Миша Пасујевић
БАРОКНИ АНЂЕЛИ  

For how much longer can I howl into this wind?

THE CURE

 

            Она преводи. Преводи све што јој привуче пажњу: рекламе, називе улица када је то могуће, робу и називе продавница. Преводи наглас. На каталонски, руски, пољски, хебрејски и латински, са чешког. Почела је да учи српски. Наглас у трамвају, уз радозналост, неодобравање путника, уз ишчуђавање возача што је прати у ретровизору.  Преко Скајпа, по два сата дневно, на српском језику радимо заједно. Ја матерњи користим по интуицији јер не знам његова правила. Као и већина земљака слабо се сналазим с деклинацијама. Трагам по речницима, правописима, ангажујем другаре – професоре како бисмо пронашли правилно значење. Прецизна је и знатижељна, али не и неразумно тврдоглава, па сам тим више изазван у одгонетању недоумица. Рекао бих, заинтересован. Да је иоле упознам.

            Уз стални посао танко плаћеног кустоса, професионално преводи тематске блокове о архитектури. Три дана и ноћи препустила је стотини страна готике. Себи би ускратила сан и због дела Микеланђела, Каравађа, Бернинија, да пут нису блокирале скулптуре и слике с анђелима – прецизира – тим дебељушкастим, лебдећим прасићима. Религиозна је, али због чега би од мене, агностика… готово неверника, крила одбојност према пуначким хермафродитима. „Па, како о њима да преводим?“ – пита, могао бих да се опкладим, плачним гласом, с обзиром да данас четујемо. Углавном се дописујемо. Можда она то чини наглас, такође. Можда и прича у сну…

            Требало би јој пробудити наклоност према пауковима којих се фобично плаши јер скупљам храброст да је позовем да слети на српско тле и уживо слуша језик. Стан ми је прекривен паучином, посебно спаваћа соба коју бих јој ослободио. Коју ионако не користим.

            Ја сам од недавно постао, како би припрост свет рекао, ловац на хрчкове. Превешћу вам: одскоро хрчем. Ништа забрињавајуће; од значаја је да понекад, без назнака, заспим преко дана, пробудим се у сумрак, ретко закорачивши са сном у ноћ. Наравно да сам нервозан због неиспаваности. Тукао бих се с поштаром, комшилуком, радницом на трафици, шалтерским властодршцима. Седативи нису од помоћи. Умртве ме да не могу да се покренем, али остајем будан. Сами расходи! Метаболизам се толико убрзао да се не могу заситити. А приходи? Последњом приликом возио сам уметнине по Словачкој, Пољској и Чешкој у укупно 17 градова. Тако смо се и упознали у Катовицама, испред музеја Силесиан. Након примопредаје две слике, препознала ме је, свакако чудом, чак на периферији Прага нешто после поноћи. На пустом паркингу. Могао сам да преседим у аутомобилу, уштедим од хотела и приде дежурам над не баш вредним уметнинама. По свршетку ишчуђавања због поновног сусрета, шаљивог тумачења божјих путева, позвала ме је на кафу. Мислећи да, из неког разлога, немам ни за хостел, након процене забавног случаја, понудила ми је преноћиште. Ноћ сам пробдео на троседу. Чак је и њен папагај спавао: ван кавеза, на комоди-репродукцији Луја XVI, као пијанац ослоњен о зид. Тако је спавао. Али, спавао је.

            Рано ујутру кренули смо у обилазак прашких галерија. Желећи само једно, да јој причам било шта на свом језику, брзо ме је провела градом помогавши ми не само као водич већ и као преводилац. Како сам више пута могао да се уверим у мишљење и источноевропљана о духовном сиромаштву Балкана, простор се једноставно отварао за моје бесмислене, готово фантастичне приче.

            По повратку у дивљу Србију, и наших дугих ноћних разговора, познаницу из интернет-клупе позвао сам у госте. Непрестано јој одапињући идиотске језичке вежбе та три месеца подучавања, нехајно сам мењао слику Београда; како се, претпостављао сам с неверицом, заситила дивота Италије и Француске, уз разумљив ризик, погодио сам да ће је привући новобеоградски блокови запоседнути старијом популацијом подивљалом због мизерних пензија, обесним младимa жељним доказивања бескурпулозношћу у сваком смислу. Ако сам то генерализовао без нарочитог претеривања, злој машти сам дао на вољу описујући јој како деца прогањају псе луталице, голим рукама их убијају и черече на примитивно направљеним крстовима-распећима, којима су се претходно снабдела са старијих аутомобила у виду њихових танких алуминијумских браника; по њих петоро-шесторо уз завидно умеће успевало је да их кидају с кола а потом и изврше апсурдну тортуру над уличним јерес-животињама. Писмом за писмом, доследно, довитљиво-банално, успело ми је да заголицам њену знатижељу. Премда ми је у одговоре давала до знања да би све описано волела да види и уради фотографије, с неверицом сам примио вест да је купила авионску карту за 1. август.

            Запљуснула је врелина, ни ноћима жива термометра није падала испод 30-ог. Раздраженост оних који су били приморани да остану у вреви нарастала је до мржње. (Наравно, деца још увек нису творила инквизицију из моје сторије.)

            Неповерљив у њен долазак, дочекао сам је на аеродрому, додатно се најежио од задовољства уз дело које ми је ишло на руку: на царини, након мучког претреса, извесног господина привела су два специјалца што је она, уз једва прикривено узбуђење, све помно пропратила. Дабоме, открио сам да је реч о једном од лидера ултранационалне поставе која намерава да укрштањем створи мешавину звери од риса, вука и српског одбрамбеног пса и пусти је да крвопија улицама. Прича је (намрштивши се, објави ми) овог пута смишљена траљаво, ја конфузан због њеног присуства (признадох, погуривши се као под ударом мећаве), али адреналински фини шок активирао је њену машту да јој је цела хроника изгледала апокалиптична. Или пак ја и моја маштовитост. И, уопште, наш поновни сусрет.

            И ево… уживо разговарамо на српском. Ипак, 7-8 сати њеног сна излажу ме замарајућим мислима.

            Свакодневно сам се преиспитивао трагајући за узроком своје несанице, а откад сам је упознао анализирам њу; безуспешно… у поверењу, не усуђујем се да је освојим. Врло отворену и повучену у исто време. Последично томе, некако и страну и блиску? Види ли и осећа ствари некако другачије, или сам поклекнуо, поново се безнадежно зацопао…

            На срећу, нисам је потпуно разочарао измишљотинама; на паркингу у Земуну, као и у неколико наврата у шетњи новобеоградским блоковима закључила је да су крвопије пуштене: чопор паса прогањао је аутомобиле, у покрету им готово глодао гуме и раткапне, а ако би неки аутомобил стао препречен телом тог монструма по две звери би се, уз безглаво утркивање, стуштиле и зубима му скидале таблице. Пролазници су обилазили у широком луку разјарене зубоње, а она је прилазила, ушуњавала се међу њих и фотоапаратом бележила њихове монструозности. Као да је нису примећивале; отерале би неки аутомобил и пажњу усмеравале ка најближем пролазнику или чешће ка мени, дистанцираном, с каменицама у рукама. Она је излазила из те салве лавежа, шкљоцања вилицама и препирки око лимених аутомобилских таблица, спокојно, као дух.

            Уопште узев, на страну и пси и монструми, како је тиха… не чујеш је готово никада… додирује десно уво када је замишљена или збуњена. Левим оком повремено жмирка, с тим да повод томе нисам установио. Антидепресиви, како сам скептично проникао у њену причу, уистину – у њену ташницу, воде је до мирног сна, наоко кротке сталожености… Гледајући кришом видео-записе с њеног телефона, с друге стране ја сам почео да се поистовећујем с њеним папагајем који дан проводи у кавезу отворених вратанца а ноћ изван њега – тетураво, у сну за разлику од мене, леђима и боковима тражећи упориште у зиду.

*

            Трагом Лептирице, мада у супротном правцу од Бајине Баште и Савине воденице, гуме су шиштале по врелом асфалту ка Ђердапу. Наш пут био је испровоциран празнином августовских дана у граду… Народни музеј, Музеј савремене уметности одавно замандаљених врата, неуки бендови преостали да свирају по клубовима… Како ли је дознала за Лептирицу – преиспитивао сам се обрадован; без сумње сам јој брбљив поменуо приповетку или филм. Мада, беше очигледно да је на пољу уметности и самој српској историји више копаља изнад мене – тако да ми је преостајало да прилично неумешно додам по неку информацију… Протутњавши Голубачки град, потом кроз неколико села зашавши већ дубље на обронке јужних Карпата паркирали смо се испод неког храста. Крај сам познавао од малена; још два сата пешачења делило нас је од некадашње рођакове воденице. Последњом приликом, уверио сам се – запуштене, ван строја, мада је све заправо остало нетакнуто: воденични камен, смањен доток воде (с обзиром да се неки километрима удаљени, сад већ покојни, комшија прикључио цевима како би заливао пашњак и допуњавао појило)… Накривљена, натрулих дрвених зидова и скривена растињем, воденица је још увек некако, попут њеног папагаја ноћу, стајала на стени. С муком смо се пробијали навише ка извору, ја са страхом од змија које јој нисам ни смео поменути. Желећи да јој покажем сада суво, гранама и лишћем напуњено корито које је спроводило воду до воденичног камена, у које је мој стриц као мали упао и, сливајући се низ корито ка жрвњу, једва успео да се уз помоћ млађег брата искобеља.

            Дочекасмо ноћ. У ћутњи, лаганој шетњи, излежавању и посматрању лептира… У рукаву сам имао прегршт догодовштина с вуковима на оближњим пропланцима, али само сам пушио марихуану и бленуо… Преместили смо се у сумрак у воденицу на остатке дашчаних кревета. Претходно, као најбитније, разгрнуо сам паучину, наместио јој лампу са старим аутомобилским акумулатором који сам довукао на леђима (рискантно паљење ватре у воденици, двапут на сличним излетима, није долазило у обзир). Уз по ћебе које смо понели, сендвиче, изворску воду захваћену успут, и мочугу, опијен и уморан, надао сам се макар сну. Никако лептирици или некој ноћној звери; звукови су већ кренули да се разливају и насмејах се видевши да се стресла од језе и потом погледом проверава натрули кров. Трен касније, већ је држала књигу. Повремено би читала наглас, па утихнула ослушкујући. Пурдао сам цигарете ичекајући ишта, да ми се због студени приближи, да заспим; време је неприметно одмицало тако да нисам уочио да је лампу мало окренула од себе не испуштајући књигу. Светлост лампе је слабила, наједном ноћни звуци устукнуше над јачим, необичнијим. Дохватио сам мочугу и мотрио. Непрекидан талас знатно снажнијих звукова појачао је дрхтање тела од хладноће. Она се није мицала. То потраја. У неколико махова чинило ми се да се и зидови померају. Да шкргућу. Цвиле. Часови су пролазили и у једном трену скочих цимнут њеним гласом.

            У стану сам могао да слушам како из спаваће собе говори на различитим језицима. Сад наједном повиси глас. Бунца? Помислим да би јој требало прекинути кошмар. Као да је ослабила лампа преливала светлост и сенке по њеном лицу и корицама Павићевог Речника. Чим смо легли једно наспрам другог, започе с читањем наглас, на српском, потом, другим језицима, с повременим прекидима због ослушкивања ноћи. Беше пријатно слушати је. У неко доба је утихнула. Заспала… Зар започе, негде иза два по ноћи, да говори на мени неразумљивим језицима изнова преводећи… Примакао сам јој се, и зашто не – готово осетио њен топли дах. Била је будна па сам јој намигнуо. Примакао лице њеном. Гледала је право у мене и брбљала. Наћулио сам уши посматрајући је потпуно усредсређен: на српском је помињала анђеле, оне дебељушкасте, паклено напорне?…

            Оставши дуже крај њеног кревета, разјаснило ми се: причала је у сну… Она је спавала. Макар и с отвореним очима.