Милица Росић
РОКЕНРОЛ МИТ КАО УПОРИШТЕ ПЕСНИЧКОГ СВЕТА

 

Александар Петровић Бабић: Аркам гори

ППМ Енклава, Београд, 2021.

 

Збирка песама Аркам гори у композиционом смислу подељена је на три циклуса смештена између пролога и епилога. Прво што запажамо јесте да је обимнија него већина песничких књига и да се сва три њена циклуса завршавају прозним деловима: прва два псеудоновинским чланцима, трећи уводним предавањем са симпозијума који за тему има ратну трауму у високотехнолошком добу. У својој четвртој збирци, Александар Петровић Бабић под великим утицајем бит књижевности свој наратив гради из рокенрол мита о Роберту Џонсону који је продао душу ђаволу и приче о загонетном лику првог фронтмена Пинк Флојда, Сиду Барету. Песме испеване из перспективе неколико јунака говоре о потреби за ескапизмом из клаустрофобичне атмосфере света „квргавог плода ораха”, човековој пасивној улози на историјској позорници, али и месту самих песника који „сањају под покривачем историје/ или постају писци/ префињених/ туристичих слогана.”  Лик гитаристе Вендете стуб је збирке који држи све њене делове на окупу.

Оквир збирке Аркам гори чине пролог и епилог са по једном песмом испеваном у трећем лицу. Пролог који чини песма Хистерична фуга антиципира време након „Првог кемп рата” чији „народни хероји” путем дронова управљају ратним дејствима у некадашњој отаџбини. Нешто дужа песма Одјавна шпица филма/ који нико/ не одгледа/ до краја временски дистанцирана од средишта збирке доноси виђење историје написане попут сценарија за филм. Човек је у том филму пасивна фигура, „економично паковање меса”, његово је тело „одлични олтар у храму незнане отаџбине”.

Исечак из псеудоновинског чланка Stoner Rock magazine–a заокружује циклус Вендета има нешто да каже и расветљава лик из чије су перспективе испеване песме у првом циклусу збирке. Као модел за грађење лика Вендете, гитаристе, фронтмена, „уметника који никада није одсвирао исти соло” песнику је послужио Сид Барет, први лидер Пинк Флојда, заслужан за брзи пробој групе крајем шездесетих година прошлог века. Нажалост, Барет је баш као и Бабићев Вендета „доживео нешто између психотичног слома и дечјег фраса. Стајао је пред публиком непомично, расколачених очију, као да гледа у најсабласнију утвару.” Убрзо након вртоглавог успеха свог састава, Сид је постао непредвидив и непоуздан, дешавало се да само стоји на бини, не чинећи ништа, што је навело чланове прве поставе Пинк Флојда да даљу каријеру наставе без „лудог дијаманта”. Овај биографски податак добија свој уметнички облик у Бабићевим стиховима „Постао сам Месија/ избачен из бенда/ на прагу успеха/ и вриске групи девојака/ које чврсто стежу/ Ђаволово клатно”. У документарцу који је о Пинк Флојду урадио Би-Би-Си,  чланови групе као могуће разлоге за Сидов слом наводе прекомерну употребу киселине, могућу схизофренију, као и немогућност ношења са притиском који је музичка индустрија вршила над гитаристом. Загонетни разлог Сидовог слома занимљив је и нашем песнику. Александар Петровић Бабић кроз лик Вендете нуди своје поводе за слом ексцентричног уметника – „Неки кажу да су га сломили тешки догађаји који су задесили Аркам тих дана, други да је реч о тури лоше скуваног ЛСД-а, трећи пак да је за све крива његова девојка Лара, посесивна и манипулативна кучка из предграђа”.

Одабир Сида Барета као инспирације за грађење лирског јунака није насумичан и није пуко реферисање на рок састав. Избор који је направио песник открива његове књижевне афинитете и сензибилетет. Сид Барет био је опчињен једним од најважнијих дела бит књижевности које за подлогу има бибап џез, романом На путу, Џека Керуака. Да је Александар Петровић Бабић свесно на трагу бит песника који стварају под великим утицајем џез музике и бибап стила Чарлија Паркера, откривају нам стихови „Капи су тукле / стакато о цреп / крошње у парку шуштале / као чинеле / у брзом би-бапу”. Наведени су стихови из песме Видео–спот са још једном битном референцом. Када песник каже да је био „археолог јутра” он се поистовећује са Чарлсом Олсоном, указујући на још једног свог песничких узора.

Поред стихова из песме Видео–спот присуству џез музике у збирци Аркам гори сведоче и стихови „облаци пред налетима ветра/ чинили су неспретну/ џез ескападу/” из песме Вендетин сан, „ударала сам га и гребала/ никад тако нешто нисам урадила/ ни он није био при себи/ иначе знам да би узвратио/ жустро као џез” из песме Припреме пред најдужи пут. Џез се помиње и у можда најбољој песничкој слици у збирци Бог ових предела/ џезер је на/ психоделичним гљивама/ тек треба да схвати свет/ који је одсвирао/ без партитура. Џез као музичка подлога збирке Аркам гори и те како има смисла ако узмемо у обзир да је право име првог фронтмена Пинк Флојда било Роџер Кит Барет, а да је име Сид преузето од извесног бубњара џез бенда који је наступао по клубовима у које је Барет залазио.

Други циклус Ларине песме дат из перспективе Вендетине бивше девојке Ларе, „манипулативне кучке из предграђа“, у збирку уводи новог лирског јунака, Белзебуба, странца чија ће посета Аркаму бити повод за новински чланак из Arkam Press-a дат на крају Лариних песама. Песме у другом циклусу збирке говоре о житељима Аркама који пате од анксиозности, алкохолизма, биполарног поремећаја и клаустрофобије. Суочени са болешћу, насиљем, суицидом, изостанком блискости између деце и родитеља („тинејџери умиру/ лупкајући прстима/ о неме грамофоне/ својих родитеља”) имају наглашену потребу за ескапизмом. Стожер овог циклуса, чија је суштина да је ђаво стигао и да нуди жељени излаз из Аркама, је поменути мит о Роберту Џонсону. Према легенди, познати блуз гитариста је на раскршћу у Мисисипију срео ђавола са којим је склопио пакт. Након што је ђаво наштимовао Робертову гитару, Џонсон је од неталентованог гитаристе коме су саветовали да одустане од музике постао икона рокенрола. Раскршће које се помиње у Џонсоновој песми Cross road blues постало је симбол човекове спремности на продају душе зарад новца и славе. На поменути рокенрол мит реферише песник, говорећо из Ларине перспективе каже: „Знаш/ на раскршћу/ упознала сам Белзебуба/ извешће нас из ратне зоне”. Мотив продаје душе ђаволу везује се за Вендету који склапа пакт са ђаволом како би се спасао из ратом захваћеног поднебља. Трећи циклус збирке откриће нам да је Белзебуб из Аркама одвео само Лару – „Белзебуб те је преварио/ повео твоју бејби Лару/ кроз вреже улица/ и једрењак/ дуг седам миља“, што свој одраз добија на плану композиције одсуством Ларе у последњем циклусу збирке.

Као надокнада за губитак Ларе, у трећем циклусу под називом Вендета проналази акорд који може убити појављује се нови лирски јунак, Групи Смрти – „Групи је мој токен/ који сам добио за Лару/ девојку лепог тена/ на прамцу једрењака“. У песми Групи Смрти коначно је искорачила из мене нова јунакиња коментарише свој чин самоубиства – „И Христ и Брус Ли/ страдали су тек/ у тридесет трећој/ нисам имала времена да чекам/ док осећам ваздух као срчу/ дубоко утиснуту/ на мом лицу” и тиме открива да је Групи Смрти у ствари тинејџерка из Лариног комшилука чије је самоубиство била тема песама у циклусу Ларине песме. Ова јунакиња, задужена за Вендетино спровођење до пакла, чврста је спона између другог и трећег циклуса, а показаје Бабићеву вештину у повезивању делова збирке у смислену целину.

Последњи циклус Вендета проналази акорд који може убити испеван је из песпективе Вендете, овог пута не Вендете – музичара, већ Вендете – једног од народних хероја. Овај циклус у односу на претходна два има наглашенију политичку и иронијску ноту, а говори о малом човеку, свесном да се историја понавља, жељна новог рата:  „дрхтаји регрута неће утоплити/ ледене шаке историје/ чије дланове осећам/ све снажније/ на свом врату”. Човек је без права на избор, од малих ногу, припреман на рат и улогу народног хероја: „Обукли су ме као партизана/ дали маслинасту титовку/ и пластични митраљез/ који сам поносно/ окачио о раме“. Прозни део на крају трећег циклуса збирке Увод предавања ’О ратној трауми у високотехнолошком добу’ стоји као контрапункт песмама у циклусу, обесмишљавајући ликове народних хероја: приказује их као мање групе људи које су „облачиле ретрокостиме, нелегално прибављале оружје и под дејством одређених дисоцијативних опијата нападале борбене дронове супротно међународној легислативи“.

Последње две песме у последњем циклусу збирке откривају да се Вендета налази у психијатријској болници. Тај податак нас заједно са насловом збирке води до још једног извора песникове инспирације. Лудница Аркам појавила се на страницама стрипа у Бетмену седамдесетих година прошлог века. Такође, ово увиђање нас тера да се запитамо да ли је све оно што је испевано у збирци само уобразиља ментално оболелог Вендете?

Каква је то држава Аркам у којој се џојстицима и дроновима води необичан, постмодернистички рат? Да ли је Аркам – навучен на шверц бензина, чији становници чекају у реду за следовање хране док се он дели на све ситније комаде хлеба – само фикционално име за бившу републику која је заиста постојала и која нам је позната? Да ли је одговор јасно видљив у реченици „Већина бивших житеља ове државе расула се по иностранству као прах с прљавог радничког одела”?

За разлику од великог броја збирки поезије инспирисаних проживљеним искуством, збирка Аркам гори израста из ауторовог односа према рокенрол музици, али и филму, стрипу, књижевним делима Чарлса Олсона, Виктора Пељевина, Новице Тадића. Песнички свет Александра Петровића Бабића заглушен атоналном буком, у ком гладују само песници, а човек постаје роба, близак је искуству савременог човека. Збирка Аркам гори прича је о човеку пораженом на личном и социјалном плану, у њој нема светла, сем у виду епитафских стихова попут оног „Најгори рат је онај без војски/ само крв/ и човек надут као мешина”.