Уршула Јаблоњска
НИСАМ ТРАЖИЛА ДЕЧАКА

 

            Данас, при самој помисли на то вече, длаке на дебелој Нонгиној руци се најеже.

            – Видиш? – ставља ми руку под нос.

            Вратимо се тамо на тренутак. Сунце залази, преплављујући високе палме бледоружичастим сјајем. Село осветљава само неколико неонских светиљки на главном путу. Нонг око осам сати увече ставља сина на спавање, затвара кућу и прелази на другу страну улице, како би помогла родитељима у ресторану крај пута. На менију се налазе само једноставна јела од свињетине, ништа посебно. У то време, многи људи се враћају са посла, крај шанка се заустављају скутери један за другим и одмах након тога одлазе, возећи уморне возаче у правцу куће, вечере и телевизора.

            Нонг има пуне руке посла – сече месо, пуни пластичне врећице пиринчем, шали се са муштеријама. Одједном осећа, како срце почиње да удара веома брзо, а цело тело облива зној. Седа на пластичну столичицу и покушава да викне, да каже мајци да се дешава нешто лоше, али из њеног грла излази писак, који подсећа на глас малог дечака. Мајка види, да нешто није у реду. Оставља мужа самог у ресторану и води Нонг код локалног шамана. Лекар у граду је предалеко. Млада жена посрће на ногама.

Шаман зна како да јој помогне.

            – Златни Дечак жели да уђе унутра. Не можеш да га одбијеш када те изабере. Пусти га, Нонг, пусти га!

            – Али како? – Нонг се гуши, јер не може да говори. Чини јој се као да ће ускоро умрети. Срце бије као лудо.

            Шаман чупа неколико власи косе са врха њене главе, како би Дечаку било лакше да уђе. Одмах је боље. Али сада девојка осећа да више није своја, да јој се тело смањује и да може само пасивно да посматра шта се дешава. То је знак да је ушао.

            Од те вечери Златни Дечак је стално са Нонг. Чак и сада, када ми ставља под нос дебелу руку, која дрхти од самог присећања. Зашто је изабрао баш Нонг? – са тим питањем идем у село у ком станује. До њега води пут украшен светим дрвећем. Тај метод користе тајландски монаси у борби са сечом старих дрвећа. Обавијају их шаловима боје шафрана, која је и боја монашких одора, како би нагласили да у њима станује дух. Нико се не усуђује да посече такво дрво.

            Не путујем дуго. То је више предграђе Чијанг Маја, највећег града на северу Тајланда, него село у некој недођији. Нонг чека на путу испред куће. Тек је изашла из ресторана, брише руке прљавом крпом. Не изгледа као да има двадесет седам година. Не изгледа, као да са њом живи Златни Дечак. Има на себи бермуде од тексаса и белу кошуљу са плавим цветовима. Коса везана у реп истиче њено округло лице са уским прорезима за очи.

            Води ме ка кући, у којој се родила и провела цео живот. Али не улазимо унутра, према улици налази се једноставна зграда од цигле. Изувамо ципеле и седамо у турском стилу на хладан под, обложен белим плочицама, поред зуји вентилатор. То је дом Златног Дечака. Ту се налазе два мала олтара – један је покривен крутом, ружичастом чипком, а на њему се налазе четири луткице у шареним костимима, држећи мале кесе са новцем, поред – купе од листа банана и цвеће поморанџе, мирисни штапићи и црвена чинија са свежим воћем манга. Други олтарчић је заправо једноставан орман са играчкама и грицкалицама – на њему је огроман моћни ренџер, гумени диносаурус и неколико паковања чипсија марке „Лејс”.

            Нонг у кратким реченицама прича о томе, како је завршила средњу школу и одмах након тога се удала. О томе да се удала из љубави, а муж је неколико година старији од ње. Ради као мајстор, упознали су се у ресторану близу аеродрома, у ком се запослила одмах после школе. И о томе, да је две године касније на свет дошао син, па више није могла да путује у град. Почела је да помаже родитељима у породичном ресторану. И то би било све.

            – Свака девојка у овом селу ће ти испричати сличну причу – додаје, као да жели да нагласи, да ни на који начин није испровоцирала Златног Дечака.

            – Можда је једноставно морао да изабере неког из наше породице? – Нонг се замисли за тренутак и прича о томе, да овде у неколико кућа неко има контакт са духом. И да је у њиховој породици то увек била баба. Нонг је још као дете знала да баба разговара са духом претка, који пази на њих и који их саветује. И на крају о томе, да је након бабине смрти контакт прекинут, јер нико други није у стању да се са њим споразуме. Можда је у породици Нонг једноставно било упражњено место за медијума?

            Мама је преузела ствари у своје руке, након бабине смрти. Купила је четири металне луткице, у које је монах ставио духове Златних Дечака (три је дала даљој родбини). Нонг је знала да мама има луткицу, у којој станује дух детета. Брине се о здрављу породице и пословима ресторана. Углавном није на то обраћала пажњу. Све док једног дана није кренула у посету жени из комшилука, која је била медијум.

            Жена ју је погледала у очи:

            – Ускоро ћеш бити иста као ја.

            – Како то? – зачудила се Нонг.

            – Видим малог дечака, који те је пратио кући – рекла је још жена, али Нонг то није схватила озбиљно. Сада већ зна, да је требало. Можда би се тада могла некако припремити за оно, што је уследило? И тако се свог првог састанка са Дечаком једва сећа. Углавном се плашила, јер није знала шта је чека. То је огромна одговорност, не може се тек тако прекинути контакт. Опслуживање духа треба једноставно научити. Чим је мало дошла к себи, мајка ју је одвела код медијума. Нонг је од медијума добила три савета. Прво, сазнала је да код куће мора да припреми место, на ком ће се клањати одређеном духу. Уколико то не уради, сваки дух, који пожели моћи ће да уђе у њу. Олтар је сигнал: „Моје тело припада Златном Дечаку”. Друго, чула је да мора да следи пет будистичких заповести и свако вече се моли. И на крају треће, да не може да једе јунетину, а када је посети дух, не може уопште да једе месо.

            – И шта још? – запиткивала је Нонг, јер је хтела да што више сазна. Добила је само лаконски одговор:

            – Дух ће ти сам рећи.

            Од духа је добила три информације. Као прво, да се зове Мин Кхам и да има дванаест година (духови не старе, тако да ће дуго остати у том добу). Као друго, да врати остале три лутке (сада их Нонг држи на олтару). И као треће – да не жели да га посећују странци. Не жели никога да саветује нити да прориче будућност. То је у ствари мало изненадило Нонг, јер такав дух се не налази често. Обично духови воле да се баве саветовањем и предвиђањем судбине. У замену за малу награду, посаветоваће како победити болест, уписати школу из снова или како пронаћи одговарајућег мужа. Али Златни Дечак је јасно рекао да жели, да га људи оставе на миру. У замену за то донеће породици срећу. И заиста је тако и било.

            Чудно је седети на хладном поду у соби Златног Дечака, док зуји вентилатор, а по зидовима трче мали гуштери.

            – Нонг, да ли је он сада овде?

            – Наравно – каже помало изненађена питањем. – Слуша нас како разговарамо.

            – Али ти га видиш?

            – Не, не – буни се Нонг. – Ја само осећам његову присутност. Са мном је све време, где год да идем. Понекад осећам, да жели да уђе у мене, и тада га пуштам.

            – А зашто он улази у тебе?

            – Зато што жели да се забави – осмехује се Нонг, показујући брадом на полицу са играчкама и чипсијем.

            – Како то? – отварам широко очи.

            – На почетку сам и сама била изненађена. Долазио је и јео много чипса и слаткиша. Пио је литре црвене фанте. Сатима се играо играчкама. Волео је и да прави свеће од воска.

            – То значи, да си ти то правила? – проверавам. – Да ли је то такво стање, да се ти ничега не сећаш?

            Нонг размишља тренутак.

            – Ја сам као у полусну. Знам, шта се дешава, али немам на то никакав утицај. Некад га сама дозивам. Углавном онда, када ми породица досађује, да им дух дâ срећне бројеве за лутрију, или хоће да га нешто питају. Али не могу да натерам Дечака да дође. Увек ради само то што жели.

            Осим тога, живот Нонг са духом се одвија одлично. Донео је породици срећу, као што је на почетку обећао. Раније су финансијски лоше стајали, сада ресторан одлично напредује, зарађују доста новца. Одувек су желели да имају аутомобил, али им никад није пошло за руком да уштеде довољно. Планирали су да иду у банку по кредит, али шансе су биле мале да га добију. Па је Нонг замолила духа за помоћ – и успело је! Купили су ауто! Пре него што је дух к њој дошао, Нонг је већ била изморена материнском рутином. Мршти се, када је питам, да ли жели да има још деце.

            – А не! Исцрпљујуће је! – преврће очима. И додаје, да је њен муж волео да након посла пије виски са колегама. Није познато, шта се са њим дешавало увече. А она је морала да се даноноћно бави сином.

            Од када се дух појавио, муж се чешће враћа кући одмах након посла.

            – Зашто тако рано? – пита тада Нонг.

            – Одједном сам осетио, да морам одмах да се вратим кући – одговара муж. – Немам појма зашто.

            Али Нонг зна. Наравно, да је то заслуга духа! Уосталом, захваљујући духу, није само њен муж пажљивији према њој. Родитељи је, такође другачије третирају, откако се појавио Златни Дечак. Они се брину о детету, када дух пожели да иде на забаву.

Доносе му фанту и слаткише, када се игра у храму. Хоћу да поставим Дечаку питање.

            – Нонг, да ли бих могла да поразговарам са њим? – питам без превише наде. Пошто не воли да се среће са странцима и да одговара на њихова питања. Нонг не одбија категорично. Видим да оклева.

            – Не знам да ли ће хтети да дође. Обично се јавља увече. А чак иако дође, не зна се, да ли ће хтети да разговара са тобом. Можда ће желети да се игра?

            Ипак након неког времена доноси одлуку:

            – Идем по маму.

            Мамино лице посуто је мрежицом бора и обучена је у традиционалну тајландску сукњу. Вади из ормана белу кошуљу са златним дугмадима, златан шорц и жуту мараму. Ставља их на клупу испод олтара. Нонг у том моменту пали штапиће и држећи их у склопљеним рукама, остаје неко време са спуштеном главом.

            – Сачекаћемо док не изгоре – каже и поставља их испред улаза у храм.

            Седа на клупу, мама чучи поред њених стопала. Чекамо. Ћутимо. Чује се брујање аутомобила, док пролазе поред ограде и монотоно зујање вентилатора. Ту су са мном преводитељка и њена другарица – сада на миру прегледају своје телефоне.

            Одједном из Нонгиних очију крећу да лију сузе. Након неколико тренутака девојка испушта отегнут звук као да повраћа. Преводитељка ме значајно погледа.

Успело је. Мајка помаже Нонг да обуче припремљену одећу и да повеже жуту мараму око главе. Пита, шта ће да пије.

            – Црвену фанту – одговара Нонг танким гласом. А можда нешто и да поједе? Не, не жели да једе. Мајка трчи по фанту.

            – Мој гост је веома леп – изјављује дух. Говори само древни тајландски језик. Преводитељкина другарица помало разуме, јер је њена баба постала медијум, тако да она преводи речи духа на тајландски, а преводитељка на енглески.

            – Пристао сам да дођем, пошто волим лепе девојке. Шта си хтела да питаш? – говори пискавим гласом дух.

            – Зашто си изабрао Нонг за медијума?

            – Узео сам у разматрање и њену мајку, али је већ у годинама – каже Златни Дечак и зацени се од смеха. – Нонг ће живети дуже.

            Питам га да ли уме да предвиђа будућност. Не уме. Коначно, он је само мали дечак. Питам шта ради по цео дан. Усмерава клијенте ка продавници. Воли и кад се Нонг вози на скутеру, онда увек иде са њом. Питам да ли му смета то, што на Тајланд долази много странаца. Одговара, да не. Имају велике очи и сваки пут кад их види, смешно му је. Разговор са духом не одвија се глатко. Полако ми понестају идеје. Златни Дечак је нестрпљив. Да ли имам још питања? Немам. Можда бих желела да пробам неко од његових одела. Не желим. А можда заједничку фотографију? То да, фотографију радо. Стајем поред Нонг која подиже увис палац у значењу „океј”. Не питам откуд дух зна то значење, не би било на месту.

            Отац улази у капелицу и пита да ли ће дух дуго данас остати. Приближава се време ручка, сигурно му је потребна помоћ у ресторану.

            – Дуго нисам била ту – одговара Нонг танким гласом. – Остаћу још мало – додаје, истовремено правећи гримасе као дете које прети да ће се расплакати ако родитељи не испуне сваку његову молбу.

            Осећам да је време за растанак. Дајем Нонгиној мајци дарове, које сам донела – колаче и малу своту новца. Док се враћам у Чијанг Мај путем украшеним светим дрвећем, непрестано ми је пред очима ова слика: на клупи пред олтаром, умотаним у ружичасту чипку, седи удобно заваљена двадесетседмогодишња жена обучена у сјајну одећу, а поред њених стопала чуче родитељи спремни да испуне сваку њену жељу.

 

(Фрагмент из књиге Човек по приступачној цени. Репортаже из Тајланда (2017))

 

УРШУЛА ЈАБЛОЊСКА (URSZUŁA JABŁOŃSKA, 1980) је слободна новинарка, специјалност јој је репортажна и публицистичка књижевност. Дипломирала је на Универзитету у Варшави, на Одсеку за оријенталистику, као и у Пољској школи репортаже. Њени текстови су објављивани у еминентним пољским часописима Duży Format, Wysokie Obcasy, Pismo, као и у књижевним збиркама Борба је жена (2014), Зид. Дванаест делова о Берлину (2015) и Повреде. Потучени са Пољском (2016). Добитница је престижне награде Гранд Прес (2012) у категорији новинске репортаже. Била је и финалисткиња награде Тереза Торањска, 2017. и 2018. године, коју додељује недељник Њузвик, а 2019. номинована је за међународну награду True Story Award. Њена дебитантска књига о проблемима везаним за трговину људима у Југоисточној Азији Човек по приступачној цени. Репортаже из Тајланда издата је 2017. године. Један је од оснивача пољског удружења младих репортера „Реколектив“. Репортажа о европским комунама Подићи ћемо нове светове издата је 2021. године. Стипендисткиња је европског програма за младе ауторе и преводиоце ЦЕЛА.

 

Избор, превод с пољског и белешка Ивана Дрењанин