Лена Петровић
ЊУЈОРК, МИТОМАН  

 

ЗАЛЕТ 1989

метро је штуцао кроз мирис масног метала

чупаво дете гледало ме је као теријер

гласно је упитало своју тетовирану маму

да ли сам мушкарац или жена

 

не знам, не занима ме

одбрусила је

 

андрогини глас аутомата најавио је станицу

Potsdamer Platz

цртеж Тријумфалне капије

умножавао се на прозорском окну

 

мајке са дредовима јуришале су

на Берлински зид

 

ГЛОБАЛНИ ОЛИГАРХ

            Са хелиодрома сам одјурила право у галерију. Масивне скулптуре личиле су на ауто отпад: радост ауспуха, страх челичне греде, нада жмиркаве сијалице. Рециклажа је постала шик инвестиција. Пред бронзаним пауком Мама, осетила сам кривицу. Макета града од метака била је продата. Требало је још улагати у равнодушност. Хтела сам све да покупујем: зидове, осветљење, скалп уметника. Кустос ми је пружио ментол бомбону и ексклузивни каталог. На лету до скијалишта, сабље мог хеликоптера секле су суснежицу. Купила сам планину и игло од прућа. Склоништима је скочила цена.

 

ПРОРОК

јављам се из екрана

ту имам највећи домет

 

између потопа и ратова

препознаћете мој џингл

 

купујте

купујте

купујте

 

рајски врт прима душе

са пуним кесама

 

БЕТОН БРУТ

у супер-држави

канцеларије су јазбине

без природног светла

свежег ваздуха

у затворским ћелијама

обавезно је посматрање

анимације облака

 

у супер-држави

успех значи добити

осунчани блиндирани уред

бонсаи дрво

епи-напад

 

у зоолошком врту

носорог на поветарцу

ужина киноа салату

 

у супер-држави

звиждук ветра не посећује

ни менаџерске одаје

брујање клима уређаја

одржава ритам продуктивности

 

ЊУЈОРК, МИТОМАН

            Брбљиви полис моћи. Он је несаница суперхероја и супермонструма из Рокфелер центра. Станиште чапљи и пацова из фонтане жеља. Прљавштина његових улица завлачи се под нокте подземних путника.

            Деметра шета у кућном огртачу и папучама по Централ парку. На дигиталној бакљи броји кораке и ћеркине пропуштене позиве. На трећем нивоу испод земље, Персефона вуче кофере. Пита бескућника како да стигне до Сквера времена.

            Код раскрснице трговине и забаве, Хефест гланца мачете инвеститора. Инспирише га градња зигурата и халабука уједињених цивилизација.

 

ЊУ ОРЛЕАНС

дрворед храстова пожелео нам је добродошлицу

на пијаци робова купиле смо сапун и џепни шах

у пасажима склопиле пакт са келнерима

навукле се на плодове мутних естуара

 

научила си ме да једем сирове остриге

против клетве предака

китила ме полудрагим камењем

 

у подруму ме збуњивала џезом

и певушила бајалицу: „нек нас освоји ноћ”

под розе небом глодала сам кукуруз

дивећи се страшилима у нама

 

НА БЕВЕРЛИ ХИЛСУ

Икар је баштован у једној од вила

кактусе премешта на осунчане подијуме

маглу приноси агави

глином прехрањује алоју

 

чуди се масовним залетима

у понор успеха

 

СТАРИЦА И МОРЕ

Сви такси-чамци су заузети. На плажи дуго чекам уговорену вожњу црвенокосе бабе. Купи ме барком са које се љушти бела фарба. У потпалубљу успављује капетана. Одбија да ме одведе делфинима номадима. Дозива јато раздраганих риба и најопаснију животињу – морског јежа. Маше нудистима на уљуљканим јахтама и изговара италијанске пароле. Море мирише на лубеницу.

Долазимо до отока са црним козама које мекећу гладне. Старица тврди да се хране месом глодара. Испод прамца извлачи хрпу папира са суперлативима. Баца зверима авиончиће од мотивационих писама.

На обали, светла журе на вечеру. Нона пева сунцу тужбалицу. Обећава ми пустоловну старост. Скида са мене поводац мобилног телефона и густо ткање интернет мреже. Не наплаћује вожњу, нестаје међу алгама. На улазу у пристаниште, капетан мрмља: „Сирене не примају кеш”.