Александра Липчак
Врисак

 

            Двадесет осмог новембра 2020. године, месец дана, након што је политизовани Уставни суд прогласио неуставним абортус у Пољској, Магда Дропек, једна од организаторки протеста жена у Кракову, написала је на Фејсбуку: „Током неколико година подршке уличних активности, била сам сигурна у једно: не могу да вичем, скандирам, мало сам хаотична, да бих говорила исправно и логично, зато сам се увек добро осећала у преношењу мисли на папир/екран, у писању, безгласној комуникацији. Уз то, не подносим свој глас.

            Последњих недеља вичем као никад, из дубине, изнутра, из дијафрагме, срца и главе. Враћам свој глас и његову снагу и вероватно се никада нисам тако добро осећала због тога. Вичем и није ме срамота, иако ми се чини, да сви увек говоре паметне ствари, а да ја не умем.”

            Био је то један од десетине постова о протестима, које сам свакодневно читала, а повремено их и сама писала. Ипак, урезао се изузетно дубоко у мени. Вероватно зато, што сам два-три дана раније, у новембарско магловито поподне и сама чула свој врисак на улици.

            Био је део хора од више хиљада људи, али је био и лични, појединачни. Веома висок, не тако продоран, колико бих желела, иако сам давала све од себе. У њему је било гнева, беса који је извирао из унутрашњости, али и неке врсте очаја или безнађа, које се испољавало кроз непоколебљивост, промуклост, понекад врисак.

            Глас, навикнут више на јавну умереност и елоквенцију, глас учеснице дебата, емпатичне ауторке и мајке трогодишњег детета, урлао је у самом центру Кракова заједно са хиљаду других гласова: „Одјебите!”, као одговор на то, шта су урадили десничарски политичари, који владају Пољском и ултракатоличке организације, које их подржавају.

            У том гласу и гласовима била је моћ. Утисак да ће се од њиховог звука старе стамбене куће одмах срушити, а да ми заправо идемо по рушевинама нечега, што више никада неће бити исто.

            Било је тако, али постоји и извесна нетачност у овом опису.

            „Урлати” је глагол, који се везује углавном за мушку аудиосферу, ниске, громке гласове навијача. Дакле, шта су заправо радили наши – женски – гласови на улицама? Пиштали?

 

*

            „Како звучи демократија?” – пита се у свом чланку антрополошкиња Лаура Кунројтер и одговара: као политички говори, вриска демонстраната, свађе у парламенту и жучне расправе у кафанама и салонима.

            Како звучи револуција жена? Да подсетим – од последњих протеста прошло је скоро три месеца – укључујем снимак са прошлогодишње демонстрације у Катовицама, који је издао Томаш Пизјо у виду албума Пакао жена.

            Хорски „одјебите”. Некакав смех, врисци. Полицијске поруке („Пажња, пажња! Полиција обавештава. На снази су епидемиолошке мере. Окупљање је забрањено”), толико гласно да скоро заглушују говорнике. Ипак, колективни крик је импресиван. Када се слуша, након што су прве, највеће емоције спласнуле, његова моћ је невероватна.

            Баш као и невероватна сцена из Шчећинка, малог места на северозападу Пољске, која најбоље илуструје то, што је феминистичка истраживачица Агњешка Граф назвала одбацивањем „Великог компромиса” између државе и цркве, на коме се заснивао пољски идентитет након 1989. године.

            На снимку се види група тинејџерки како стоје у полукругу око свештеника, који покушава да разговара са њима, а оне му одговарају заглушујућим вриском или боље речено писком: „Одјеби! Одјеби!”

            Изненађеност том сценом, када се посматра после неколико месеци, у ствари је разумљива. У тренутку када девојка, жена чује свој врисак на улици, она изазива не само председника Права и правде, Јарослава Качињског, већ и Аристотела: „Високи глас жене је доказ њених злих намера, јер створења која су храбра и праведна (лавови, бикови, петлови и мушкарци) имају јаке, ниске гласове”; Солона: „Ћутање је универзум жена”; Светог Павла: „Али жени не допуштам да буде учитељ, нити да влада мужем, него да буде мирна”.

            Стари Грци су сматрали да је отварање женских уста једнако нарушавању космичког поретка. Жене – у античкој култури – нису биле способне да сачувају sophrosyne – умереност, самоконтролу, уздржаност. Њихов говор је био тумачен као несређен и крештав. Песникиња и класична филолошкиња Ана Карсон, која је сакупила античке примере ућуткивања жена у есеју The Gender of Sound, закључује следеће: жена је била биће „које цури”, открива ствари и емоције, које треба да остану унутра.

            Друга истраживачица античке културе, Мери Бирд, у књизи Жене и моћ, подсећа, пак, да је први пример ућуткивања жене од стране мушкарца у западној литератури Одисеја и сцена, у којој Телемах каже Пенелопи да ћути: „Мајко моја […], бави се собом и својим послом, разбојем и кудељом […]. Реч припада мужевима […]”.

Наредбу ћутања најбуквалније су схватили Енглези у касном средњем веку који су измислили „маску срама”, направу за мучење, која се ставља на лице и имобилише језик женама, које говоре на јавним местима. Толико је труда уложено, како би се жене ућуткале, да је заиста чудно да уопште говоримо.

            О вриску да не говорим. Пољско-француска уметница Марго Спуто у оквиру пројекта Cri On–Cri Off (Врисак On–Врисак Off)) позивала је у студио жене и фотографисала их, док су вриштале.

            – На почетку сам фотографисала и мушкарце – причала ми је пре неколико година. – Само што су они стајали усправно и вриштали, као да желе нешто да докажу, да покажу, да је то њихова територија. У женском вриску било је нечег дубљег. За многе је врисак био ослобођење. Говориле су: бесна сам, одавно сањам о томе да вриснем. Некима су се враћале тешке успомене, друге су вриштале, да би се очистиле од беса или да би изразиле своје противљење. Било је и таквих, које нису биле у стању да вриште. Али та тишина је била огромно искуство, некад веће и од самог вриска.

 

*

            – Како је било? – питам Магду Дропек, активисткињу LGBT и једну од лидерки краковског протеста жена, чији пост је и покренуо моје размишљање о промени односа према гласу као нуспроизводу револуције.

            – Мој глас раније? Није га било – прича, приликом нашег сусрета у једном краковском кафићу у мајско поподне. – Нисам држала говоре чак ни на маршевима равноправности, иако сам током неколико година учествовала у њиховом организовању. Увек сам говорила веома тихо, стидљиво. Да смо се среле пре две-три године, сигурно би морала стално да се напрежеш да би ме чула. Не морам – добро је чујем, иако седимо близу прометне улице.

            – Схватила сам да у ономе што је написано, никада неће бити толико моћи, као у човеку, који вришти – објашњава Магда. – Али то, што сам почела јавно да говорим,  део је већег процеса. Као дете била сам мушкобањаста. Тукла сам се са дечацима, пентрала по дрвећу и урлала испред зграде. Када сам кренула у школу, започела је социјализација: морала сам да се понашам као девојчица, да будем тиха и љубазна. Тако сам већи део свог живота провела радећи у позадини, подржавајући друге. Затим су моје радове често потписивали мушкарци. То ти је класична прича. Пре две године, одлучила сам ипак да уђем у политику, стартовала сам на парламентарним изборима. Урадила сам то да бих повећала видљивост LGBT тема. Из истог разлога почела сам и да говорим на протестима. Постала сам свесна да теме неће постати видљиве, ако ја не будем видљива. Почела сам да стварам себи простор, како бих могла да кажем шта желим.

            – На почетку се мој крештав, шкрипав глас, који лоше звучи, борио да уопште опстане – каже Магда. – За мене је то била буквално борба дијафрагме, а и целог тела. Али затим се нешто променило. Једнога дана, гледајући снимак са демонстрацијa, схватила сам да људи говоре, говоре, говоре, а онда излазим ја и вриштим. Једна блиска ми особа, коју нисам видела две године, након што је одгледала мој говор на интернету питала ме је: шта се десило са твојим гласом, зашто је тако продоран?

Неколико чињеница о женском гласу: у просеку је за октаву виши од оног, којим говоре мушкарци. То је питање тестостерона, дебљих и дужих гласних жица, код ових других, али и културе и обичаја. Већ код беба од неколико месеци примећује се да мајкама гучу вишим тоном него очевима.

            Женски глас је процес: мења се и снижава након рођења детета, са годинама, у зависности од периода. Савремене становнице Запада говоре нижим гласом него њихове мајке и бабе током шездесетих година XX века. Научници то објашњавају већим ауторитетом, што се обично перципира нижим гласом.

            Промену, која је друштвима одузела неколико деценија, убрзала је у свом телу Маргарет Тачер. Жена, која је у младости говорила високим, скоро пискавим гласом, након интензивних обука као премијерка Велике Британије, користила је готово комичан баритон – једини глас достојан вође, како су вероватно мислили њени саветници.

            Интернализована аверзија према високим тоновима изгледа као још једна мини замка, коју је патријархат поставио женама.

            – Шта је с тим писком? – питам Басју Ћемјенгу, културолошкињу и ауторку радионица Глас жена. – Добар, лош?

            – Не волим да мислим да постоји „исправна” врста гласа – објашњава Басја преко Зума. – Наши гласови се оцењују довољно често, почев од певања за оцену у школи. Излазимо из ње са уверењем да глас треба да се допада, да је за друге.

Дакле, описно и без оцењивања.

            – Када жену обузму емоције, на пример бес – глас, који се јавља често потиче из грла и подсећа баш на писку – каже Басја. – Жене се – енергетски, физички – често осећају одсечене од свог тела од струка наниже. Занима ме тражење таквих гласовних квалитета који помажу женама да успоставе контакт са овим табуизираним, изопаченим, нечистим подручјима, као што су стомак или пичка. Одатле извире права снага женског гласа.

            Када су прошле јесени почели масовни протести жена у Пољској, Басја је, како каже, осетила да је то тренутак буђења женског гласа. Њен сан, као његове присталице и лидерке, се остваривао.

            – Покренула сам велике слојеве унутрашње ватре, ишла сам на протесте, организовала догађаје – прича.

            На једном од њих, учеснице су на сав глас певале пун гнева сонг Хор вештица женског музичког ансамбла, у којој професионалне певачице и аматерке различитих година певају о снази и бунту жена, гневу, материнству. Њихове заштитнице су жене спаљене у Пољској на ломачи у XVI веку. У њиховим вриштавим песмама има нечег из ololyga, ритуалних женских песама из античке Грчке, које помиње Ана Карсон у The Gender of Sound, нечег „нељудског“ – за мушке уши, завијање које би могло бити израз како великог задовољства, тако и бола.

            – Не треба тражити тако далеко на временској оси и мапи, јер у Пољској такође имамо лепу традицију заједничког женског певања – каже Басја. – Са друге стране, као нација одсечени смо од ове традиције, јер смо потиснули своје сељачке корене. Често осећам да нешто заборављено оживљава у ономе што радим.

 

*

            За нарушавање космичке хармоније женским вриском и писком, још и даље – као и у старој Атини и Лондону – прете строге казне.

            Организаторке јесење-зимских протеста имају данас по неколико судских предмета, наводно, због организације илегалних скупова за време пандемије. Многе од њих доживеле су насиље од стране снага безбедности – као Лана Даду, још једна краковска лидерка, којој је полицајац избио раме током једних демонстрација.

            – Прича о гласу у време протеста није увек прича о еманципацији – каже Лана. Има низак, леп глас, благе источне мелодије (одрасла је у Литванији, а у Пољској је преко двадесет година). Певала је у хоровима, ради као водич.

            „Ко то, дођавола, пишти?” – престрашила сам се кад сам чула снимак на коме говорим на протесту – прича. – Прва ми је скренула пажњу мама, забринуло ју је то. Заиста то није био тренутак да се мирно и достојанствено говори маси, емоције и страх били су огромни. Нисмо знале шта ће се за тренутак десити нити шта ће учинити полиција. Осећала сам велику одговорност за масу, као птица која брине за своје птиће. Говорила сам у алармантном стању. Уосталом, то ми је до данас остало, научила сам брзо да говорим, да што брже пренесем то што имам да кажем.

            О умору тела, из којег је излазио мој снажни глас, говоре Магда и Басја.

            – Још пре штрајка жена добијала сам сигнале изнутра, да се превише дајем, превише интензивно радим – каже Басја. – Усред протеста нешто је у мени пукло, тачније, избило као вулкан. Једнога дана пробудила сам се и почела да плачем, а онда сам наставила да плачем неколико дана. Трудим се да се не фокусирам на то шта се догађа у свету политике али, јебига, лоше је. Мени блиска жена треба да абортира и знам каква је то мука. Ипак у нама, женама, нешто се дешава, пред нашим очима врши се промена парадигме и то је реално, стварно. То нам нико не може одузети. Прича о сцени од 30. октобра 2020. године, са протеста жена у Варшави.

            – Сто хиљада људи иде кроз град. Имам осећај заједништва упркос поделама, communitas. Ходам у тој огромној гомили и одједном почињем да вичем из свег гласа: „Слободна сам! Слободна сам!” За мене је то најважнији слоган, јер слобода је на врху моје хијерархије. И тај тренутак када то вичем, у том великом људском таласу је нешто лепо.

 

*

            Хтела бих да ово буде поента. У мају 2021. године, док пишем овај текст, нови прописи о абортусу су већ ступили на снагу, а трудноћу је могуће прекинути у случају ако је живот мајке угрожен или ако је последица силовања. Ултракатоличке организације и политичари кокетирају са идејом о забрани развода, влада се спрема да укине конвенцију о спречавању и сузбијању насиља над женама. Улични протести су престали, делимично због унутрашњих несугласица унутар самог покрета, али и због прозаичног разлога, јер није могуће протестовати у недоглед. Ако се данас чује нечији глас на улицама Кракова, то су пре они, који желе да потпуно забране абортус и скупљају потписе за још један предлог закона, испуњавајући град једноличном поруком која се чује са мегафона: „Не дозволи убијање деце”.

            Краткорочно: горе је него што је било. Врисак је нестао са улица, остале су само црвене муње нацртане спрејем на зидовима или окачене на прозорима. На дуже стазе: врисак је испунио свој задатак, мењају се друштвени ставови и већ две трећине Пољака и Пољакиња подржава закон о абортусу до дванаесте недеље трудноће. У међувремену, други врисци на свету успели су да разбију зид и изборе се за промене.

            Тако снажан и богохулан врисак, као што је наш, такође не може да се не чује – хоћу да мислим да је промена неизбежна.

            Брину ме само Грци. И они су, ућуткујући свакодневно жене, повремено им дозвољавали да се иживе у оквиру ритуала „ружнога говора” – ajschrologiji, током ког су могле да псују и хуле до миле воље. Након његовог завршетка све се враћало у стару колотечину.

 

 

 

АЛЕКСАНДРА ЛИПЧАК (ALEKSANDRA LIPCZAK, 1981) је пољска слободна новинарка и ауторка. Студирала је шпански и пољски језик. Пише за часописе Polityka и Przekroj. Објављивала између осталог у новинама, као што су Gazeta Wyborcza, Wysokie Obcasy, Duży format, као и на порталу Culture.pl. Номинована је за награду Гранд Прес у категорији специјалистичког новинарства, 2015. Добитница је стипендије Ришард Капушћињски за младе репортере. Године 2017. објавила је своју прву књигу Људи са Трга сунца која представља збирку прича о савременој Шпанији и финансијској кризи 2008. год. То је књига о Шпанији, која је била пример успеха, али из дана у дан се променила у „болесног човека Европе“. Ипак, Шпанци стоички дочекују чак и драстичне промене, а ново коегзистира са старим у изненађујућој симбиози. Књига је номинована за књижевну награду Витолд Гомбрович за дебитантске ауторе, а 2021. године је и добила исту награду за своју другу књигу Лајла значи ноћ, која се бави одјецима исламске прошлости у данашњој Шпанији и Европи. Добитиница је УНЕСКО награде града Кракова за књижевност. Била је номинована за награду Нике за књигу Лајла значи ноћ. Добила је награду „Беата Павлак“ за исту књигу. Стипендисткиња је европског програма за младе ауторе и преводиоце ЦЕЛА.

 

Избор, превод с пољског и белешка Ивана Дрењанин