Драгана Поповић
ЈОВАН ЈЕ ПО ОЦУ БИО ЗМАЈ, А ПО МАЈЦИ ЈАГЊЕ

 

Никола Живановић: Ђулићи и увеоци

Друштво за афирмацију културе „Пресинг“, Младеновац, 2020.

 

За разлику од досадашње неокласицистичке тенденције, нова књига Николе Живановића Ђулићи и увеоци потпуно је у знаку деконструкције. У овој Живановићевој песничкој збирци еклектички су измешани различити историјски предлошци, који један другог надопуњују и укидају, нпр. савремено доба и Други светски рат са временом у којем је живео Јован Јовановић Змај. Поменути романтичарски песник и сам постаје актер различитих времена, која сва указују на немогућност опстанка песника у данашњем времену, и то не толико због материјалне неусловности, колико због недостатка песниковог места у култури и књижевности. Тако је Змај, песнички јунак Живановићеве књиге, пилот а не песник, који одлази у Америку и не пише „ни писма ни песме“. Змај може бити архетип и модел српског песника и истовремено објективни корелатив српске поезије, па би се цела књига могла тумачити као песма о немогућем положају песника у данашњој српској култури, који постоји из освете. „Освету ћете тек добити“ јесте последњи стих у књизи, зато што је то једини могући опстанак правог песника – правог насупрот грађанском институционализованом песниковању. Да ли овај стих истовремено сугерише отклон од традиције и њену одбрану? Одбрану традиције којој у корену стоји Змај од оних који је поричу? Донекле, као што је Војислав Илић био значењско средиште, полазиште Астапова, Живановићеве песничке збирке из 2009, овде је то Змај. Астапово које је много чистије у изразу, ближе Илићевом класицизму, а Ђулићи у знаку Змаја, тако и ова књига (мада нимало илићевски класицистичка) ипак брани традицију, овога пута другог стожера српске поезије; али – то чини лукаво, неочекивано, такорећи користећи се средствима која су амблеми управо оне књижевне струје против које се бори. С друге, психолошке, стране – освета је једини могући живот; насупрот свему што се у књизи критикује – малограђанштина српске вечите провинцијалности, освета је живот у њеним оквирима, упркос препознавању њених мрских ограничења, састављен од њене превише пута сажвакане историје чије месо одавно заудара на трулеж…. При том не треба повлачити оштре границе, политичка историја није одвојена од историје књижевности а самим тим ни од личне песникове историје. Тако да наслов преузет са Змајеве лирске књиге подједнако одговара и Живановићевом лирско-епском делу.

Мада се донекле настављају на претходну књигу 22, и почетак им се налази на крају књиге 22, Ђулићи су сасвим другачије поетске структуре у односу на досадашњу Живановићеву поезију – ближи авангардним струјањима, не толико дотерани, и чак са намерним грешкама: „Сад ће Трамп да се свети црнцима. / Одували Обаму ко шаку јада. / Вуче овај спонзорушу. Џеки Кенди” – Џеки Кенеди постаје Џеки Кенди, слатка спонзоруша, па је у правописној грешци уписана критика. Или у стиховима: „Нашла сам га после у Макарској са шесторо деце / Емилија, Евгенија, Милош, Марко и Маријана” – једно дете је морало бити жртвовано хумористичном ефекту. И поред тога што је дат егзистенцијално песимистичан поглед на свет, у питању је досад највеселија књига овог песника, иако је хумор махом црн и намерно политички некоректан. Оваквом поезијом Живановић довршава један од могућих смерова, које је зацртао у претходним књигама.

Лирски субјект првог дела поеме јесте неко ко покушава да свој лични локални поглед на свет примени као опште правило и оцену наше савремености. Кроз уста једне просечне савременице која нам говори о животу у нашој, српској, средини, провлачи се комплетна критика система у којем живимо а који је крајње исполитизован, донекле апсурдан историјски обележен систем. Цела та тирада упућена је песнику који је немо слуша, без коментара, јер се у њима већ налази њихов коментар и критика. Поема почиње као кратка биографија: „Живела сам у улици у којој и Змај. / Он је био број 68 Porzellangasse. / Улаз поред њега је био покојни Влада Дивљан / Са својом супругом. / Ја сам била број 22.“ Мешање високе и популарне културе, поезије и рок музике, Змаја и Дивљана на самом почетку књиге, комбиновано је са мешањем времена, које је уз то и преокренуто – Дивљан је мртав, а Змај лечи сушичаве по Бечу. И као што Ђулићи почињу на крају књиге 22, тако и број 22 стоји у почетку Ђулића, као број улице, можда као недочитан вишеструки симбол претекао из претходне књиге. При крају првог дела поеме „Шетају Змаја од конфедерације, до федерације, до / Европске уније. / Час је четник, час партизан. Само га возају. / На папиру је још 1918. (…) // Вуцарају Змаја по комунизмима.“ Змај пролази кроз све мене новије српске историје, промене система вредности које диктирају актуелне политике и нигде не може да се скраси. Комунизми уместо (једног) комунизма јасно указују на деградацију смисла било којег политичког уређења. И заиста „Што би у Србији неко писао песме?“ кад „Уместо да ти пруже руку, / Пруже ти шаку јада.“

Развијена антитеза јесте једно од основних средстава ове поеме, па је тако Јован по оцу био Змај, а по мајци Јагње”, банда насилника удара дечјим ручицама, а у стиховима: „Имам безброј баба и деда / Тако да сваки час неко од њих умре / И ја живот проводим примајући саучешћа” антитеза живота и смрти доведена је до оксиморона у којем се живот састоји од смрти, примања саучешћа.

У минијатури која је дата у оквиру трећег дела поеме, као њен седми део, уочљива је друга, мање наглашена врста хумора: „Долазе ми непознати људи у кућу. / Сваки односи књигу из моје библиотеке. / И за то ми даје једну батеријску лампу.” На први поглед апсурдна ситуација и због своје апсурдности комична, тек кад је повежемо са насловом овог дела (Ноћне море), развија нам се потпуни спектар хумора, јер није у питању било чија ноћна мора, него баш песничка – кад странци узимају књиге из библиотеке. Слично је и са петим делом Ноћних мора у којем терористи бацају бомбе, сузавац и – конфете (које, осим тога што својим неочекиваним сапостојањем са бомбама указују на то да је у питању сан, овом готово зеугмом истовремено преокрећу трагичну ситуацију – терористички напад – у забаву са конфетама). Оваква, преварена очекивања, изненађења која се јављају и на микронивоу стиха („Морам у биоскоп па у полицију.”) у служби хумора али и значења текста у Ђулићи и увеоцима јесу правило. Али не изненађује само потпуно скретање са нити песничког представљања као у поменутим стиховима; понекад управо то што се та нит слепо прати, доприноси хумористичном ефекту као кад се нижу труизми: „Птице имају перје а коњи не. / Коњи имају копита.”

Ђулиће и увеоке карактерише својеврсни хумор, не толико иронија која је доминирала у претходним књигама, колико комика апсурда. Стихови који почињу као натпис из јефтине женске штампе „Тајна мог дугог живота је у томе што пијем лекове“ показују тај неочекиван хумористичан обрт, који потпуно извитоперава сам почетни смисао реченице која је требало да нас посаветује. У ствари, она нам се руга али не само читаоцима него и себи, целокупном прихваћеном знању и наводи нас да преформулишемо наше схватање тога шта је дуг живот. Овде није у питању дуговечан човек као лирски субјект, него дуговечан песник, те – пошто је у питању песник – за њега обична правила не важе; његова животна правила су правила његове поетике, која се код Живановића дичи својом недоследношћу, неприхватањем једне – него поигравањем са сијасет различитих и потпуно несродних поетика.

Претпоследњи део који, као и други, носи наслов Увеоци бави се одрастањем песника кроз развој његове сексуалности. Ерос је описан као оно што и јесте, стваралачки принцип, заслужан не само за еротске маштарије – него и за писање поезије. Такође је заслужан за индивидуацију личности, која се путем сопствене неспутане живописне сексуалности издваја из монохроматског света датог кроз први део поеме, а ипак остаје у његовим оквирима, јер се у последњем делу Александар и Аница (који би требало да буде љубавна песма, а који је, будући осветнички настројен, супротан њој), у ствари – песма о немогућности налажења заједничког језика и пута; тако раскол супротних политичких и религијских фракција постаје и слика личне заваде са светом. Тај лични, песнички и политички отпор у овој књизи доведен је до крајњих граница.