Мићо Цвијетић
ВИСОК ПЕСНИЧКИ ЛЕТ

 

Каја Панчић Миленковић, У два корака

Центар за културу, образовање и информисање „Градац“, Рашка, 2021.

 

Каја Панчић Миленковић, Лица љубави

Нишки културни центар, Ниш, 2021.

 

Могло би се набројати доста писаца који, приметно учестало, готово из године у годину продукују своје нове песничке збирке, у којима се поред квалитетних песничких текстова може пронаћи и доста оних који то нису. Иако је сабрала прилично година, Каја Панчић Миленковић из Пирота (1958) не припада таквом кругу песничког рода. Уз своје професионалне обавезе и послове који јој обезбеђују насушни хлеб, пише и објављује из дубљих стваралачких разлога. И нигде не жури, нити кога навалентно „обрађује“ да примети песнички глас из дубоке српске културне позадине. Нити да утиче, прекоредно, на његову рецепцију и посебне повластице. Лично ми је познат такав однос, кад ми је својевремено слала своје песме, није „притискала“ уредника на прекоредно објављивање и по сваку цену. А и тада је слала добру поезију.

Из таквог одговорног односа према ономе што ствара и нуди, објавила је пет збирки поезије и лирске прозе, уз самокритичку свест да квантитет не мора нужно значити и квалитет. Овоме збиру придодала је, прошле године, две нове збирке песама, Лица љубави и У два корака. Први рукопис нуди у основи љубавне песме, али које наткриљују поједностављено схваћене мушко-женске односе. У поезији Каје Панчић Миленковић љубав се објављује као свељубав која, по славном српском песнику и деспоту, свему превасходи и која додирује и еманира божанску благост и енергију.

Наравно, ова поезија превасходно дубоко задире у женско-мушке љубавне везе, односе два принципа који по библијском искону и налогу теже да буду једно, једна душа и једно тело. Али, дисхармонији света и љубави у универзалном смислу допринела је варљива и кварљива људска природа, која се испољава у конкретним и недовољно именованим љубавним односима, преферираним у збирци Лица љубави. Управо плурално – лица љубави, при чему се њена алхемија свеприсутности трансформише у одсутност и одвојеност, што лирски субјекат апострофира и као лично искуство, истина не превише осветљено и разголићено.

Са мером Каја Панчић Миленковић дозира особена искуства, заносе и отуђења, истине, игре и замке, персонализоване или умножене гласове, лица и наличја љубави, онога што се у тишини носи и ћути. Сабира страхове („Сада уместо љубави водимо/ страх у шетњу“), исказује личну самоспознају и дозирану исповест („Предуго траје твоје путовање мојим животом/ с ножевима у устима/ и змијским отровом у очима“), или, стање кад брачни и љубавни односи постану сурова рутина, женски субјекат принудно постаје мушким објектом (песма Живот, ма какав био): „Увек ме сведе на себе/ и своју меру жене/ с којом дели своје зло“.

„Проблем песничких гласова централни је у песничкој књизи“, односно, њено основно обележје је „вишегласје“, наглашава у добром аналитичком предговору Јелена С. Младеновић (Гласови у лицима). Међутим, Милан Громовић, писац референтног поговора, указује на основа поетичка исходишта збирке Лица љубави Каје Паничић Миленковић (Поезија са шест лица). И топографише њене кључне песничке мотиве –  тишину, време, природу, лице, речи и икону; по овом редоследу ознака и појмова критичар анализира и тумачи песнички рукопис, односно ову поезију разуђеније формативне фактуре, са наративним и исповедним сегментима. Књига поседује и више песама у којима су песничка реч и мисао у бритком и суспрегнутом односу. Дато представља наглашеније поетичке одлике збирке У два корака, ближе моме књижевнокритичком и стваралачком сензибилитету, због чега је прва и вредна збирка површније дотакнута, а другој посвећена знатнија пажња.

У књизи У два корака рафинирано су варирани неки мотиви из наведеног појмовника, уткани у само језгро, суштина певања и артикулације песме, као што су време, природа, речи, тишина…. Међутим, њену поетичку особеност интонира приличан број бинарних наслова, којима се апострофирају двогласни семантички односи и својства песничких речи и појмова. Доминантно су присутни у првом песничком циклусу, а знатно проређеније у осталим. Такав је већ у уводној песми Камен-хлеб, која отвара сасвим уске двери збирке, а ову лексичку ознаку носи и наслов првог циклуса. Камен-хлеб кратка је и језгровита, каква је већина песама у овом рукупису, крепких и луцидних искри мисли, грађених по аутопоетичком ставу нашег великог писца, да речима буде тесно а мислима широко. Овде је управо примењена поетика згушњавања и песничког сажимања.

Песма Камен-хлеб отвара веома широк спектар мисли и асоцијација. Ево само неколико таквих асоцијативних елемената, који призивају кретање и по полифоном семантичком пољу: камен-реч, камен-мисао, камен-ћутање, камен-тишина, камен-мудрост, камен-самоћа, камен-бол, камен-суза, камен-онострано трајање, камен-Сизиф, камен-песнички субјекат…

Ове асоцијације могли бисмо оснажити и апострофирањем бар неколико синтагми, изузетне симболичке и метафоричке носивости, из народног и уметничког стваралаштва, а у блиском су мисаоном додиру и са духовним хришћанским универзумом и метафизичким сферама. Спонтано падају на памет само неки примери: камен мудрости, камен на срцу, камен у души, камен ћутања, камен бола, камене сузе, окамењена реч… Или, још развијеније: у кам се претворила и у кам очајала – за оне пресвисле од бола, не роне сузе, нити да проговоре реч. Односно, камена као неудобног и тврдог животног ослонца, „камен за под главу”, на што асоцира истомени наслов драмског дела Милице Новковић. Да не говоримо о вишезначним порукама, ознакама и речима, са камених спомена, стећака, крајпуташа…

Следећи овакве асоцијативно-компаративне кладенце, а само везано за песму Камен-хлеб, довољно би било артефаката, писаних, народних и духовних, за једну посебну студију, што због простора није примерено овлашном критичком приступу једној новој књизи. У овој нарочито издвојеној песми ауторски субјекат, зарад виших спознаја, преображава се у камен, а затим у тврђаву на брду. Али, не ради се о камену који Сизиф свакодневно узалудно ваља, већ о позицији која отвара универзалније видике, што је у духу познате Његошеве максиме, да са таквог космичког трона, човек више види него онај под брдом. Затим, лирски субјекат мења позицију, силази на реку, где доживљава истински духовни преображај: „У реци се купам/ као у Божјем кориту. Чекам Крститеља/ да окупа вернике,/ камен претвори у хлеб“, што имплицира хришћанску максиму о узвраћању на зло: „Ко тебе каменом, ти њега хлебом“, какву, као поенту, налазимо у последњем стиху уводне песме Каје Панчић Миленковић.

Највише је оваквих двосложних појмовних корелата у првом циклусу збирке, у којима се промишљају релације и односи, преиспитују егзистенцијална, духовна и емотивна стања. Тежином речи наша песникиња детектује чворишта овостраног и оностраног света, простора и времена и властите дотицаје са њима, те дубинске поноре у стања бића, оправдане страхове, стрепње, слутње и самоће, као и емотивна и психолошка стања.

Поред поменуте, истичу се и друге песме појмовно удвојених наслова: Самоћа-страх, Понекад-стид!, Кавез-песма, Разговор-врата… и поједини стихови, који њихов корелативни смисао потврђују: „Мој живот би био другачији,/ Самоћа се увек бојала тебе“; „Понекад се и вукови застиде/ својих ситних очњака/ и крвавих шапа,/ лавови муњевитог скока/ из стомака у мирна сан“; „Лагане су речи / полетеле из прозорских крила/ у кавез песму“; „О чему разговараш са мном/ док ћутиш као врата самице?“

Песнички субјекат у перманентном је преиспитивању смисла ововременог бивства, преплиће и кристализује евокативно и постојеће. Родитељи, дом, сто и укућани – упоришта су некадашњег потпунијег смисла живота. Култ мајке уздиже на пиједестал божанства, њен лик је лековит тренутак у самоћи. Свуда појединачно или удвојено родитеље тражи, „плави очев поглед/ и доброту мајке/ у сваком залогају“. Или, елегично-евокативне слике родитеља (Сусрет), посебно марних руку родитељке („Цели живот/ под нокте јој стао“), и призор пред очима: „Мајка бере јесењу туг/ по воћњацима“.

Посебно емотивно-рељефно бивше стање дочарава песма Сто-укућани, препуна сете и туге. Некад животом осмишљен простор прекрива празнина („Врата су нема уста собе“). Сада над свим владају „дневно светло/ и ноћна тишина“. И над свим сенке и минуло време, „кад је сто био заједничка душа/ куће и укућана“. Туга и самоћа јесу основно песничко и људско осећање у комуникацији са најближима у оностраном, само још душу греју „преостале ватрице“. Ослонце и лекове за ране песнички субјекат налази у људском и божанском (Добри људи), који су га сачували за стварање: „Њихова лица и имена/ светле у песмама“. Овакве песме се рађају из сећања и бола, васкрсавају из самоће, јер „без самоће нема рађања уметничког. Чак и звер, кад жели да створи нови живот, одлази у самоћу“, поучава свестрани писац Вељко Петровић.

У самоћи и тишини долази се до виших спознаја о смислу живота, о пролазности и смрти, људском и земном и „путу ка Богу“. Из тишине проговарају речи, оглашава се усамљен песнички глас. Посебно је маркирана стваралачка позиција, у песми оксиморонског назива Златно невреме. Ипак плодотворна за обликовање песме: „У златно невреме, / слуга сам песмама,/ а оне хладни гоподари“. У другој реферише о стању делова тела и њихове ожиљке пренесене у песму (Ропац-цртеж): „Песме су ти/ рендгенски снимци“. Пише о болу због „непрочитаног времена“, о окамењеним  сликама, пропасти и страху од смрти.

Ова поезија као да је настајала у дубокој осами и тишини, где се одвија процес самопосматрања, дијалог са собом или својим двојником – чему је примерен и наслов поговора Милоша Соколовића, Повратак ћутању или говор тишине Каје Панчић Миленковић, сугестиван и суптилно аналитичан. У таквој психолошкој атмосфери обликује се парабола животног круга, у који се сабирају давни гласови својих најближих. При томе, гласови мртвих нису мртви гласови, како би рекао песник Душан Матић. Песникиња обзнањује своје године, у грамима „лица и наличја“, о „мало преосталог срца/ с унутрашње стране“. Пише о оскудно доступној лепоти и безнађу, „а срећа расута по песку/ као небеска прашина“.

Готово свака песма Каје Панчић Миленковић из свога унутрашњег језгра зрачи, полифоном семантиком, онтолошким, гносеолошким и другим својствима, о којима би се могло још много тога говорити. Њено певање У два корака, метафорички лимитирано насловом књиге, много је више од тога. Оно представља велики залет и завидно високи песнички лет. С обзиром на то да такав песнички глас стиже из регионалне књижевне позадине – утолико више заслужује сваки респект, речи подршке и похвале.