Лазар Букумировић
КРСТАШКИ РАТОВИ

За Тамару

 

1.

Плашили смо се само првог пута:
Ласте нису дошле и орлови су нам јавили

Да нема више вртова у обећаној земљи.

 

После је постало ствар рутине –

Сваког смо се јутра спремали да кренемо

Бесповратним морем

У безнаковну пустињу.

 

Рекли су нам: Љубав је светогрђе,

Нема моста између ока и истине,

Ваш је оклоп гори од зарђалог.

 

Уплашили смо се једино пред градом.

Нисмо ни ушли у Јерусалим,

А већ смо били раздвојени

Нерешиво проклетим олеандрима.

 

И ти си знала како трају ватре,

Како се милују мора,

Како прашњаве стазе

Постају исправни крвотоци.

 

Ја сам се изгубио само првог пута.

Није било војводе ког бих повео у поход.

Није било крста којим бих пројахао ка неком.

Није било речи у мојој болној молитви.

 

2.

Свезана су била наша срца са ломљавом –

Све смо храмове срушили тражећи свето место,

Оно на коме смокве постају зимзелене.

 

Наше су барке стизале у завршене луке

И светили смо се испражњених зеница.

 

Већ није било језе зорама пред одразом,

Већ није било суза над освештаном одмаздом.

 

Сећам се, једном је цикнула олуја

И громови су вриштали као прострељени коњи,
У галопу, на обрисаном небу.

 

Погледао сам и тебе није било.
Без икаквог знамења кренуо сам у изгубљену битку.

 

3.

Били смо можда за јутро живљи

Од заборављеног циља

Наше жртвене одбране.

 

Бројали смо ноћима мирно гробове

И сводили рачуне:

Ништа до сада није помогло

Свеукупној души

Да изађе из блата,

 

А заставе смо дизали свуда где смо стали

И сва смо села желели учинити утешно својим,

Све смо изворе хтели затровати грехом.

 

Па нека виде, говорили смо луди,

Каква је вишегодишња суша,

Како је испуцала кожа

Кад није било никог својим сузама

Да је залије.

 

И бивали смо мртви, за једно вече краћи,

Ти када је он био крај тебе,

Ја када није било никог.

 

4.

(Ово је онај најтежи, који се није десио,

Који смо измислили током познанства,

Онај којим се правдамо када немамо чиме,

Када ме питаш: Шта каже сановник
За сан који ниједном није дошао Никад

Када сам празна као похарана крипта

Као опустели гроб који сам пошла да браним?

Онај за који нема никаквих извора

Осим утварног гласа који ме прати са сенком,

Онај који се није ни могао десити,

Јер eво, сада смо срећни у злату,

У примирју, сами са собом, до врата,
Док се две ноћи са разних страна коже не поклопе,

Ово је најгорчи рат, онај дечји.)

 

5.

И шта ћемо знати на крају, јесмо ли

Успели, јесмо ли били довољно вешти

Стрелци, јесмо ли премало срца спалили,

Јесмо ли сву пшеницу погазили, лаванду

Убрали, себе осветили, њему посветили

Језиву ноћ кад се ни тама не спушта, ни

Магла, када је соба згариште, а побацана

Одећа некакав ратни трофеј, чак и награда,
Побогу, зар нећемо знати да ли смо победили,

Да ли ћемо бити убоги старци, разапети на

Раскршћима, који просе, испружених руку,

За једно сећање, а тебе већ нема, зовеш ме:
Где си отишао, човече? и не могу ти се

Јавити и не можеш ме видети, остаје само

Песак који си спрала купањем, трећи пут

Када си чула непоновљиву тајну, трећи пут

Озвездана, ни у реци, ни крвљу грешника,

Овога пута заборавом и стубље бива лакше,

Капеле се, капеле се руше, фреске се скидају,

Сада сам довољно празан да се не вратим

Из рата.

 

6.

Чујем, понекад, враћају се људи из ратова

И неко их, срећне, дочекује на прагу.

 

А нама овде нико не одаје пошту,

Никога нема да похвали наше вештине,

Наше неполомљене сребрне штитове.

 

Једном је могао бити пробијен ми оклоп,

Порушен бедем, разорено утврђење,
Једном је покушао неко смирено да ми приђе,

Сунце да ми донесе покретима копља,

Да понуди мени моје тело на откуп.

 

А није било шансе себе са страшћу да браним.

Питам те, поражен:

 

Колико још пута морамо бити несигурни,

Колико још дана морамо стражарити над душом,

Не би ли неког грешком пропустили

У одаје где леже сузоточиве мошти?

 

7.

Кажеш: Макар ћемо имати споменик.

И ја те питам где?

 

У нашим смо кућама одавно неради гости,

Наше су собе постале одаје за књиге,

У нашим креветима месецима су спавале змије.

 

Питам те и ко?

 

Зар не знаш да нам је вођа авет,

Да нам је командант празнина?
Причају пријатељи: Једном су прелазили реку

И у време их је однео вир.

А шта ће бити са нама када опасност прође,

Када себе оставимо као залог за сећања,

Реликвије када буду на безбедној даљини?

 

Ти понављаш: Сигурно ће нам подићи споменик,

Један комад испуцале земље,

Пресахло стабло и гутљаје вина.
Дајеш ми нафору за нашу последњу причест –

Ћутимо, а знамо да рата у граду никада није било.

 

8.

Куда отићи даље? Све смо римове спалили,

Усмерили смо седла ка нашем уништењу.

 

Ти ме тешиш, нежна и снена: Биће нам

Ускоро лакше. И бива чудо у чаши:
Размичу се године и већ си старија за љубав,

Искренија за стрелу која је нашла свету ти земљу.

 

Верујем ти да смо превазишли милост,

Да смо свети као рукописна књига,

Она коју љубавници исписују црвеним Исус-уснама.

 

И кажем ти: Нисмо сувише грешни,

Још има наде да нас љубав оправда,

Ако нас сове нађу удобне у себи.

 

Ти си већ спремна опет мач да ми скујеш

И ја сам спреман да га окренем ка себи.

 

И златни бивамо мртви, као риба ван себе

Када се врати у море – И ратови су слани,

Али садa имамо кардио-Јерусалим:
Ја сваке суботе ничем као палма,

Ти сваког петка преживиш малу смрт.