обеда, која је била њен книжевни деби. Пише о школама са интернатом, које су тамо отваране од XIX века, за децу која су аутохтони становници Канаде. Држава их је оснивала, а католичка црква је углавном водила. Процењује се да је око 150 хиљада деце у тим школама претрпело психичко и физичко насиље, као и сексуално злостављање. Главни лик њене књиге назван је Преживели – јер је успео да преживи. Добитница је награде за најбољу новинарску репортажу 2017. на Фестивалу Вражљиви (Festiwal Wrażliwy)[1] за текст о међународној акцији евакуисања пса из Алепа. Номинована је за пољско-немачку новинарску награду Тадеуш Мазовјецки 2015, за репортажу о лекарима и волонтерима из Берлина који су помагали избеглицама. За своју дебитантску књигу номинована је за награду Откриће Емпика у категорији књижевност, познате пољске издавачке куће „Емпик“; добитница је награде Е-боок године 2019 познатог портала Publio.pl, номинована је за књигу године 2019. на порталу Lubimczytac.pl. Финалисткиња је престижне књижевне награде Нике и добитница награде читалаца Нике. Нашла се и у финалу познате награде за најбољу репортажу Ришарда Капушћињског за 2019. годину. Књига је преведена на енглески и чешки. Стипендисткиња је европског програма за младе ауторе и преводиоце ЦЕЛА.
Избор, превод с пољског и белешка Ивана Дрењанин
[1] Фестивал Вражљиви (Фестивал Осетљиви) посвећен је филмској, радио, новинској, као и фоторепортажи о темама посебно осетљивим за људска питања.