Никола Петковић
ДАРОВИ
– Добро момци, на своја места! – командујем својој дружини и гледам како се воз полако зауставља горе високо над нашим главама. Мост боје рђе надвија се над нама, бацајући тамну сенку по мутној површини реке. Ослушкујемо бректање заустављеног воза, који попут задиханог тркача покушава да дође до даха док прави мали одмор пре него што настави свој далеки пут.
Никад нисам био у возу. Нисам му ни пришао. Али га овако свакодневно гледам издалека. И чекам. Чекамо свих осморица док се тискамо на старом чуну којег љуљушкају благи таласи мајке реке.
Свакога дана отприлике у ово доба, када сунце већ почне да пада, воз се зауставља на мосту. То је тренутак када мајка прима дарове својих чеда што путују. Сви они који код себе имају нешто ситнине, сви они којима је потребна утеха, ободрење или само очување тренутне среће коју осећају, посежу за џеповима или новчаницима и ваде новчиће различитих апоена и величина. Неко ископа петопарац, неко десетопарац, неко одлучно заграби и пуну шаку кованица, и сви они, након пар тренутака тихе молитве, шаљу своје дарове богињи мајци што под њима мрешка своје исконске воде, тражећи јој благослов. Након тог тренутка свечане тишине, благословени верници враћају се у своје купее са сетним осмехом и воз их одводи даље.
– Ајуш опет очекује кишу – каже Јоги кроз смех, показујући на вижљастог Ајуша који отвара кишобран иако је небо тиркизно плаво.
– Смејте се ви само. Ја нећу то да спирам са себе – узвраћа он одлучно, чврсто стежући свој овештали тамни кишобран.
Не траже сви путници благослов од мајке реке. Неки јој шаљу много непријатније дарове мокрећи са моста, а особље железнице понекад богохулно уме да испразни садржаје клозета у возу баш на том месту.
Нас то не одвраћа од свакодневног посла. Добро, осим Ајуша који је увек био мамина маза и секаперса, као да не живи у смрдљивом, прљавом предграђу са нама осталима. Он је желео да буде глумац кад порасте, напарфемисан и углађен, и ужасавао се смрада и излучевина са којима смо се редовно суочавали. Нама осталима то није било важно. Игнорисали смо падајуће текућине, погледом пратили кишу новчића што је слетала на лелујаве груди мајке реке и ослушкивали онај јединствени звук пљускања метала по води који смо непогрешиво научили да препознајемо.
Одмах након што мајка прими дарове и пошаље благослове, ми крећемо у лов. Од опреме имамо један прилично стар, одбачени чун који смо окрпили довољно да може да плови и не потоне од тежине наших мршавих тела. Долазимо до места на које се сручила киша металних дарова и скачемо у загрљај мајци, ронећи за светлуцавим одсјајем који бледи што се више удаљава од површине.
Сви смо изврсни пливачи и можемо да задржимо дах и по неколико минута. Широм отворених очију, кроз мутну, а ипак довољно прозирну воду, погледом ловимо одсјаје кованица и јуримо ка њима грабећи их раширеним прстима. Онда победоносно израњамо и бацамо их у чун и поново зарањамо, понављајући лов све док и последњи одсјај не утрне у дубинама. Након тога збрајамо сакупљени плен и делимо на равне части, иако нису сви једнако вешти ловци и није свачија ловина била једнако богата.
У чуну увек остављамо Рудру да стражари и пази да нам пловило не однесе вода. Он више не лови. У прво време, био је највештији међу дечацима и најбољи ронилац. Хвалио се тиме да ниједан новчић не може да му умакне, што је доказивао обилатим пленом. Ипак, претеривао је. Једном је приликом заронио веома дубоко, ловећи десетопарац који није успео да дограби у први мах и није га било дуже од пет минута. Када је напокон изронио, батргајући се и кашљући, помогли смо му да се попне у чамац опазивши ужаснутост у његовим очима. У шаци му је светлуцала крупна кованица од десет рупија али му се са лица није могао прочитати тријумф.
– Успео си! Успео си! Браво, Рудра! – клицали смо и тапшали га усхићено. Но, он је деловао као да га то нимало не дотиче. Отада више никада није ловио с нама, а ми смо га, највише због старе славе, држали у дружини и водили са собом. Остајао је у чамцу, пазећи да мотор стабилно ради и чекајући нас. Реку је тек с времена на време бојажљиво сетно додиривао шаком, као да је милује. Није хтео да нам каже шта му се десило тог дана. Јоги је једном рекао да је можда срео изгубљену душу која је желела да га обузме. Пранав, једини који је ишао у школу међу нама, изнео је мишљење да је могуће да је налетео на суна[1] који га је препао, а зрикави Сатвик је тврдио да је својом гордошћу Рудра наљутио богињу мајку Гангу која му је очитала лекцију. Ту последњу тврдњу смо презриво одбацили, јер су сви добро знали да је мајка Ганга најмилосрднија међу боговима, она која једина све прашта и све трпи.
Однедавно смо почели да примењујемо нови, ефикаснији начин лова, који сам ја лично осмислио. Идеја ми се јавила док сам посматрао једног од својих рођака како растура стари радио-транзистор на свом отпаду покушавајући да из њега издвоји делове који се могу препродати. Магнети из звучника транзистора непрестано су привлачили ситније делове метала, па је стално псовао упињући се да их раздвоји и држи подаље од свега што би могли да привуку.
Када сам предложио дружини нови начин лова, испрва су ми се насмејали, али их је моја истрајност натерала на гласање за и против. Ајуш, Пранав и Дев били су за, док су Јоги, Сатвик и Анируд били против. Да моја страна победи, изненађујуће је одлучио Рудра, подржавши мој предлог једним скромним за, без даље дискусије.
Пранав, Дев и ја смо наредних дана и недеља обилазили силна сметлишта око града, копајући по електронском отпаду и тражећи покварене транзисторе. Неке смо добијали бесплатно, а за неке смо морали да дамо добар део ловине коју смо пре тога сакупили.
На крају, направили смо гвозденмреже, како сам их поносно назвао. По мојим замислима и упутствима, конопцима смо увезали магнете у низове или гроздове и направили четири такве мреже.
Од исхода првог лова зависило је да ли ћу бити пуковник или покојник. Срећом по мене, упалило је. Постао сам вођа наше дружине. Командант Вир! Паметни Вир. Вир миљеник мајке Ганге.
Мреже смо спуштали на различите дубине и провлачили их тамо-амо кроз воду. То није био једноставан задатак јер су магнети били тешки, а знали су и да се међусобно залепе, све док нисам свој прототип мреже побољшао како би се то избегло. Из недара реке сада извлачимо троструко више новчића. Некада чак у наше мреже упецају се и древни дарови, углачани, безлични, потамнели или зарђали. Њих враћамо назад јер нам свакако ништа не значе, а можда их брижљива мати чува за црне дане читавог људског рода.
– Знаш Вир, требало би да наставиш школовање – недавно ми је рекао Пранав, док смо заједно прегледали магнетне мреже и затезали олабављене крајеве, а сунце се полако крунило о позлаћени хоризонт.
– Можда и хоћу – враголасто му узвратих, па се насмејах. – Али за школу ми треба доста новца, а њих нећу зарадити данас јер је је воз давно прошао. Можда сви упецамо довољно лове да остваримо све наше снове, па чак и Ајуш постане боливудска звезда. Смејали смо се, опонашајући Ајушову префињену гестикулацију и његове повремене говоранције инспирисане сценама из филмских хитова.
Сунце је отишло на починак и уличне светиљке су се пробудиле. Кренули смо својим убогим домовима, скривеним у уским сокацима нашег древног града на обали најсветије реке Индије. Од ње смо позајмљивали туђе дарове и њима и за себе молили благослов. Ја сам маштао о далеким местима и бољем животу. Животу који ћу и ја да дарујем и сāм уживам у његовим богатим уздарјима.
Изненада сам застао и окренуо се, погледом обухвативши мајку Гангу која је тихо шумила. У даљини су, обасјани светлима погребних ломача блистали гатови[2] Варанасија. Стотине ходочасника спирало је своје грехе и чистило своје душе водама Свете реке.
Из џепа сам извукао један десетопарац. Под прстима сам непогрешиво знао структуру сваког новчића који сам од мајке добио. Тихо сам се помолио. Новчић је полетео кроз пријатни сумрачни лахор и хитро попут птице заронио у воду.
[1] Врста ретког слатководног делфина који настањује Индију, пре свега реку Ганг и њене притоке.
[2] Поплочане обале река у Индији, најчешће у виду степеника које допиру до саме воде. Најприсутнији су на светој реци Ганг.